Magazin sa kontrolisanim geografskim poreklom

Gabor Bunford: Sav taj saks

Mnoge Balaševićeve pesme svoju popularnost duguju upravo njegovom zavodljivom saksofonu. Sarađuje sa vrhunskim domaćim muzičarima i sasvim mu je prijatno u njihovoj senci. Za čoveka panonskog šmeka, to je sasvim dovoljno

 

Zaboravite priče o razuzdanim muzičarima, njihovoj nekontrolisanoj energiji i još gorem ponašanju. Pred vama je umetnik drugačije vrste. Sa svojih blizu dva metra, Gabor Bunford spada u zasigurno najdobroćudnije i najsimpatičnije muzičare koje ćete imati prilike da upoznate. Od svoje karijere nikada nije pravio famu. A mogao je, jer je svirao sa najozbiljnijim imenima naše estrade. Prevladalo je kućno vaspitanje. Ono se naprosto podrazumevalo.

 

Zapravo, sve je i počelo od porodičnih žurki.

Počeo sam da sviram u četvrtom razredu osnovne škole. U kući, gde smo se od početka podelili. Tata je bio sportista, koji je na tu stranu povukao mog rođenog brata Belu. Kasnije je brat postao odbojkaš i član zlatne generacije naše reprezentacije. Ja sam se okrenuo maminom afinitetu ka muzici. I tada i sada u našoj porodici negovala su se okupljanja i dobre žurke. Na njima se uvek sviralo i pevalo. Primećujem da danas toga ima sve manje. Valjda su društvene mreže uzele svoj danak. Mi se ne damo. Zato smo i navikli da živimo u kući. Evo i danas… Supruga i ja smo najpre kupili stan u Novom Sadu. Tamo smo se i upoznali. Brzo smo shvatili da u njemu ne možemo da živimo jer „to nije to“. Onda smo prešli u Suboticu. Danas smo u našoj kući i ni za trenutak se nismo kajali zbog te odluke. Imamo mir, družimo se, deca uživaju u svom kameleonu i egzotičnim životinjama… To je naš raj.

 

Ali, hajde da se još jednom preslišamo i prođemo u najkraćem kroz tvoju muzičku karijeru!

Bio sam veliki ljubitelj rokenrol muzike devedesetih godina. U toj muzici dominira saksofon, i to je najveći razlog zašto sam izabrao baš taj instrument. Najpre sam 1991.godine upisao Akademiju umetnosti u Novom Sadu, smer klarinet. Tada još nije postojao smer za saksofon. Otvorio se u Srbiji tek 2005.godine i tada sam, nakon završenog smera za klarinet, upisao i saksofon. Diplomirao sam 2009.godine u prvoj generaciji saksofonista, koju su uglavnom činili diplomirani klarinetisti. Nakon završenih studija želeo sam da odem negde u inostranstvo da upišem džez akademiju. Međutim, tada sam dobio poziv od Balaševića, a takva ponuda se ne odbija. Saradnja sa Balaševićem, kao i sa Vladom Georgijevim, traje i danas. Svirao sam i sa Ksenijom Mijatović, Tanjom Banjanin, Dadom Topićem, Dinom Dvornikom, Dejanom Cukićem, grupom „Leb i Sol” i mnogim drugima. Danas sviram sa novosadskim „Big Bendom”.

 

Subotica je vrlo važna za vaše muzičko odrastanje.Od vremena vašeg detinjstva do danas, grad prepoznatljivog panonskog šarma pretvorio se u mesto koje dramatično menja svoj izgled.

