Mi koji živimo u gradu uvek smo u čudu kada čujemo o stotinama hektara nekih zasada. Nešto tako dogodilo se kod Iriga gde je ove godine zasađeno 132 hektara jabuka, a u naredne tri, plantaža treba da naraste na 520. Ima li tamo uopšte toliko hektara?

Rudnap”, poznat kao vodeći regionalni trgovac strujom, uložio je u plantažu jabuka na Fruškoj Gori, kod Iriga. Zasađeno je 132 hektara dvogodišnjih italijanskih sadnica - plan je da u naredne tri „naraste” na 520 - već najesen očekuje i prvi rod, simboličnih pet tona po hektaru. U punom uzrastu, za četiri sezone, rod će dostizati i 60 tona.
Otkud energetska firma u agraru?
Tokom svetske krize, više se investira u realan sektor. Za „Rudnap” bilo je i logičnije da proširi delatnost, jer je prošle godine drastično smanjena potražnje za strujom, pa se na berzi u Lajpcigu struja samo nudila, a kupaca nije bilo. U našem regionu je nešto povoljnije, ali cena je pala i ispod cene za tarifne kupce u Srbiji, pa su trgovci strujom loše prošli.
U „Rudnapu” ne kriju da se neće zadržati samo na jabukama. Time bi se u poljoprivedu i selo vraćao novac koji se decenijama, iz raznoraznih razloga, odlivao iz agrara u finalnije privredne grane.
Zapravo, sađenje voća je ovopro­lećni hit; samo i iriškoj opštini je podignuto još 70 hektara voćnjaka drugih proizvođača. Sličan kraj je i okolina Slankamena, a osim jabuka, obnavljaju se i zasadi višnje, kruške, kajsije... Obnova vinograda je nešto sporija; reč je o poslu koji zahteva stabilno poslovno okruženje - vek vinograda je 40 godina, pa je odluka o zasadu čokota strateška i na dugi rok.
Vladimir Petrović, predsednik op­štine Irig, podseća da je ovaj nerazvijeni kraj idealan za voćarstvo i vinogradarstvo, te da je orijentacija na ratarstvo u startu neefikasna.
- Na mestu gde niče plantaža „Rudnapa”, decenijama je lokalna zadruga gajila kukuruz, suncokret, ječam... Rečju - tavorila, sve dok nije i zemljište stavila pod hipoteku. Nevraćanje duga je aktiviralo hipoteku, parcele su promenile vlasnika i namenu - kaže prvi čovek Iriga.
U bezvodnoj Fruškoj Gori mora se voditi računa o akumulacijama vode, te predsednik opštine Irig, novinare vodi na Pavlovačko jezero, koje je veštačko. Nadu žitelji Iriške, Beočinske i Rumske opštine polažu u banju Vrdnik, dok se Karlovčani i Inđijci oslanjaju na banju u Slankamenu.
Možda je najteže sa obnovom pčelarstva. U svetu je pravi pomor pčela, ne zna se tačan razlog. Kod nas je takođe nepovoljna situacija usled uvoza i lošeg kvaliteta zbog dodavanja šećera, pa domaća potražnja opada sa snižavanjem standarda. Pčele nisu neophodne samo zbog proizvodnje meda. Uloga ovih insekata u oprašivanju, ponajviše jabuka, je nezamenjiva i stručnjaci su proračunali da bi u slučaju da pčela isčezne, nakon pet sezona bilo veoma neugodno za čoveka: moglo bi se proizvesti jedva trećina sadašnjeg konzuma hrane. Mnogi i  ovodecenijski rast cena hrane vezuju upravo za stalna uginuća pčela i slabije oprašivanje. Fruška Gora poseduje vrsta za sve pčelinje ispaše - bagrem, lipa, kruška, jabuka ....     
Da je spas agrara u diversifikaciji, slaže se i Đorđe Bugarin, sekretar u Privrednoj komori Vojvodine, ističući da bi i zemljišna politika i politika nasleđivanja morala voditi uvećanju poseda i parcela, kako bi ekonomisanje bilo isplativije, ali i podsticanju seljaka, nastajućih farmera, da na tržište izlaze zajedno ili predvođeni liderskom agrarnom kompanijom.
Sa tržišta pozitivni signali pokazuje sve veći broj malih prepoznatljivih vinarija, a u Sremskim Karlovcima i Banoštru su odnegovani novi vinski brendovi...
Vladimir Bura, savetnik u „Rudnapu”, očekuje da čitava Fruška Gora, najstariji nacionalni park u nas, postane „ovozemaljski raj”, u kome se prepliću voćnjaci, vinogradi, šume, nad kojima se čuje zujanje pčela. Baviti se klasičnom poljoprivredom na ovom terenu je posledica loše državne agrarne politike.
Do pre četiri - pet decenija ovo područje je i bilo voćarsko - vinogradarsko, a onda je napadno favorizovanje državnih kombinata i zatiranje zadruga, izmenilo strukturu agrara. Posle decenija pukog preživljavanja, povratak finijim stvarima, ali i okretanje ka turizmu, velnes centrima, uzgoju šuma i lekovitog bilja, se doživljava kao prilika. Tu je, međutim, još jedna šansa - Dunav, od čijeg toka stanovnici čak i severnih padina imaju neznatne koristi. Evropska rečna transverzala samo prolazi pored fruškogorskih sela i minimalno je ugrađena u život lokalne zajednice.
Tu su i krupni industrijski objekti- „Lafarž”, beočinska fabrika cementa i „Alas”, kamenolom u susednom Rakovcu, nekada veliki zagađivači. Novi vlasnici su doterali tehnologiju, sadašnji kopovi kamena će za desetak godina biti rekultivisani u jezera okružena zelenilom, dok je svaka investicija „Lafarža” i ekološka. Ipak, pred cementarom je još jedna velika obaveza - regulisanje transporta krečnjaka sa južne, na severnu padinu planine. Sada se prevoz odvija drumski - ekološki nepoželjno. U duhu novog života Fruške Gore, bilo bi potrebno izgraditi sistem transporta trakama, uključivši i tunele na pojedinim deonicama, što je investicija od 20 - tak miliona evra.
Intenzivan saobraćaj preko vrha Iriški venac, moguće je izbeći jedino iskopom tunela, odavno projektovanog u više varijanti. Možda ni ovo nije prioritet, ali je nedopustivo i da se decenijama odlaže...
Mada je na Fruškoj Gori započeta modernizacija, valja imati na umu da u tržišnoj privredi nema sigurnog i zanavek obez­beđenog uspeha. Pozicija se stalno dokazuje, znanje inovira, prati razvoj i tržišne promene... Jedino tako poljoprivreda može biti profitna, a selo, već dugo u poodmaklom odumiranju, privlačno za život i stalan boravak.