|
Bucmasti basista bio je onaj „tajni sastojak”, kao protivteža dugonogoj pevačici iz Tuzle, koji je hipnotički delovao na široke mase, a bez njega, slažu se mnogi, čitav projekat bi izgledao sasvim drugačije
Dušan Trifunčević, poznatiji kao Lepi Bora, za većinu ljudi sa ovih prostora predstavlja direktnu asocijaciju na ona prošla, reklo bi se bolja vremena, u kojima je fenomen Lepe Brene i Slatkog greha doživeo punu afirmaciju. Međutim, vremena su se umnogome promenila. Iako su još uvek prisutni na estradi, Lepa Brena i prekomponavani Slatki greh odvojeno vode karijere, sa uspehom koji predstavlja tek bledi odbljesak nekadašnjeg trijumfa. S druge strane, Lepi Bora živi život daleko od svetlosti reflektora.
Mikrofon i vrcave scenske kostime, zamenio je proizvodnjom i veleprodajom specijalizovanih čajeva. Sve je nekako drugačije. Nema više milionskih tiraža, niti horde obožavatelja. Takođe, 65.000 ljudi na stadionu Steaue u Bukuruštu, odavno predstavlja stvar prošlosti, kao i horsko pevanje nezvanične himne „Živela Jugoslavija”. Uostalom, ni geografski pojam „od Vardara do Triglava”, više ne znači ono što je nekada značio. Ipak, Lepi Bora tvrdi da se nije promenio, te da ga ljudi zbog toga i danas vole i poštuju. On je, kako sam kaže, najsrećniji što je nakon toliko vremena uspeo da ostane pozitivan, sa obe noge čvrsto na zemlji. I ne propušta da napomene da su za uspeh u životu neophodne dve stvari - upornost i sreća. Čini se da ih je Bora imao obe.
- Iako me ljudi s pravom vezuju za Vojvodinu, ja sam zapravo rođen u Beogradu. Međutim, nakon što se moj otac, inače vojno lice, penzionisao, preselio sam se sa porodicom u Novi Sad. Jednostavno, za mene je to najlepši grad na svetu. Iako sam bukvalno obišao čitavu zemaljsku kuglu, i imao priliku da boravim u svetskim metropolama, uvek mi srce zaigra kada ugledam tablu na ulazu u Novi Sad - počinje priču Lepi Bora.
Još kao dete Bora je pomalo odskakao od svojih vršnjaka. Bio je, kako bake često vole da kažu, onako jači, „da je sav pucao od zdravlja”. Sam objašnjava da je bio veoma živo dete, te da se poput većine dečaka iz kraja, strastveno počeo baviti sportom.
- Nema nikakve sumnje da sam od muzike dobio skoro sve u životu, ali ona mi je mnogo toga i uzela. Recimo, kao mladić sam imao izuzetne predispozicije za bacanje kladiva, a svojevremeno sam čak bio i prvak Vojvodine. Ni „pikanje” lopte mi nije bilo strano. Jednom prilikom mi je legendarni Bekvalac rekao, kako nikada nije video da tako korpulentan čovek, tako dobro igra fudbal. I dok su svi oko mene očekivali da me jednog dana vide na sportskim takmičenjima, ja sam se opredelio za totalno drugačiji način života. Bila je to muzika.
Bora priča da je po pitanju sviračke tehnike od sebe zahtevao fanatizam, te da je po desetak sati dnevno vežbao skale na gitari. Nije bila retkost da u fotelji dočekuje prijatelje i da priča s njima dok, onako nesvesno, prstima plete po vratu „akustare”. Podjednako dobro je svirao klavijature i violinu. Nakon sati i sati vežbanja gitarskih standarda, konačno se odvažio za izlazak na scenu.
- Moji prvi angažmani svodili su se na igranke koje su u to vreme bile veoma popularne. Svirao sam u krugu od 50 kilometara od Novog Sada, vikendom „gostujući” u Šajkašu, Temerinu... Veoma brzo sam shvatio da sama svirka nije dovoljna, te da je za uspešan nastup potrebano i malo šoua. To sam i radio. Publika je počela da me prepoznaje, a ubrzo sam imao ugovorenu tezgu u Dubrovniku, gde sam čitavo leto držao po dva koncerta za noć. Kasnije je došla i „turneja” po Makedoniji. Bio je to nezaboravan period, bez ikakvih obaveza i pritisaka. A onda, još dok sam svirao u Dubrovniku, dobio sam poziv od Saše Popovića. Bilo je to 1982. godine.
Na ovom mestu treba napomenuti da su Lepa Brena i Slatki greh iza sebe već imali jedan studijski album i da su, iako na lokalu, bili veoma poznati. Još kao Lira šou, imali su svoje višesatne programe u hotelu Jugoslavija, gde su do zore zabavljali nezasitu publiku. Bora je, kako sam kaže, došao u trenutku kada je bend trebalo da preraste u globalnu atrakciju.
- Sale Popović me je posmatrao tokom jednog mog nastupa u hotelu Park, a kada je video na koji način komuniciram sa publikom, bez razmišljanja je odlučio da me angažuje. Ni ja se nisam mnogo premišljao. Moram da napomenem da me tada nisu privukle pare, već osećaj da je reč o dobrim i profesionalnim ljudima. O tome koliko smo se slagali, dovoljno govori da smo se svi u bendu međusobno okumili, čime smo bukvalno postali familija. Tako je i danas. Nikome od nas novac i slava nisu bili na prvom mestu. Te stvari su došle kao rezultat napornog i predanog rada. Vežbali smo i nastupali skoro neprekidno, a najveći deo honorara ulagali smo u opremu. Jednostavno, svi smo razmišljali na isti način i ništa nam nije bilo teško. Svakim danom smo postajali sve bolji, a slobodno mogu da kažem da najveća zasluga ipak pripada Saletu Popoviću. On je bio pravi vođa, ali i čovek kome smo svi bezrezervno verovali. Zahvaljujući njegovoj viziji i organizacijskim sposobnostima, kao i neprikosnovenom menadžeru Raki Đokiću, postali smo najpoznatiji bend na Balkanu.
