Magazin sa kontrolisanim geografskim poreklom

Ilonka Kovač: Vez po vremenu

Te 1914. godine, umesto kralja Petra Karađorđevića na vlast je došao njegov sin Aleksandar. Gavrilo Princip je ubio austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda. Izbio je Prvi svetski rat. Uspostavljen je prvi linijski let avionom. Osnovan je Fudbalski klub „Vojvodina”. U Bačkoj Topoli rođena je Ilonka Kovač

 

Stara mudrost kaže da ne treba dodavati godine životu, već – život godinama! Ako ste bespomoćni, vezani za krevet i tuđu negu, zbir godina i ne mora da znači bogznašta. Ali ako ste se u 90. penjali na krov kuće da ga opravite, ako ste u svojoj 100. godini prvi put uzeli štap u ruke, ako u 104. sa šmirglom i četkom u rukama sređujete drvenariju, plevite baštu, perete veš i nedeljom odlazite u crkvu na drugi kraj grada – onda je vaš život svetionik koji bi ostalima mogao da pokazuje put. Život Ilonke Kovač, uveliko najstarije Novosađanke, sve to jeste. Doduše, ona nema ambicije da drugima nameće bilo šta. Čak ni vlastito iskustvo. Ali… pođimo redom.

 

Prvi svetski rat, pa stvaranje zajedničke države Južnih Slovena, onda novi veliki rat, epoha jugoslovenskog komunizma, pa najnovija istorija, koju merimo ratom i raspadom bivše države. To je bar pet različitih perioda na ovim prostorima. Vi ste neko ko ih je sve ispratio. Koje vreme vam je bilo najlepše?

Čovek ne živi „vremena“, već vlastiti život. Što se tiče mog života, dobro nije bilo nikada. U godini kada sam se rodila izbio je Prvi svetski rat. Otac je otišao na front, majka me je ubrzo ostavila i otišla da zasnuje novu porodicu. Ostavila me je praktično na ulici i bilo joj je svejedno hoću li preživeti ili neću. Posle nekoliko godina otac se ipak vratio i ponovo se oženio. Maćeha nije propustila nijednu priliku da mi stavi do znanja da me ne želi kod kuće. Dobijala sam batine ako se samo nakašljem. Ipak, najgore mi je bilo što mi nije dopustila da nastavim školu iako sam jako volela da učim. Mlada sam se udala za čoveka koji mi je govorio da sam savršena, bolja čak i od njegove majke. Onda je izbio Drugi svetski rat i on je otišao u izgnanstvo u Austriju. Odatle nam je slao pisma da jedva čeka da se vrati kući i da sanja o tome da vidi mene i decu. Godinama nas je tako lagao, a onda smo čuli da je u Nemačkoj stvorio novu porodicu. Bilo ga je baš briga kako ćemo se deca i ja snaći i kako ćemo preživeti. Posle rata, radila sam po čitav dan da bih izvela decu na put. Sada me mnogi me pitaju koja su vremena bila najbolja. Ne znam. Meni su sva bila jednako teška. Možda bih kao srećno vreme mogla da nazovem samo onaj kratak period koji sam provela kod dede po ocu. On je bio divan čovek. Pravi domaćin. Imao je veliko domaćinstvo, vinograd, voćnjak u kom su bile šljive, žute trešnje, smokve, lešnici. Volela sam da provodim vreme u toj kući, ali sve je to kratko trajalo. Ako vam se život svodi na napuštanja, izneveravanja, u teškom radu i materijalnoj oskudici, ne stižete da razmišljate o istoriji i događajima koji je stvaraju. Sve što vas interesuje jeste da koliko-toliko spokojni dočekate veče i rađanje novog dana.

