|
U Vojvodini oko 191.000 četvorotočkaša i dvotočkaša odmah može formalno da ponese ime oldtajmer, kao i oko 60.000 traktora i preko 24.000 teretnih vozila
Nema nikakve sumnje da bi Srbija, ukoliko bi se strogo primenjivali međunarodni standardi, izbila na samo čelo evropskih i svetskih zemalja po broju starovremenskih vozila, tzv. oldtajmera. Kao prvo, prosečna starost vozila u našoj državi dostiže fascinantnih 17 godina, što je daleko iznad proseka koji važi na autostradama naprednog „Zapada”. Dovoljno je navesti podatak da se u pojedinim državama EU prosečna starost automobila kreće od dve do tri godine. Prema preporuci FIVA-e, Svetske federacije za vozila od istorijske vrednosti, status oldtajmera može da dobije vozilo koje je proizvedeno pre najmanje 30 godina, iako je svakoj zemlji ponaosob dozvoljeno da putem pozitivnog zakonodavstva jasnije odredi vremensku granicu.
Prema podacima MUP-a, u Srbiji trenutno postoji oko 600.000 registrovanih vozila starijih od 30 godina! Što se Vojvodine tiče, oko 191.000 četvorotočkaša i dvotočkaša odmah može formalno poneti ime oldtajmer, kao i oko 60.000 traktora i preko 24.000 teretnih vozila! Na osnovu takvog brojčanog stanja, naša država je daleko ispred Nemačke, koja proporcionalno ima najviše oldtajmera, gde postoji „svega” 309.000 registrovanih starovremenskih vozila.
Međutim, datum proizvodnje utisnut u saobraćajnoj dozvoli nije presudan činilac za to da se neko vozilo automatski nađe u povlašćenoj grupi vozila od istorijske vrednosti. Zbog toga je i neumesno poređenje sa Nemačkom, gde oldtajmeri čine nadogradnju svakodnevnog života, a ne njegovu nužnost. Pored samog godišta, u igri su i mnogo sofisticiraniji normativi, poput originalnosti, očuvanosti i umešnosti restauracije. Takođe, ljubav prema vremešnim mašinama nije puka zaluđenost pojedinaca i opsesivno - kompulzivna delatnost bez jasne sheme i strogih pravila. Oldtajmeri su odavno postali centralna figura, oko koje se vrte značajne privredne aktivnosti, čineći moćno globalno tržište, u kojem se na najfiniji način prepliću nesebična ljubav i čisti ekonomski interesi. Ukratko, starovremenska vozila u sebi sabiraju prošlost, istovremeno otvarajući perspektivu budućnosti, nepogrešivo svedočeći o brojnim aspektima moderne istorije čovečanstva.
Ljubitelji starovremenskih vozila u Srbiji organizovani su u tridesetak klubova, dok u Vojvodini postoje udruženja u Subotici, Zrenjaninu, Vršcu, Pančevu, Sremskoj Mitrovici i dva u Novom Sadu. Prema rečima Branka Bogdanovića, idejnog tvorca i jednog od osnivača Auto-moto kluba „Veteran” iz Novog Sada (drugog po starini kluba u Srbiji), aktivnost vezana za oldtajmere je i te kako živa na ovim prostorama, a u poslednje vreme se naglo intezivira. Zbog toga su, objašnjava on, mnogi klubovi odlučili da se povežu u matične saveze, kako bi se na što bolji način koordinisali svi poštovaoci „evergrina” na točkovima. Međutim, da bi se razumelo o čemu se ovde zapravo radi, neophodno je saslušati same zaljubljenike u oldtajmere, i na osnovu njihovog kazivanja pokušati nazreti konstrukciju sveta u čijem centru se nalaze oldtajmeri.
- Ljubav prema automobilima i mehanici „nasledio” sam od oca, koji me je još kao dečaka vodio na specijalizovane sajmove u inostranstvo. Slobodno se može reći da sam od malih nogu u fazonu oldtajmera. Svog prvog ljubimca kupio sam nakon odsluženja vojnog roka. Radilo se o opel „olimpiji”, tzv. julki iz 1952. godine. Samostalno sam je renovirao i doveo u zavidno stanje. Ubrzo sam primetio da u Novom Sadu ima još interesantnih primeraka, tako da sam došao na ideju da sa istomišljenicima osnujem klub. Najpre je to bila sekcija u sklopu AMS Novi Sad, da bi od 2000-te postali Udruženje građana, koje trenutno broji oko 80 članova. Dosad smo organizovali 15 trodnevnih susreta oldtajmera, na kojima u proseku učestvuje 50-ak vozila iz svih krajeva Evrope - kaže Branko Bogdanović.
