Više od polovine Vojvođana je debelo, što nas svrstava u sam evropski vrh, a broj gojaznih, bez obzira na godine,  u stalnom je porastu

Epidemija gojaznosti je zahvatila kompletnu Srbiju, broj odraslih, ali i dece, koji imaju višak kilograma, u stalnom je porastu, a u ovoj statistici prednjače Vojvođani.
Balašević se šali na ovu temu: „Rumene buce, im’o sam vas tuce, sad bih nešto rešije...”.  Međutim, problem rumenih buca vojvođanskih, nikako nije rešen.
Kada kažemo gojaznost, prvo pomislimo na Ameriku. Često se podrugljivo nasmeje­mo kada u nekom ame­ričkom filmu, ili na fotografijama i privatnim snimci­ma, vidimo gojaznu osobu, koja se doslovno „gega” ulicom ili trči za autobusom, pokušavajući da dođe do daha. Nije ni bitno da li je u pitanju muškarac ili žena. Verovali ili ne, nismo ni mi daleko. Kada zamislimo pro­sečnog Lalu, nećemo izostaviti poveći stomak. A Sosa? Pa ona je jedra i rumena, malo podgojena i zdravo obla! E, to su vam tipični predstavnici Vojvodine… Problem je što se mi, u čitavoj trci sa vremenom i brzim načinom života, gotovo ni ne okrenemo oko sebe… Sve je više onih kojima stomaci gotovo „prelivaju” preko pantalona, dok ih viđamo kako jedu dupli sendvič sa šunkom i sirom. Nemamo vremena da mislimo o gojaznosti, koja se svrstava u bolest, i dominantan problem veći od globalnog zagrevanja i svinjskog gripa.
Prema podacima Kliničkog centra Vojvodine (KCV), čak 21,3% osoba je gojazno, u odnosu na ukupan broj u Srbiji, gde je taj procenat 16,2. Interesantna je i činjenica da su žene (23,1%) gojaznije od muškaraca (20,2%). Takođe, Vojvodina je i regija sa najvećim postotkom onih, ekstremno gojaznih osoba (oko 30%).
- Gojaznost se definiše kao bolest, koja nastaje usled prekomernog nakupljanja masne mase te­la, u onoj meri koja dovodi do narušavanja zdravlja i pojave mnogobrojnih komplikacija. Nekada je za dijagnostikovanje gojaznosti bila „potrebna” samo uvećana telesna masa. Međutim, kada stanemo na vagu, pojam telesne mase je relativan, a da bismo postavili dijagnozu gojaznosti, moramo podeliti telesnu masu sa kvadratom telesne visine. Prema toj formuli, dobijamo indeks telesne mase (Body mass index - BMI). Ukoliko je on preko 30, tada govorimo o gojaznosti - objasnila je prof. dr Edita Stokić, endokrinolog Kliničkog centra Vojvodine.
Ona je dodala da postoji nekoli­ko faktora koji utiču na pojavu gojaznosti. Prvi i osnovni, jeste smanjenje ili potpuno isključenje fizičke aktivnosti, u kombinaciji sa povećanim unosom energetski bogate hrane. Poremećaji metabolizma, kao i gojaznost usled uzimanja nekih medikamenata, takođe predstavljaju faktore nastanka gojaznosti. Jedino na šta se u maloj meri može uticati, jesu geni.
U Vojvodini ima sve više gojazne dece. Njihov broj raste zbog karakterističnog stila života sa smanjenom fizičkom aktivnošću i velikim brojem sati provedenih  ispred kompjuterskog ili tv ekrana. Prema statistici, sa porastom broja sati koje provedu ispred računara, raste i broj gojazne dece.
- Kada se govori o rizicima nastajanja gojaznosti, ne samo da je važno koliki je stepen gojaznosti, već je važan i patološki obim struka, jer on reprezentuje masnu masu nagomilanu oko unutrašnjih organa i merenjem obima, definišemo da li je osoba u rizičnom stepenu ili ne. Ako je obim kod muškaraca veći od 102 cm, a kod žena preko 88 cm, tada govorimo o rizičnom stepenu gojaznosti – objasnila je dr Stokić.
Gojaznost je u fokusu medicinske pažnje zbog bolesti koje nastaju kao njena posledica. Na listi prednjače: dijabetes drugog tipa, hipertenzija, hiperlipidemija i kardiovaskularna oboljenja. Svetska zdravstvena organizacija je saopštila da gojaznost i izostanak fizičkog vežbanja, za trećinu povećavaju mogućnost nastanka karcinoma dojke, bubrega i digestivnog trakta. Gojazne osobe imaju kraće očekivano trajanje života, a ako se uporede sa osobama koje nisu gojazne, razlika životnog veka je i do pet godina. Nauka je pokazala da gubitak telesne mase od pet do deset odsto, u značajnoj meri umanjuje smrtnost debelih osoba.
