Magazin sa kontrolisanim geografskim poreklom

Bačkom… Kao svakom

Poslednji turski pohod na Beč zbio se u vreme Velikog turskog rata (1683–1699). U jednom trenutku veliki broj austrijskih snaga bio je na Rajni i u Italiji, pa je sultan Mustafa II iskoristio priliku da se osveti za teritorije izgubljene u srednjoj Evropi. Sa svojih 60.000 vojnika prešao je Dunav kod Beograda i Pančeva i Tisu kod Titela, pa krenuo prema Segedinu. Kod Sente je još jednom prešao Tisu, prebacujući artiljeriju. Na njegovu nesreću, princ Eugen Savojski prozreo je njegov plan. Ubrzao je marš i već u četiri sata popodne, 11. septembra 1697, počela je bitka kod Sente. U Eugenovoj hrišćanskoj vojsci borio se i veliki broj Srba, na čijem je čelu bio oberkapetan Jovan Popović Tekelija.

Vojnički genije Eugena Savojskog bio je toliki da je, ne samo pobedio, već je u narednih nekoliko sati potpuno zbrisao i ponizio tursku vojsku. Za nepuna tri sata stradalo je 30.000 Turaka, od čega se njih 10.000 utopilo u reci. U bici je poginulo 27 paša, ubijeni su janičarski aga i veliki vezir. U paničnom strahu, sultan Mustafa je uspeo da pobegne. Bila je to poslednja bitka u istoriji u kojoj je jedan turski sultan zapovedao turskom vojskom. Na strani hrišćanske koalicije stradalo je samo 429 vojnika.

Da se odigrala na području nekih od zapadnoevropskih zemalja, o bici kod Sente svi bi govorili kao o ključnoj za pad Otomanske imperije. U nas, međutim, Senćanskoj bici nije ni izbliza dat značaj kakav je u stvari imala. Budimo realni, svako od nas na prste jedne ruke može oko sebe da nabroji one koji o njoj bilo šta znaju. A to je, zapravo, za Evropu daleko najznačajnija bitka koja se kod nas vodila. Posle nje Turci ne samo da više nikada nisu krenuli na Beč, već su zauvek ostali na Balkanu. Morali su da potpišu po njih krajnje nepovoljan Karlovački mir 1699. godine. Doduše, nekoliko godina kasnije pokušali su da ga prekrše. S obzirom na to da su protiv sebe opet imali Eugena Savojskog, sudbina se ponovila.

Najpre ih je zbrisao kod Petrovaradina, kada je poginuo i veliki vezir (grob mu je na Kalemegdanu) i to je poslednji vezir koji je vodio tursku vojsku. Naredne godine, prilikom opsade Beograda, princ je komandovao armijom u kojoj je bilo i 20.000 Srba. Protiv njih je stajalo 200.000 Turaka. Usledio je novi masakr turske vojske. Porta je bila prinuđena da potpiše Požarevački mir. Habsburška monarhija je udvostručila svoju teritoriju. Zahvaljujući Eugenu Savojskom i bitkama koje je vodio upravo ovde, na našem tlu, Osmansko carstvo kao jedno od najvećih u istoriji civilizacije krenulo je ka svom sutonu.

Za bitku kod Sente, kako rekosmo, gotovo i ne znamo. O Jovanu Popoviću Tekeliji, osim profesionalnih istoričara, niko ne zna ni reč da izusti. Princ Eugen Savojski, iako je zaslužio da njegovo ime krasi trgove, ulice i skverove, jedva da je završio na omotima za čokoladu.

Na drugoj strani, postoji čovek iz naše istorije čije ime od 1946. nosi čitav jedan grad. I preko 60 ulica. I na desetine škola… Verovatno postoji neka nijansa koja je odlučila da se čak i među nekoliko stotina najistaknutijih revolucionara, jedan toliko izdvoji. Pijetetu koji je poneo Žarko Zrenjanin Uča u Vojvodini nema ravnog.

Ne daj bože da sameravam ulogu, podvig i veličinu jednog vojskovođe koji je na našem tlu ispisivao istoriju sveta – sa zaslugama rodoljubivog učitelja iz Izbišta. Ipak, postoji tu neki usud koji bi nam svima mogao biti zanimljiv.

Primera je bezbroj. Evo na primer Jakov Ignjatović, otac našeg realističkog društvenog romana. Srpski Maksim Gorki danas je gotovo nepoznat. U čemu je stvar? Kada je Narodna stranka Svetozara Miletića napustila političku borbu sa Mađarima protiv Beča, Jaša je, suprotno ogromnoj većini Srba, budući i rođen u Sent Andreji, ostao dosledan prijatelj Mađara. Bukvalno je izopšten iz društva i žigosan kao mađaron. Sve njegove zasluge, do smrti pa i posle nje, pale su u drugi plan. Samo zbog jedne političke odluke.

Spram drugih je vreme bilo nemilostivo. Osim ranog detinjstva, čitav život proveo sam u ulici Dušana Vasiljeva. Pesnik, prozni i dramski pisac. Umro je u svojoj 23. godini. Bezmalo da su mu brkovi sa slike po kojoj nam je poznat bili prvi u životu. Šta bi bilo da je poživeo bar malo duže…

Prema jednima je bila nepravedna istorija. Prema drugima mi sami. Treće smo precenili, vođeni sasvim profanim ideološkim razlozima. O četvrte se ogrešila sudbina. I šta nam je činiti?

Jedino pravo rešenje za koje znam jeste ono koje sam naučio od profesora istorije Lazara Rakića, koji je za mudrošću posezao sa nekih, njemu znanih visina. Gde god da je išao, on je u kesu najpre stavljao zemlju sa nadaljskih oranica. I onda bi oko crkava, grobalja, znamenitih mesta koje je obilazio… posipao prstohvate zemlje na kojoj je odrastao. Blagoslovio je njome svaku stopu po kojoj je kročio. I Eugena, i Žarka, i Jašu… Bez zameranja, bez obračuna, bez vage na kojoj bi merio stvarnost sa kojom se susretao. On je praštao. I blagoslovio onim što mu je bilo najsvetije.

Zemljom bačkom.

Zemljom svakom.

 

Tekst: Ilija Tucić

Možda vam se svidi...