Sa jedne strane su činjenice, poput lakog dobijanja mađarskog državljanstva i ozbiljnih ekonomskih problema. Ako ste u besparici, a nude vam se gotovi papiri da odete tamo gde mislite da će vam biti bolje, ishod je jasan. Godinama iz Subotice odlaze čitave porodice. To već nisu odlasci, već egzodus. To biste najlakše proverili ako biste obišli osnovne škole i uporedili podatke o tome koliko đaka nastavu na mađarskom jeziku pohađa danas, a koliko ih je bilo pre desetak godina. Planovi su mi da živim jedan miran, dobar porodičan život. Želim da decu učinim pravim ljudima. Možda je to zapravo i najveći i najbolji plan. Svega ostalog će biti. I muzičara koje treba pratiti, i koncerata i festivala…Zgranuli biste se kada biste saznali koliko ih je manje danas. Situacija nije bolja u Senti, Adi, Bačkoj Topoli… Ali nije to baš tako jednostavno.Pre nekoliko godina dobio sam ponudu da sviram u jednom nemačkom ansamblu. Čak sam i na probi bio. Na kraju sam odlučio da ne odem. Da sada počinjem karijeru iz početka, da mi porodica živi u dvosobnom stanu, bez komfora i mira na koji smo navikli… Ne znam. Nije mi to zvučalo dovoljno primamljivo. Smatram da ovde ima posla. Malo smo mi i preterano izbirljivi. Sa druge strane, ono što me u inostranstvu privlači jeste činjenica da su ljudi okrenuti sebi, da se ne porede sa drugima, da ne osuđuju, da nisu opterećeni predrasudama. Mislim da je to za odrastanje dece mnogo bolje. Ali eto – ostali smo.

 

Kod nas ne postoji muzička scena, u smislu medijske podrške, koncertnih prostora, velikih dešavanja… Sve se oslanja na pojedince koji su postali institucije.

Pogledajte muzičare koji sviraju u bendovima narodnjačkih zvezda poput Ace Lukasa ili Cece! To su sve nekadašnji rokeri i vrsni džez muzičari. Jednostavno, koga ne možete pobediti, pridružite mu se. Zvuči strašno, ali je tako. Ta vrsta scene radi punom parom. Sa druge strane, nemate medijsku pažnju, specijalizovane emisije namenjene džez i rok muzici, nivo opšte kulture je opao, nemate adekvatne prostore za nastupe… A publike ima. To znam iz prve ruke. I kao izvođač, ali i kao umetnički direktor subotičkog „Jazzik“ festivala. Dok se stvari ne poprave, ono što možemo da uradimo jeste da povedemo računa o odrastanju sopstvene dece. Moja slušaju Simpl Red, Bruna Marsa, Majkla Džeksona… Nijedna narodna pesma nikada se nije čula u našoj kući. Svi zajedno treba da se zapitamo zašto na Đoletovim koncertima u regionu parter popune mladi od 17 do 25 godina, dok je na koncertima u Srbiji ta publika znatno starija. Doduše, i ovde se karte za Đoletov koncert rasprodaju za tri sata i svima nama zbog toga treba da bude izuzetno drago. To znači da ima nade za sve nas. Ali bio bih srećniji kada bih osetio da se ta strast uspešno prenosi na svaku mlađu generaciju. Nažalost, nisam siguran da je tako.

 

Pomenuo si „Jazzik“ festival. Posle toliko vremena zaslužio je da o njemu kažemo nešto više.

Ove godine održali smo osmi Internacionalni festival džez muzike. Uspeli smo, kao i uvek, da dovedemo renomirane džez muzičare, poznate svetskoj sceni, ali i najbolje muzičare iz regiona. Ove godine to su bili muzičari iz Srbije, Hrvatske, Slovenije, Mađarske, Kube i SAD. Kao i svake godine, i ovoga puta smo stavili akcenat na potrebe mladih džez muzičara, čiji je broj u našem gradu, zahvaljujući džez odseku Muzičke škole Subotica, sve veći. Kako sa Muzičkom školom delimo misiju razvoja umetničke džez muzike, ovi sadržaji su direktan način motivisanja i konkretnog rada na razvoju njihovih potencijala, čime se kontinuirano bavimo dugi niz godina, i što jeste osnovni zadatak „Jazzika”. Ove godine realizovano je osam instrumentalno-vokalnih radionica. Ono što uvek okuplja najveći broj ljudi na našem festivalu jesu koncerti, čiji kvalitet beskompromisno opstaje od samog početka „Jazzika”, a zahvaljujući pokroviteljima i sponzorima, gde moramo posebno da istaknemo većinsko učešće Ambasade SAD, ali i učešće Erste banke, koji nam obezbeđuju budžet nezavisan od državnih fondova na koje sa različitim uspehom apliciramo svake godine. Svi koncerti su puni, publika sjajno reaguje i sve što se na Festivalu događa vraća veru u džez kao jednu od najkreativnijih umetničkih formi. To ljudi u Subotici prepoznaju.