Kao i većina istinskih zaljubljenika u stare automobile, i Branko najviše voli sam da doteruje i restaurira svoju mehaničku ergelu. Tačnije, time se bavi od kada zna sebe. Malo za lične potrebe, a malo za druge. Nažalost, trenutno se u njegovoj kolekciji ne nalazi ni jedan primerak u reprezentativnom stanju, prosto zbog toga, jer se u ovom poslu stalno nešto menja, dovrće, prodaje…
Međutim, ogroman deo Brankovog placa je „okupiran” zaista primamljivim komadima, koji samo čekaju da im se vrati nekadašnji sjaj. Neki će naći novog vlasnika, dok će drugi postati deo lične kolekcije. Ono što svakako treba istaknuti je nemački „Horch”, danas sasvim retka marka, čiji savršeno restaurirani primerci na tržištu dostižu cenu od oko 200.000 evra! Međutim, da bi se Brankov oldtajmer uopšte našao u konkurenciji, neophodno je najpre uložiti na desetine hiljada evra, pronaći izuzetno retke originalne delove i sve to mesecima postavljati na svoje mesto. U Bogdanovićevom posedu nalaze se i ispravni primerci Fordovih i Fijatovih „ždrebaca”, čija kurbla za startovanje motora sasvim dovoljno govori o godini proizvodnje. Međutim, i za njih važi ista priča kao i za nemačkog lepotana.
Na osnovu godišta proizvodnje, automobili se rangiraju po grupama od A do G, tako da najstariju grupu čine vozila proizvedena zaključno sa 1911. godinom, dok u „najmlađu” spadaju vozila proizvedena zaključno sa 1980. godinom. Međutim, da bi se neki automobil mogao nazvati vozilom od istorijskog značaja, potrebno je da zadovoljava još nekoliko rigoroznih kriterijuma. Tada na scenu stupa estetsko-tehnička komisija, koja svako vozilo podvrgava detaljnim ispitivanjima, gde se sva pažnja usmerava na očuvanost i autentičnost vozila.
- Dok se stanje pet odnosi na nekompletna vozila koja nisu u voznom stanju, koja su nagrižena korozijom, te zahtevaju ogromna novčana sredstva i napor da bi se restaurirala, stanje jedan, označava vozilo koje je u istinski besprekornom stanju. Takav automobil u stvari predstavlja etalon, idealno stanje za procenu drugih primeraka. U njima preko 70 odsto detalja mora izgledati kao da su novi, a originalnost mora biti stoprocenta! Praktično, reč je o novim automobilima. Prilikom njihove restauracije se mora paziti na svaki detalj, što znači da se koriste oni materijali i delovi koji su se nekada proizvodili. Svaki šraf je bitan. Nije retkost da vlasnici takva vozila čuvaju u staklenoj prostoriji ispunjenoj helijumom, a sve kako bi se zaustavio proces starenja! Tada i ulje u motoru decenijama ostaje nepromenjeno. Jednostavno, takvi automobili izgledaju kao da su tek izašli iz fabrike, iako su proizvedeni početkom prošlog veka- objašnjava Bogdanović.
Jasno je da cena direktno zavisi od svih ovih nabrojanih kriterijuma. Međutim, objašnjava Bogdanović, u tom svetu nema prevare i nepoznanica. Za svako vozilo postoje obimne tehničke knjige, a cene su objavljene u brojnim specijalizovanim časopisima. Nije retkost da vrhunski očuvani primerci iz limitirane serije dostižu milionske iznose. Ukoliko se dokaže da je određeni automobil pripadao nekoj važnoj istorijskoj ličnosti, njegova vrednost je praktično nemerljiva. U takve primerke svakako spadaju Molotovljev „Rolls Royse”, Hitlerov „Mercedes 770” i Geringov „Horch 853” iz 1935. godine.
Zbog svega toga ne čudi što je tržište oldtajmera i te kako aktivno. Bogdanović nam otkriva da je danas moguće pronaći originalne delove za skoro sve marke automobila, čak i za one čije fabrike odavno ne postoje. Tajna je u malim specijalizovanim pogonima, koji na osnovu tehničkih specifikacija izrađuju rezerne delove. Tako je, kaže naš sagovornik, moguće kupiti nov motor za Fordov model iz 1911. godine, dok proizvodnja čuvenih američkih modela T i A nikada i nije prestajala!
Kao što smo napomenuli, u Vojvodini postoji skoro 200.000 vozila koja podpadaju pod definiciju oldtajmera, iako je njihova istorijska vrednost (a samim tim i ekonomska) dosta skromna. U ovom svetu kvantitet je najveći neprijatelj kvalitetu. Upravo zbog toga je, objašnjava Bogdanovič, nerealno očekivati da se u našoj državi prepišu zakonska rešenja iz EU, gde oldtajmer nije vozilo koje se može videti u svakodnevnom saobraćaju.
- U većini evropskih zemalja najstarija kategorija vozila je posebno obeležana, a koriste se samo u posebnim prilikama. Zbog toga su takvi automobili oslobođeni određenih taksi, a sve kako bi se njihovi vlasnici stimulisali da ih što bolje čuvaju. Kod nas to nije slučaj, jer je naša država poslednja u Evropi koja nije do kraja definisala problematiku oldtajmera. Ukoliko bi se primenila međunarodna praksa, država bi morala da na ime beneficija izdvoji ogromna sredstva, jer bi oldtajmeri postali svi naši „stojadini”, „peglice”, „renoi”...Takođe, to bi bilo, kao kada bi se na Kubi pokušao organizovati skup starovremenskih vozila, što je apsurdno. S druge strane, ako se ne uvedu određene olakšice, postoji velika verovatnoća da najkapitalniji primerci trajno propadnu ili da zauvek nestanu iz naše zemlje. Zbog toga smo mi predložili da se donja granica podigne na 40 godina, čime bi se izbegli mnogi nedostaci. U suprotnom, perspektiva oldtajmera na ovim prostorima neće biti ni malo svetla - zaključuje Branko Bogdanović.
|
