Magazin sa kontrolisanim geografskim poreklom

Begeč – Idemo na jaaamu

Begeč ima Dunav, Park prirode, deo najkraćeg puta od Novog Sada prema Iloku, ima tone šargarepe, tri velike fudbalske legende… al’ najponosniji je na to što ima dušu

 

Odmah u startu treba reći da je Begeč selo koje se u jednoj stvari razlikuje od većine ostalih. Dakle, dok se druga sela osećaju zaboravljenim, zabačenim te na sve načine žele da se, bar malko, primaknu gradu, Begeč ima obrnut problem. Grad želi da se primakne njemu, a on se izmiče koliko može. Smešten je na pola puta između Novog Sada i Bačke Palanke, iza jedne krivine mu je Futog, a iza druge Gložan. A on tu, u sredini, pokušava da ostane svoj. Ovde je lokal-patriotizam oduvek bio na ceni i svako ko ga nije osećao bio je u ozbiljnom problemu.

Naravno, mnogo zavisi od toga kojoj generaciji pripadate. Ako ste „šezdeset i neko“ godište ili stariji, onda Begeč doživljavate s pojačanom dozom sentimenta. Okupiće se društvo i krenuće ko zna koliko puta ispričane priče… O tome kako se već u maju kupalo na Jami, a tek u julu i na Dunavu. O kafani „Kod Klure“, za stranca običnoj drumskoj birtiji, za meštane kultnom mestu, kakvog više biti neće. O beskrajnim letnjim vožnjama biciklom, koje su trajale dok ti guzica ne utrne. O večitom rivalstvu sa Futožanima, u kom je uvek bilo škakljivih elemenata „dođoško-nađoške“ priče. Doduše, makljalo se i sa Banoštorcima. Kad bolje razmisliš, iako su preko reke, oni su im fizički najbliži. A u našoj ravničarskoj seoskoj mitologiji nema većeg rivala od prvog komšije. Za razradu ove teme, pitajte Gospođinčane i Čuružane, Nadaljčane i Turince, Kisačane i one iz Stepanovićeva… Tome u prilog i ovde imate „fono-test“ sličan onom u Novom Sadu. Sav normalan svet kaže „Dunav“ al’ Novosađani, ponosni do boga, svoju ulicu zovu „Dunaaavska“. Tako je i u Begeču. Naravno da je logično reći „jama“, ali oni svoje omiljeno izletište zovu „Jaaama“. Stepen dobrodošlice u selo upravo je srazmeran pravilnom akcentovanju u lokalnoj varijanti.

A kad smo već kod „Begečke jame“, da odmah kažemo da u pitanju uopšte nije naivna stvar. Na njenom području nalazi se 17 tipоvа stаništа priоritеtnih zа zаštitu. Na prostoru Parka prirode Begečka jama može se videti oko 150 vrsta ptica. Tokom seobe ptica iz severnijih predela ovde se zadržava do 1.000 različitih vrsta. Čak 90 vrsta ptica, koje je moguće videti na Begečkoj jami, kandidati su za Crvenu knjigu ptica Srbije, dok njih 55 predstavljaju prirodne retkosti. Istini na volju, kraj svih tih silnih ptica, meštanima i njihovim gostima zanimljivija je riba. Dozvoljen je, doduše, samo ribolov s obale, ali saznanje da te s druge strane štapa čekaju babuška, štuka ili smuđ, dovoljno je zavodljivo. Na prostoru Parka prirode Begečka jama nalaze se i dva arheološka nalazišta: „Kuva“ i „Atske“. U Parku postoje ostaci rimskog utvrđenja iz Dioklecijanovog vremena Castellum Onagrinum. To je bio jedini kompleks antičke odbrambene arhitekture na levoj obali Dunava. Takođe, postoje i ostaci prvobitnog naselja Begeč, iz prve polovine 15. veka, koje je izmešteno zbog čestih poplava. Uopšte, „Jama“ i sve što je vezano za nju, tema je za sebe. Za priču o Begeču bitna je utoliko što su prošlost sela i, umnogome, njegov svakodnevni život, bez nje nezamislivi.

Ako ništa drugo, ono zbog čarde. Naravno, najpoznatija begečka čarda jeste ona „Kod Braše“. Preko puta njegove je čarda „Proleće“. Obe su na Dunavu. Mi smo ovog puta bili dosledni i otišli u onu treću, „Čardu na Jami“. Iako i njome rukovodi familija Lapu, i dalje traju prepirke oko toga gde je bolja čorba – kod Braše ili ovde. Ipak, ne želeći da ulazimo u priče o „gustoći i strukturi čorbe“, više smo se bavili onim što nam je govorio naš domaćin Zlatko Simić, koji u Begeču nije rođen, al’ u njemu živi već 22 godine i doživljava ga kao zavičaj. Ima dvoje sasvim male dece i bilo nam je zanimljivo kada je rekao da u selu ima sve što mu treba i da nema nameru da mrda iz njega. I zašto bi? „Ovde imamo ambulantu, vrtić školu… Banke i sve druge stvaru su nam na pet kilometara, u Futogu. Ostalo je u gradu, do kojeg stižem za manje od pola sata. A ovde imam mir i bezbrižnost sela, o kojima oni u Novom Sadu mogu samo da sanjaju“, kaže nam Zlatko.