 

Ali neke se razlike kroz vreme ne daju preskočiti…

Nedostaju mi ukusi i mirisi koji su nekada bili tako normalni, a danas ih je nemoguće osetiti. Danas više niko ne zna kako treba da miriše pravi hleb. Mleko je nekada imalo neopisivo prijatan ukus, a danas miriše na konzervans. Nekada smo pred zimu kupovali povrće u džakovima i jeli smo ga sve do proleća. Danas kupite šargarepu i ona počinje da truli posle tri dana. Šta je to? U kakvom to svetu živimo? Sve je više mržnje, zavisti i pakosti. Još uvek ima dobrih ljudi, ali mnogo manje nego pre. Ali ko zna, ja sam živela u jednom drugom dobu, i kao da sam se nekim čudom obrela u vremenu koje mi ne pripada.

 

Vaš život je mogao i drugačije izgledati.

Možda… da nije bilo ratova, da me nisu napustili najpre majka, pa muž. Da nije umro deda, jedini čovek koji me je iskreno voleo. Da nije bilo maćehe, zbog koje se nisam iškolovala, pa porodice koja me je izopštila i isključila iz dedinog nasledstva… Da nije bilo svega toga i još po nečeg, moj život bio zaista drugačije izgledao. Ali previše je tih stvari da bi se sve to nazvalo slučajnošću. Nekako, bilo mi je suđeno. Baš kao što mi je suđeno da sve preživim i nadživim.

 

Zanimljivo je da vas svi pitaju za savet u vezi sa zdravljem, a vi ste se zapravo sve vreme suočavali sa ozbiljnim problemima, do te mere da vam je nekoliko lekara u lice reklo da „svakako nećete dugo“.

Moji zdravstveni problemi počeli su nakon porođaja sa sinom, kada smo oboje jedva preživeli. Kasnije sam u životu radila teške poslove koji su mi dodatno ugrožavali zdravlje. Recimo, u hemijskoj čistionici „Etilen” radila sam u pegleraju. To je značilo da moram osam sati dnevno da stojim i udišem štetna isparenja kojih je bilo svuda oko mene. Bolele su me oči, glava, imala sam stalne mučnine. Na sve to, u posleratnim godinama nakon redovnog posla morali smo da odlazimo na društvenokoristan rad. Ja sam odlazila na ranžirnu stnaicu, gde smo do kasno popodne istovarali vagone. Posle toga smo trčali kući da konačno vidimo i nahranimo decu. Sve to jako je loše uticalo na moje zdravlje. Pamtim da smo u sezoni odlazili i na poljoprivredno dobro, gde smo vadili krompir. Ti poslovi se nisu plaćali, ali ste morali ida radite naporno i koliko god vam se kaže, jer se to smatralo društvenom obavezom, koja se ni na koji način nije mogla izbeći.

 

Mislim da ćemo razočarati ozbiljan broj ljudi ako ipak nešto ne kažemo o vašim navikama, a naročito načinu ishrane kog se pridržavate.

Čini mi se da je važno nekoliko stvari. Naravno, da imate dobru genetiku, da se hranite umereno, izbegavate namirnice koje mogu biti štetne, ali ipak, ono što mi se čini najvažnije, morate neprestano da radite. Nikada nisam imala mira. Oko mene je morao da bude savršen red i čistoća. Recimo, ove godine sam sama obnovila drvenariju u svojoj kuhinji tako što sam je šmirglala i bojila uljanom farbom. Da sam imala para, uradila bih više. Povrće sam jela iz svoje bašte, koju sam kopala sve donedavno. Držala sam živinu, usred grada imala sam pravo malo seosko domaćinstvo u kom je bilo posla od jutra do sutra. I dalje sama održavam svoju garderobu. Perem, peglam. Nekada sam mogla i da vezem. Naselje na Satelitu, gde živimo, predviđeno je za rušenje. To nam je velik problem. Kako da ulažemo u kuću ako nam svake godine grad poručuje da će ona biti srušena. Zato umesto da kupujemo novo, mi iz početka popravljamo ono što već imamo. Prošle godine farbala sam i sređivala kapiju. Malo je stvari koje i danas ne mogu da uradim. Živa sam dotle dok mogu da radim. Rad je najvažniji recept za zdravlje. Što se hrane tiče, znam da bi svi voleli da im otkrijem neku čarobnu formulu za dug život. Moram ih razočarati. Jela sam sve, ali naravno umereno. Jedem slaninu, ali pojedem samo jedno parče. Uvek sam jela meso, ali ne tako često. Već dugo od mesa jedem samo piletinu. Međutim, od svih namirnica, suprotno onome što uobičajeno savetuju lekari, ja sam najviše volela mlečne porizvode. Mleko, sir, kajmak. Mlečne proizvode jedem čitavog života. Uz njih najviše volim povrće. Dakle, ne postoji nešto što bi bio recept koji bi nekom garantnovao zdravlje i dug život. Jedite u skladu sa svojim osećajem. Ono što vam prija, ali umereno.