Bora priča da je i za njih same bilo neverovatno koliko ih je publika zavolela. Koncerti u Bukureštu, Beogradu i Zagrebu, gde je neretko bilo 100.000 ljudi, još se pamte. Na osnovu te slave, prirodno je bilo očekivati i adekvatnu materijalnu podlogu.
- Naravno da je tada veliki novac bio u igri. U jednom trenutku smo možda bili plaćeni kao svetske muzičke zvezde. Međutim, nas to nikada nije previše interesovalo. Reći ću vam samo, da sam ja za nedelju dana mogao da kupim novog „golfa”, što je u to vreme bio pojam. Ali, nama novac nije bio osnovni motiv. Da jeste, verovatno bi se odmah raspali. Nama je publika uvek bila na prvom mestu. Zbog nje smo pokušavali da dostignemo perfekciju u nastupima i da joj se na najbolji način odužimo. Pa, mi smo na turneju nosili dasku za peglanje kako bi na sceni sve izgledalo svetski. Za nas je to u prvom redu bila velika odgovornost. Ja sam posle koncerta satima ostajao sa fanovima i delio autograme. Nije mi bilo teško. U stvari, bio sam presrećan, jer šta može biti lepše od toga da nekom mladom čoveku predstavljaš uzor.
Kako sam kaže, ni u jednom momentu nije zažalio zbog toga što publici nije prikazao puni muzički talenat, i što je, kako mnogi to i danas tvrde, bio maskota benda. To je, objašnjava on, pogrešno tumačenje onih koji nisu razumeli čitav koncept Slatkog greha.
- Iako sam u bendu zvanično bio basista, lično sam odsvirao tek nekoliko pesama. Jednostavno, to nije bio moj deo posla. U bend sam doveden kao šoumen, što sam zaista i bio. To je zasluga Saleta Popovića, koji je tačno znao kako će na sceni delovati kada se ja, sa svojih 150 kilograma pojavim pored Lepe Brene. Mene je to ispunjavalo. Na svakom koncertu sam imao i svoj deo, gde sam pevao i neke od najzahtevnijih numera. Publika je to volela. Za njih sam bio Lepi Bora, dobroćudni div. Da sam se pretvaro na sceni, i da ni sam nisam bio zadovoljan, efekat bi bio suprotan. Srećan sam što sam zabavljao ljude.
Početkom 90-ih i raspadom Jugoslavije, raspada se i Slatki greh. Svako odlazi svojim putem, a u javnosti se pojavljuju naslovi kako je svemu kumovala sujeta i netrpeljivost među dotadašnjim kolegama. Bora odlučno demantuje takve navode, objašnjavajući kako je reč o prirodnom sledu događaja.
- Lepa Brena i Slatki greh bio je jugoslovenski projekat, neraskidivo vezan za tadašnji kolektivni mentalitet nacije. Raspadom Jugoslavije, raspalo se i ogromno tržište, a samim tim i ideja na kojoj smo mi rasli. U jednom trenutku više nije imalo smisla nastavljati sa istom pričom. To je glavni razlog. Što se nas lično tiče, mi smo i dalje u odličnim kontaktima i redovno se čujemo. Brena i Sale su ostali u estradnim vodama, dok su neki članovi nastavili da rade pod imenom Slatki greh. Ja sam otišao na svoju stranu.
Kao što je već bilo rečeno, Bora se danas bavi proizvodnjom čaja za mršavljenje, koji se pod njegovim umetničkim imenom prodaje u Crnoj Gori, Bosni i Srbiji. Kako nam je rekao, recepturu je dobio od neke žene iz Crne Gore, kada joj se očajan obratio za pomoć. Tvrdi da je od tada oslabio 50 kilograma. Bilo kao bilo, Lepi Bora sa istim žarom danas plovi vodama savremenog marketinga, koristeći nekadašnju slavu. I poverenje, dodaje Bora, poručujući kako je najbolja reklama kvalitetan proizvod. Mirno živi u Novom Sadu, okružen suprugom i dvema ćerkama. Starija pokušava da pronađe svoje mesto na estradnom nebu, dok mlađa, objašnjava Bora, još uvek traži svoj smisao.
- Ono što savetujem svojim ćerkama, jeste nauk koji sam iskusio na svojoj koži. Naime, ukoliko želiš da budeš uspešan, moraš obratiti pažnju na dve stvari. Jedna je upornost, a druga sreća. Mladi ljudi moraju da shvate da su edukacija i trud od izuzetne važnosti. Uvek se moraš truditi da budeš najbolji u poslu kojim se baviš, ili barem da izvučeš svoj maksimum. A što se sreće tiče, ona se svodi na to, da na najbolji način iskoristiš šansu koja ti se pruža. Ja sam jednu veoma brzo propustio, i to tako što sam, umesto na Subotički festival, otišao na tezgu u Makedoniju. Srećom, pružila mi se druga šansa. Nju sam i te kako iskoristio. Na osnovu nje sam i postao Lepi Bora.
|