 

Nikada se niste povodili za sujetom i insistirali na svojoj autorskoj muzici?

Svoju autorsku džez muziku do sada nisam objavljivao. Ne mogu reći ni da sam se mnogo tim bavio. Oprobao sam se, recimo, u pozorištu. Radio sam muziku za Novosadsko pozorište i za Dečije pozorište, „Čarobnjaka iz Oza“ na primer. To sam prihvatio jer mi je bilo zabavno. Za ozbiljnije bavljenje autorskom muzikom najpre mi nedostaje vreme. Na prvom mestu sam roditelj. Trudim se da sa decom kvalitetno provedem sve vreme koje mi je na raspolaganju. Zatim, radim na Akademiji. To mi je veliki izazov, taj rad sa studentima. Na trećem mestu je ono što takođe jako volim. To su turneje, putovanja i koncerti. Kada uskladim ovo troje, za autorsku muziku mi zaista ne preostaje vremena. San mi je da jednog dana izdam svoj album, ali taj san će očigledno još malo pričekati. O njemu pričam već deset godina, pa – bože moj! Ako se nikada i ne desi, biću zadovoljan onim što sam odsvirao u pesmama Đorđa Balaševića, Vlade Georgijeva… i to će negde ostati. Ostaće iza mene moja deca, prepoznatljive solaže u nekim velikim pesmama, ostaće nagrade koje su osvojili moji studenti. Bitno je samo raditi ono što voliš. I onda si zadovoljan.

 

Iz Subotice ste odlazili i u nju se vraćali…

Vrlo je važno kako se spram toga odredite. Važno je odrediti trenutak kada treba da odete i kada da se vratite. Ovde imate sve moguće sportske klubove, muzičke škole, gimnazije… To je odlična baza za mlade do, recimo, 19 godina. Ali ako ste zaista ambiciozni, onda dođe vreme da odete. Shvatio sam na sopstvenom primeru da ako ste na početku i želite da se ostvarite, morate otići. Iz Subotice se nećete probiti. Smatram da sam dovoljno poznat. Ljudi od struke znaju za mene i angažuju me kao što je to oduvek i bilo. S druge strane, u mestu sam u kojem se pozdravljam sa poštarima, policajcima i trgovcima, jer se znamo i poštujemo. To je ravnoteža koja mi je potrebnaAli ako ste otišli, kao što sam ja 15 godina živeo u Novom Sadu, i izgradili neku profesionalnu poziciju, onda vam Subotica može biti idealno mesto za život i rad. Vreme vam je da se vratite. Ovo je mirno mesto, idealno za porodicu. Grad bez gužvi i čekanja u redovima. Mesto koje možete prošpartati pešice ili biciklom. To je ogromna privilegija. Ja sam za sve ove godine verovatno propustio priliku za neke angažmane i možda ozbiljne poslove. Ipak ste ovde 200 kilometara daleko od Beograda i upola toliko od Novog Sada. Izvan ste dnevnih tokova. Ali ako imate profesionalni renome, odavde se može raditi bez većih problema. Lično mislim da sam dovoljno poznat. Ljudi od struke znaju za mene i angažuju me, kao što je to oduvek i bilo. S druge strane, u mestu sam u kojem se pozdravljam sa poštarima, policajcima i trgovcima, jer se znamo i poštujemo. To je ravnoteža koja mi je potrebna. Ako je odricanje od viška slave bila cena, ja sam je zarad ovakvog života vrlo rado platio. Stoga sam veoma naklonjen mladim lokalnim muzičarima i mnogima sam pomogao, jer to smatram svojom misijom.

 

Svojevremeno smo na ovom istom mestu radili intervju sa Lajkom Feliksom. Vas dvojica ste, bez sumnje, najpoznatiji mlađi subotički muzičari.