 

Da se malo vratimo u prošlost. Kako je izgledao Novi Sad u vreme kada ste u njega došli?

Šta da vam kažem? Bavila sam se porodicom i egzistencijom, pa nisam imala priliku da vidim kako živi grad. Osim kuće i posla, odlazila sam na pijacu i u crkvu. I to je jedino što mogu sigurno da vam kažem. Recimo, Futoška pijaca se nalazila duž Jevrejske ulice. Proizvođači su u korpama donosili svoje proizvode i nudili ih direktno sa zemlje. Katolička crkva na današnjem Trgu slobode nije izgledala ovako. Imala je pomoćni objekat koji je kasnije srušen, a i sam trg bio je drugačiji. Železnička stanica nalazila se kod stare Elektrovojvodine na Limanu. Nije bila ni nalik ovoj sadašnjoj. Ipak, ono što mi najviše nedostaje jeste novosadski tramvaj. Mnogo sam se sa njim vozila. Imala sam povlasticu sa kojom nisam morala da plaćam punu cenu karte, a moj sin je toliko voleo tramvaj da je mogao s njim da se vozika po ceo dan. To je bio moj Novi Sad.

 

Poslednjh nekoliko godina vaši rođendani postali su prava atrakcija. Svi žele da vam čestitaju. Grad, crkva, javne ličnosti. Da li vam smeta ili vas čak uznemirava tolika pažnja?

Ne znam ni sama šta bih vam rekla. Kada sam umorna, onda mi smeta. Neki ljudi zaista preteruju. U mojim godinama ne možete slaviti tri dana zaredom. Ali kada sam odmorna, onda vrlo rado popričam sa svima koji mi se obrate. Sve vreme bojim se da me ljudi ne shvate pogrešno, da ne pomisle kako samu sebe promovišem jer sam željna pažnje, a zaista nije tako. Pitanje koje sebi najčešće postavljam jeste: „Bože, zašto baš ja, zašto se baš meni ovo sve dogodilo?” Čak i u poznim godinama nikada o svemu ovome nisam razmišljala niti mi je bilo važno da živim dugo kako bi ljudi na mene obratili pažnju. Jednostavno, desilo mi se. A zašto, ne znam ni sama, a ne verujem da ću to ikada i saznati. Nekoliko puta u životu bila sam blizu smrti. Kako dete preživela sam tifus. Moja maćeha zabranila je ocu da me odvede lekaru. Kada sam konačno otišla, lekar je rekao da sam stigla samo sat kasnije, ne bih više bila živa. I kao odrasla nekoliko puta čula sam od lekara kako su mi dani odbrojani. Danas verovatno niko od tih lekara nije živ. Nekada se osećam kao da mi je Bog dosudio da živim ovoliko. Ne znam, možda je moja uloga da ljudima pružim neku lekciju koju treba da nauče. Sve mi je ovo nejasno. Do svoje stote godine hodala sam bez štapa. Sa Satelita sam peške odlazila u crkvu na Telepu. Skoro svaki dan. Poslednje dve-tri godine ponekad koristim štap, ali ne volim da ga nosim. Lakše mi je da uđem u gradski autobus, izađem u centru i na službu odem u Crkvu Imena Marijina. Ljudi se čude, a meni je to sasvim normlano.

 

Koliko često mislite na ljude koje ste sretali ili koji su vam bili dragi tokom života, ljude sa kojima ste živeli i koji su vam mnogo značili, a već dugo ih nema?

