Magazin sa kontrolisanim geografskim poreklom

Ćuprija ko kutija

Kad se društvo raspištolji, ondak je jedna od deset obaveznih pesama baš i ova u kojoj se peva o Zrenjaninu, ćupriji uzanoj ko kutija, konjima, lolama, materama koje volu kad im se ulaguje za ćerke i o veštim kočijašima koji mogu da teraju di je i peške tesno. Zrenjaninci je svojataju, al je pevaju svi redom, i preko Tise i preko Dunava, nikom ruga nije, kolkogod o uzanom pevala i malko se prdačila, onako po Banatski. Vremenom je postala sinonim mosta kojeg odavno nema i grada u kojem se pre Drugog svetskog rata nije pevala.

O pesmi mi je, sad već davno, pričao Dejan Bošnjak, pravi Banaćan, koji se u Banat zdravo razume i zdravo ga vole. Kazo mi gospon Bošnjak da mlogi misle kako je ta pesma ispevana baš u Bečkereku, kako se kadgod, pre rata, zvao Zrenjanin. Mlogi pevaju „Bečkerečka ćuprija, uzana ko kutija…“ Doktor Vojin Matić, poznati zrenjaninski lekar, koji je rođen i živeo oma tu, pored ćuprije, u Šljivarskom sokaku, zapisao je u svojim sećanjima u Letopisu Matice srpske da se ta pesma nikad pre Drugog svetskog rata nije pevala u njegovoj varoši. Dejan Bošnjak je još u mladosti počeo da se bavi muzikom i imao je puno pesmarica. Svirao je sa svojim drugarima na rogljevima i na igrankama još u prvom petogodišnjem planu, kad je drug Tito uvodio struju, gradio puteve i fabrike radnicima, da imaju di da se umore, pa posle da se uz muziku odmaraju i kere s novcima od plate. Sećao se Dejan, kad su pevali ovu pesmu, njegov drugar iz orkestra, pokojni Sava Kaćanski, koji je bio rodom iz Sentomaša (Srbobrana), navek je pevo „Sentomaška ćuprija, uzana…“ Zapinjalo je Dejanu to za uvo pa jedared pito Josipa Bauera, muzičara koji je svirao i nastupao u VIS „Melodije“, da li su oni nekad svirali tu pesmu. Kaže njemu Josip da je nikad nisu svirali, a svirali su u hotelu Vojvodina u Zrenjaninu. Čika Sava Vukosavljev, koji je osnovo Tamburaški orkestar Radio Novog Sada, divanio mi Bošnjak, prvi put je ovu pesmu čuo od Zrenjaninca Miše Mihajla Šipoša. Dok nije kreno da uči kod Isidora Bajića, Miša Šipoš je prvo probao da bude sveštenik, al je video da nije on za to, pa se okrenuo pevanju i muzici. Ni u pesmaricama Milenka Parabuckog iz pedeset šeste i pedeset sedme godine nema te pesme koja se danas peva. Zapravo, u pesmarici pesma počinje „Na Begeju ćuprija, uzana ko kutija…“ U pesmarici „S pesmom kroz Vojvodinu“ piše: „Četir konja debela, teram preko Begeja, da s naljubim aj bela lica, mladih devojčica, šalaj. Detelino, ničeš li, curo moja, vičeš li, ne vičem te, haj, da mi dođeš, već da šorom prođeš, šalaj. Na Begeju ćuprija, malena ko kutija, tera lola, haj, četir riđe, ne može da priđe, šalaj“. Sad bi tu džandari trebali da isteruju pravdu, čiji je koji stih il strofa, ko je poručio ovaku il onaku, al što bi to radili. Ti što su pesme poručivali i ćuprije pravili odavno su svoj bilans predali na reviziju Svetom Petru. Danas se peva ovako, ko što mi znamo, možda će za koju godinu u istoj pesmi biti i neki novi izraz, od onih što nam kroz visoke tehnologije stižu na mala vrata, al se brzo odomaće, ko i sve što ode dođe.

Kad budete naručivali, znajte da je „Četir konja debela“ šalajka, a ne bećarac, bećarac se pevo dole, pod ćuprijom… „aoj prijo u šarenoj rekli, alaj su ti guzovi zabrekli“…

Meni je ostala, sad već davna uspomena, da smo Braša Graor i ja tuda, posle pedeset godina, proterali četir lipicanera. Morali smo puno dozvola da dobijemo da se tako bećarimo, i ovaj novi most se već odavno ljulja. Danas je to u Zrenjaninu pešačka zona. Nismo dugo ostali, da ne smetamo pešacima, a i Braša je belce bio uprego, da nas kogod ne mete u pesmu. Nek se četir riđe rimuju i dalje, iako ne mož baš svako da priđe, šalaj.

 

Tekst: Bora Otić

Možda vam se svidi...