Kako bi se uopšte otpočelo lečenje, pacijent je dužan da se obrati lekaru opšte prakse, koji će ga dalje uputiti na zahtevnija ispitivanja. Vojvođani mogu da se obrate  i u dvema ambulantama za gojazne, koje se nalaze u Novom Sadu  i Sremskoj Mitrovici.
Kada se govori o načinima lečenja ove bolesti, valja napomenuti da postoji nekoliko različitih pristupa lečenju. Pre svega, uvodi se dijetski režim ishrane, koji mora biti prepisan i strogo kontrolisan od strane lekara. Prema rečima naše sagovornice, zdravo je mršaviti uzimanjem namirnica svih grupa. Zdrav gubitak telesne mase je oko kilogram, do kilogram i po, nedeljno. Ona smatra da  dijete koje su nam „prepisale” naše zadovoljne komšinice ili smo pročitali negde kako izgubiti pet kilograma za nedelju dana, ne bi trebalo držati.
- Dijetska ishrana je individualizovana, ne može biti neka univerzalna, jer zavisi od toga kog smo pola, koje smo životne dobi, kao i od aktivnosti. Takođe, vodi se računa i o pratećim bolestima kako se pacijentu ne bi naškodilo - navodi naša sagovornica.
Pored ovakvog tipa lečenja, pone­kad se pribegava i različitim medikamentima, koje takođe ne treba uzimati „na svoju ruku”. Hirurška lečenja se sprovode kod gojaznosti ekstremnih razmera. Danas se često postavljaju omče oko želuca, koje imaju zadatak da smanje njegovu zapreminu i da se sa manjom količinom hrane postigne osećaj sitosti. Smatra se da je ovaj metod veoma konforan, jer pacijent nije gladan, i brzo se zasiti.
- Kod nas, urađeno je preko deset ovakvih hirurških intervencija kod gojaznih osoba, a rezultati su impresivni. Ona se sprovodi čak i kada pacijent nije ekstremno gojazan, ali ima mnoge druge komplikacije zbog kojih se mora brzo intervenisati - dodala je dr Stokić.
Ona ističe da gojaznost neizostavno treba posma­trati kao bolest koja za­hte­va dugotrajno i istrajno lečenje. Važno je tražiti isključivo lekarsku pomoć, a ne pribegavati metodama koje se nude na tržištu.
- Preparati za gubljenje telesne mase, uglavnom su proizvedeni bez većih studija o efikasnosti, kao i u pogledu štetnih nuspojava. Smatram da je vrlo važno dobro se informisati o preparatu, na koliko ispitanika je urađena  terapija efikasnosti, jer može bilo ko biti osoba na kojoj će se ispoljiti neželjeni efekti. To što je neka glumica ili pevačica skinula nekoliko kilograma, upotrebom nekog preparata, ne govori ništa zna­čajno o efikasnosti proizvoda. Takođe, savetujem da se ispita da li osoba koja uzima neke lekove, može bez posledica da koristi jedan ovakav preparat – upozorava dr Stokić.
Bitan problem je i taj, što se danas prave ogromne porcije  u restoranima i kioscima brze hrane. To se može nazvati nekakvim takmičenjem. Ko napravi veći sendvič, imaće „bolju reputaciju”, i kod njega će se  svi hraniti.
Fizička aktivnost je danas pri­lično zanemarena. Nekada je ona bila preko potrebna za preživljavanje - pračovek je morao da se provlači kroz šumu da bi našao hranu, morao je da se popne na drvo, skoči u reku, bori se sa životinjom… Fizička aktivnost je bila esencijalna za egzistenciju. Danas nam ona nije bitna da bismo preživeli, jer je dovoljno da okrenemo broj telefona i hrana stiže „sama”.
Mi Vojvođani imamo karakteri­sti­čan način ishrane.
- Po nekom pravilu, kod nas u Vojvodini nedeljni ručak počinje jakom supom, sa koje se prelazi na neko pečenje koje je bogato kalorijama. Inače, za naše podneblje je karakteristično da se pravi malo ma­snija hrana. Posle glavnog jela, nezaobilazne su kojekakve slatke đakonije, poput štrudli sa makom, gomboca, palačinaka ili pak ukusne torte. Problem je u tome, što smo zadržali navike naših baka, pa kuvamo i dalje količinu hrane koja nam nije potrebna - priča naša sagovornica.
Ranije, čovek je morao da ima jake obroke kako bi izdržao naporne dane na njivi, ali danas isto toliko jedemo, ali na njivi radi traktor umesto motike, dodala je ona. Suština jesu manji obroci ili narodski rečeno „probušena kašika”. n