Morala sam u životu mnogo da radim i to se sada pokazuje kao dvostruka sreća. Kao što sam rekla, mislim da je toliki rad zaslužan za moj dug život. A sa druge strane, nikada nisam imala vremena da se družim. To mi je bio kao neki luksuz koji sebi nisam mogla da priuštim. U ovim godinama, kada su moji vršnjaci odavno pokojni, to je nešto što mi može doneti neku vrstu mira. Recimo, imam rođaku u Nemačkoj koja mi je veoma draga, ali već nekoliko godina ona je toliko stara i bolesna da više ne može da mi piše pisma. To me jako uznemirava. Teško je posmatrati nečiju nemoć koja je svake godine sve veća. Trudim se da o tome ne razmišljam.

 

Ipak, volite da govorite o tome koliko vam je bilo drago kada ste pre dve godine dočekali svog čukununuka.

Živim sa sinom. Đerđ nije fomirao porodicu. Ćerka Eržebet mi se udala, od nje imam dvoje unuka. Melinda živi u Italiji, u jednom mestu pored Napulja. Od nje imam praunuku i praunuka. Unuk David, na čijem sam rođenju bila praktično babica, i koga volim kao da mi je rođeni sin, živi u Budimpešti. Od njega imam takođe praunuku i praunuka. Praunuka je starija i ona je rodila sina, mog čukununuka, kog sam prvi put videla za svoj 102. rođendan. Bilo je to u katedrali u trenutku kada su mi priredili rođendansku proslavu. Čukununuk se zove Patrik i on sad ima dve i po godine. Presrećna sam zbog njega.

 

Prepuni ste planova. Već ste odredili šta ćete raditi na proleće.

Možda je najbolje da vam kažem ono što mi se dogodilo u januaru ove godine. Nije mi bilo dobro i lekarka opšte prakse koja me je posetila kod kuće odlučila je da treba da odem u urgentni centar. Tamo sam najpre imala problem jer računarski centar nije mogao da prihvati moju godinu rođenja. Čim je ukucaju u sistem, on se blokira. Ipak, mnogo mi je zanimljivije to što je lekar, na primedbu da možda treba da odem kod kardiologa, rekao: „Pa vi imate bolju krvnu sliku od mene, šta će vama kardiolog?” Generalno, osećam se dobro. Jedino što mi smeta jeste to što me često bole kosti i zglobovi, pa me ruke ne slušaju kao nekada, a tako bih volela da mesim testo i kolače koje sam umela savršeno da pravim. I dalje radim gotovo sve što sam nekada radila, ali mnogo sporije. Moja penzija je 18.000 dinara, a to nije novac sa kojim bih mogla sebi da priuštim profesionalnu pomoć. Radim sve sama, pa dokle ide, neka ide.

 

Sve naše sagovornike na kraju upitamo za savet drugima, koji im se čini važan. Vi ste najbolji sagovornik na tu temu.

Šta vredi da vam govorim kada ionako nećete biti poslušni. Svako živi onako kako je zamislio. Moje rođeno dete neće da me posluša, a kamoli neko ko me i ne poznaje. Ljudi vole da slušaju savete, ali ne vole da ih sprovode. Osim toga, nisam uopšte sigurna koliko je važno da se trudimo da živimo što duže. Dok si zdrav i pokretan, onda još i nekako. Ali nakon toga život postaje nepodnošljiv. Deci su roditelji potrebni samo dotle dok ih ne postave na noge. Nakon toga postaju im smetnja i teret. Znam bezbroj slučajeva koji govore da je tako. Da vam pravo kažem, i meni samoj se nekada učini da ovo nisam ja, već da je to neko drugi koga ja samo posmatram. Neka svako sam odluči šta mu je činiti i neka napravi izbor po sopstvenom osećanju. Uostalom, kako nekoga da savetujem kada ja i dalje ne znam zašto je Bog baš meni sve ovo namenio.

 

Tekst: Ilija Tucić
Foto: Čila David i Marija Erdelji

Možda vam se svidi...