Da stvari tako stoje, potvrđuje nam i predsednik Saveta Mesne zajednice Živan Vasić. Živa je, naravno, izdanak najbrojnije ovdašnje familije Vasić. Doduše, u lokalni kolorit spada i činjenica da sam pomen prezimena nije dovoljan. Bez „špicnamenta“ ovde si kao golišav. Živi su puna usta kad kaže da je on „Ajmanin“. A Vasići su ovde još i: „Petrovački“, „Korejci“, „Kruščari“, „Ćurani“. I svi imaju različitu krsnu slavu. Ne pokušavajte da razmišljate o tome šta bi jedan stranac, prosečne svesti, mislio o nama! Verovatno ništa, jer nas ne bi ni razumeo. I to bi bilo u redu.

Elem, kaže nama Živan Vasić (Ajmanin) da Begeč trenutno ima 4.000 stanovnika i da se godišnje broj meštana uvećava za tri procenta. Ovo možda izgleda naivno, ali postavite stvari ovako – za 10 godina Begeč dobije za trećinu više stanovnika! U vojvođanskim uslovima, gde sela kopne kao bare na avgustovskom suncu, ovaj podatak zvuči fantastično. Statistika to potvrđuje. U prvi razred ovog septembra krenula su 32 đaka. Prošle godine bilo ih je 24. Suprotno crnoj slici u Pokrajini, Begeč ove jeseni ima dva razreda prvaka. Svaka čast. A kad čovek bolje razmisli… zašto i ne bi. Selo ima dobre saobraćajnice, na idealnom je mestu, ni blizu ni daleko. Dovoljno blizu da 800 ljudi iz Begeča radi u Novom Sadu, a dovoljno daleko da se u tišini svog doma osećaju kao da su sami na svetu. Begeč ima gas, telefon, nalazi se pored Parka prirode. Još kada, uskoro, selo dobije kanalizaciju, i dajbože zanovi vodovodnu mrežu – biće Begeč kao lutkica.

Živa udara i glanc. Želja mu je da se kod okretnice autobusa napravi dečji park. Uz malo veštine i sreće, biće u njemu i balon i otvoren teren za sport i klinačku zanimaciju. Selo ima svoj Kulturni centar s vrhunskim tamburašima i dobrim folklorom. Imaju i likovnu koloniju, koju bi voleli još više da razviju. Nego, kad smo maločas pomenuli sport – nešto ne smemo zaboraviti. Deo lokalne legende jesu i tri čuvena fudbalera novosadske „Vojvodine“, svi Begečani: Vujadin Boškov, Rada Krstić i Lazar Vasić. Ni mnogo veća mesta nemaju takvu trojku. Iako je i najmlađi od njih Vujadin Boškov (svojevremeno igrač reprezentacije sveta) prevalio osamdesetu, sva trojica su, bogu hvala, i dalje živi, a selo se sprema za veliki jubilej. Fudbalski klub „Bačka“ sledeće godine slavi 85 godina postojanja. Biće to prilika da se odigra utakmica između „Bačke“ i prvog tima „Vojvodine“, te da se Begeč još jednom zahvali meštanima koji su ga proslavili. Doći ćemo…

Ako je nekada selo bilo poznato po fudbalu – danas je po šargarepi. Naišli smo na neverovatan podatak: U celoj Hrvatskoj godišnje se proizvede petnaestak hiljada tona šargarepe, dok je pre dve godine samo u Begeču proizvedeno oko 25 hiljada tona! Sad znamo s kim imamo posla… „Bolero“ i „Maestro“ šargarepa lokalni su brend. Koliko se ona ovde ozbiljno radi govori podatak da je ovdašnji povrtar Marko Čarnić za šargarepu i kupus podigao hladnjaču kapaciteta 6.000 tona. Drugi veliki povrtar Janko Medveđ pod šargarepom ima 120 hekara. Ako se zna da je prinos šargarepe oko 30 tona po hektaru, računajte koliko je to. Nekada bude i mnogo više, a nekada bude i manje, ali otprilike je toliko. Begečka šargarepa ušla je već i u „Deltu“, „Merkator“ i druge velike trgovinske lance. Ima je i po Evropi. Uopšte, tek kada dođete u Begeč, shvatite koliko se o ovom vidu poljoprivredne proizvodnje malo zna. A trebalo bi da se zna. Vredan rad i poslovna veština mogu čuda napraviti. Selo u ovom slučaju ima i drugu neposrednu korist. U sezoni, kod velikog povrtara radi i po 200 ljudi dnevno. Van sezone pedesetak. U današnje vreme, nije zanemarljivo. Za ovu priliku sa šargarepom nam je pozirao Janko Pekar. Otići iz Begeča a ne uslikati šargarepu, isto je što i otići u Toskanu a ne razlikovati lavandu od majčine dušice.