Sećam se situacija kada smo svirali u orkestru muzičke škole, kada je dirigent morao da nas zaustavi jer je Feliks iskakao i svirao onako kako samo on misli da treba. Jednostavno, on bi i za Baha i Mocarta našao svoj ključ i ne postoji niko na ovoj planeti ko bi ga uverio da treba da svira drugačije. Kao klinac od 13 godina u školu je doneo citru. Pred svima nama počeo je da svira tako energično da je iskidao sve žice! On je po svemu poseban čovek. Energičan, unikatan, poseban. To se na Zapadu jako ceni. Ja mu se divim, iako sa njim ne bih mogao da sviram. Sećam se da smo jednom davno bili zajedno na nekom koncertu, posle kojeg smo se zapili. Feliks mi je izrazio želju da narednog jutra izađemo u šumu i u tom ambijentu sviramo. I stvarno – otišli smo u Kelebijsku šumu. On je poneo svoju violinu, ja saksofon. Pokazao mi je jedno fantastično mesto. Pored puta je bilo jedno brdo, na koje smo se popeli i kročili na veliku zaravan, poput fudbalskog igrališta. On je tu očigledno i ranije dolazio, jer je otišao na drugi kraj i počeo da svira. Akustika je bila nestvarna! Bio sam opčinjen, ali – shvatili smo da nas dvojica nikada nećemo zajedno svirati. Mi muziku čujemo na totalno drugačiji način. Ja to jednostavno ne mogu da uhvatim. Lajko Feliks je jedan jedini. On je svoju muziku izgurao u autorskom smislu i to se strašno ceni. On je čudak, ali i veliki umetnik.

 

Koristiš li prednost društvenih mreža u širenju svoje muzike? Koliko ti je važan internet?

Još malo pa nimalo. Najpre, već po dugogodišnjoj navici, uoči turneje na koju krećem sa Balaševićem isključujem fejsbuk. To je vreme kada te se svi sete, pa traže ulaznice za koncert ili propusnicu da nakon koncerta dođu do Đoleta i slikaju se sa njim. Sve je to simpatično, ali meni je sada mnogo lakše da se „odjavim“. Sa druge strane, ne pravim svoju autorsku muziku, pa nisam opsednut njenim „kačenjem“. I možda najvažnije, mislim da su nam pored dobra, društvene mreže donele i mnogo toga lošeg. U borbi za lajkove, smajlije i sva ta čudesa, ljudi su se otuđili jedni od drugih. Uvek mi je draže da nekoga pozovem u goste nego da se s njim dopisujem i u krug lajkujem. Najveću grešku napravio sam kada sam sinu u sobu stavio računar. Dobar je đak i zaslužio je da mu ispunim želju. Ali pokajao sam se. Računar stane između vas i deteta. Ispraviću to. Možda će biti ljut na mene i možda će me mrzeti najviše na svetu, ali nema druge. Toga se treba jako čuvati. Mnogi roditelji su zbog takvih stvari ostali bez dece. Naravno, svestan sam da je danas to nemoguće kontrolisati, jer i mobilni telefoni danas su zapravo mali kompjuteri. To ipak nije razlog da kao roditelji ne uradimo sve što možemo.

 

Nova godina je vreme za kovanje planova.

Planovi su mi da još uvek sviram, i narednih deset ili 15 godina provedem u ritmu koji sada pratim. Zašto ne bih?Zdravlje me služi, odlično se osećam i uživam u svom poslu. Planovi su mi da živim jedan miran, dobar porodičan život. Želim da decu učinim pravim ljudima. Možda je to zapravo i najveći i najbolji plan. Svega ostalog će biti. I muzičara koje treba pratiti, i koncerata i festivala.

 

U ovo praznično vreme, šta bi najradije poručio ljudima što prate tvoj rad?

Ljudi treba da budu zadovoljni sobom. To je prvi uslov lične sreće. To zadovoljstvo sebi uvek možemo da pribavimo. Ma koliko nam se to činilo teško. Treba želeti i verovati u svoje sposobnosti u sadašnjem trenutku. Sve je ostvarivo. To je ono što mene drži. Treba se čuvati lažne sreće.

 

Tekst: Ilija Tucić
Foto: Aleksandra Borđoški-Karadžić

Možda vam se svidi...