I taman kad smo sasvim utonuli u misli o svim tim tonama šargarepe, začuli smo zvonce. U Begeču ono kod meštana ima efekat poput onog otegnutog „eeevo lubenicaaa“ sa špediterskih kola. Samo što zvonce sa Jusinog bicikla oglašava da pored vaše kuće prolazi sladoled. Od banane ili vanile, na volju vam. Jusa je „leteći sladoledžija“. Iz Makedonije dođe u Begeč preko leta, samo na tri meseca, a u selu ima i „stacionarnu“ poslastičarnicu, u kojoj mu radi ćerka Emina. Za minut koji je proveo sa nama Jusa je stigao da nam ispriča da su se tim poslom bavili njegov otac i deda. Receptura za sladoled usavršavala se kroz tri generacije. Garantuje nam da je sve prirodno. Banana je – banana, a vanila je – vanila! I tu nema popuštanja. Dobro, njegov mobilni frižider možda i nije poslednja reč tehnike, ali radi posao. I stvarno… Jusa nam je poklonio minut vremena, a onda uz duboki naklon i izvinjavanje, seo na bicikl i odjurio dalje. U njegovom slučaju vreme je i bukvalno novac. Svaki krug po selu za njega je poslovna šansa. A za Begečane osveženje po principu „ključ u ruke“.

Naravno, u selu nije sve idilično. Na nešto ne može da se utiče. Recimo „Vojvodina šume“ su nekada zapošljavale tridesetak ljudi iz sela. Zemljoradnička zadruga takođe. Danas zajedno zapošljavaju jedva nekoliko ljudi. Da nije Novog Sada i šargarepe, mrka kapa. Ali ima i stvari koje je moguće popraviti. Uloga našeg vodiča kroz centar sela pripala je Zorici Živanić. Suprotno svim mogućim turističkim pravilima, tu joj je bilo najneprijatnije. U onim „manje glavnim“ ulicama osećala se superiorno. Pokazala nam je, recimo, novi Dom penzionera, sa sedamdesetak mesta. Čist, klimatizovan, kafa 10 dinara, čaj osam. Penzionerski raj. Pričala nam je razdragano sve vreme dok smo išli kroz vikend-naselje na Jami. Ali u centru – tajac. Česma, klupe, kompletan eksterijer… nisu odavali utisak umivenog sela. Radije bi nam Zorica pokazala Kicinu pekaru nego sam centar. Al’ ništa. Navratićemo mi opet, a do tada će valjda sve izgledati lepše.

Kako bilo, nešto moramo primetiti. Postoje mesta koja se nalaze na magistralnom putu. I vrlo često to im je jedina pozitivna karakteristika, pa i nju nisu uspela da iskoriste. Postoje i ona druga mesta, smeštena u okrilju neke prirodne lepote, s kojom su se saživela. Lepo za oko, al najčešće – mala vajda. Begeč ima i jedno i drugo. Em je uz put, em ima prirodno dobro najvišeg reda. Pa još uz reku. Al’ selo se nije prepustilo ni jednom ni drugom. Ostalo je svoje. Svaka čast Dunavu, i Jami, i putu što povezuje Novi Sad s granicom prema Iloku… Begeč je Begeč. Ima svoju dušu. Čak i kad je „uzočin“. Rekli su nam ovde da postoji izraz „begečka nana“. Naime, seoska legenda kaže da je jedna starija meštanka, poznata po svojoj prgavoj i zaguljenoj naravi, potonula u Dunav. Znajući za njen karakter, komšije je, suprotno zdravoj logici, nisu tražile nizvodno prema Futogu, nego uzvodno prema Palanci. „Kakva je bila, ta je i potonula uzočin“. Od tog doba se za nekog takvog, ko živi po principu „e sad neću ni kako ja ’oću“, kaže da je kao „begečka nana“.

Šalu na stranu, Begeč je ostao jedno autentično, u najboljoj tradiciji, bačko selo. Selo vrednih ljudi koji ne daju na sebe. I ono najvažnije… Kad dođete u Begeč, pa vas pitaju „di ćete“, vi kažite: „Idemo na Jaaamu“.

 

Tekst: Ilija Tucić
Foto: Čila David

Možda vam se svidi...