Nakon svega što se proteklih meseci događalo, nema boljeg trenutka za razgovor sa čovekom koji je predsednik Regionalne lekarske komore Vojvodine i predsednik Upravnog odbora Lekarske komore Srbije

Ovih dana svedoci smo niza vrlo ruž­nih događaja u zdravstvu. Kako to komen­ta­rišete?
Svaka javna delatnost, pa i zdravstvo je – da tako kažem – pod prismotrom javnosti. Dobro je što se za naš rad interesuje javnost, odnosno mediji. To interesovanje i medijska pažnja su, da budem iskren, očekivani u našoj struci. Ranije je bilo zataškavanja i nije se o tome govorilo, a danas se o tome piše, raspravlja, kritikuju se neki postupci, naš rad se kontroliše i proverava. Danas se slobodno može reći da u zdravstvu ima podmićivanja, lošeg lečenja, nestručnosti, a nekada je to bilo nezamislivo. S druge strane, treba reći da je ljudski grešiti. Kada to kažem, ne mislim na svesnu grešku. U medicini, dijagnostici i terapiji, moguć je neželjeni tok bolesti, razne komplikacije, biološki opravdane. U čitavom sistemu zdravstvene zaštite ponekad je teško proučiti gde je neželjeni tok bolesti, a gde greška lekara. Sve zemlje u svetu se trude da što detaljnije pravno i stručno definišu ovu oblast i rad zdravstvenih radnika. Lečenje podrazumeva i prijem u bolnicu i negu pacijenta pre intervencije, za vreme i posle terapije, puno raznih metoda i tehnika, tako da je ponekad veoma teško jasno razlučiti da li se radi o grešci lekara ili osoblja, propustu u nekom segmentu lečenja, ili nepredvidljivom toku bolesti. Na žalost, to se svuda u svetu dešava, i kod bogatijih i kod siromašnijih država i sistema zdravstvene zaštite, pa ni mi na to nismo imuni.
Kako reaguju lekarske komore Vojvodine/Srbije kada je evidentno da nije u pitanju nepredvidljiv tok bolesti?
Lekarska komora je institucija koja je, napokon, osnovana nakon 65 godina. Očigledno je da je Lekarska komora bila važna institucija pre Drugog svetskog rata, jer je komunisti ne bi ugasili, pošto nisu gasili pevačka društva i slične organizacije. Sada postoji Lekarska komora i ona će se između ostalog baviti i temama kao što su lekarske greške, da ih tako nazovem. U tom kontekstu, Lekarska komora je bila dužna da formira Sudove časti. Sudovi časti su poslednjih godinu- dve dana, zaživeli i mogu vam reći da trenutno imaju preko 400 slučajeva u procesu, na razne teme, od sistemskih korupcija, pojedinačnih korupcija, nemarnog lečenja... Komora se ne bavi krivičnim istragama, već reaguje na krivične prijave policije ili tužilaštva. Isto tako, Sudovi časti reaguju kada se neki pacijent požali na doktora, ili se doktor požali na drugog doktora. Moguće je da Ministarstvo zdravlja, ili neka druga ustanova uputi Lekarskoj komori dopis o nekom problemu ili nekoj sličnoj temi, tada po službenoj dužnosti može da se povede postupak pred Sudom časti. Sud časti je nezavisni organ i sam odlučuje kada će neko biti ispitan, kada će se baviti nekom temom ili slučajem. U proseku, proces pred Sudom časti traje od jednog do tri meseca. Iz iskustva, najveći deo postupaka se završava pomirenjem strana, a jedan deo često bude odbačen kao neosnovan.
Ako se neko pravosnažno osudi za teško ugrožavanje zdravlja ljudi i dobije zatvorsku kaznu u krivičnom postupku, tada ga Sud časti može kazniti sa trajnim oduzimanjem licence. To je najteža kazna Suda časti. Lake kazne su opomena, javna opomena, potom, moguće su i novčane kazne, a za teže prekršaje licenca se može privremeno oduzeti na tri ili šest meseci. Razne sankcije za članove Komore postoje. Za neplaćanje članarine, primera radi, sledi opomena, ali i moguće isključenje iz Komore.
U većini zemalja Sudove časti vode pravnici, penzionisani advokati ili sudije. Kod nas to nije slučaj, pa smo se potrudili da doktori koji su izabrani u Sudove časti imaju obuku, prođu kurseve. Imali smo i seminare, na koje smo pozvali predavače iz medicinskog prava, i verujemo da će to doprineti njihovom kvalitetu rada.
Međutim, ovi slučajevi koji su poslednjih nedelja dospeli na stranice crne hronike, sigurno se neće prvo rešavati u Lekarskoj komori i pred  našim Sudovima časti, već pred redovnim sudovima, kroz krivične postupke.
Koliko je naš sistem zdravstvene zaštite efikasan, kako u finansijskom tako i u stručnom smislu?
Ono što smo mi u Lekarskoj komori prokomentarisali i dali kao naš stav, je da Srbiji treba reforma sistema zdravstvene zaštite. Ono što su sve zemlje, koje su bile komunističke, uradile u tranziciji, je reforma organizacije i finansiranja zdravstvene zaštite i osiguranja. Sve zemlje su to uradile u roku od godinu, godinu i po dana, i to nezavisno koliko su ti sistemi pre reforme bili bogati, ili bolje rečeno siromašni. Srbija nije uradila ništa. Lekarska komora, odnosno moje kolege i ja, smatramo da reforma zdravstva nije krečenje, nije nova oprema, nisu novi kabineti, već sistem nove organizacije, odnosno finansiranja i osiguranja, počev od primarne zaštite. Mi imamo najskuplji sistem zdravstvene zaštite za koji znam, ujedno je i najneorganizovaniji u poređenju sa onim što savremena medicina zahteva. Verujemo da ćemo sa novim ministrom zdravlja  dobiti pomak i krenuti put pravih i korenitih reformi. Do danas, tzv. reforma zdravstvenog sistema je bila virtuelna politička predstava.
Ko u Evropi ima najefikasniji sistem zdravstvene zaštite?
Pa, to ne mogu da kažem, ali i jedna bogata Norveška se trudi da sa najmanje para dobije što više. Dakle, i bogate zemlje se trude da svoj sistem zdravstvene zaštite učine što efikasnijim. Svuda u svetu se čeka. Niko na svetu ne može da obezbedi toliko dijagnostičkih aparata, lekara, stručnog osoblja, sala, ordinacija i svega dugog da se svaki pregled može uraditi u svako vreme bez čekanja. U zavisnosti od vrste specijalističkog pregleda u svetu se čeka, prosečno, od tri do šest meseci. Pa, i u jednoj bogatoj Americi.
Danas, mi u Srbiji nemamo standarde lečenja. Lekarska komora će se od septembra boriti da se u praksu uvedu standardi, i da se tačno zna šta doktor mora da uradi dijagnostički, a šta terapijski. Sve preko toga ako ne uradi, nije kriv.
Sistem zdravstvene zaštite je danas centrali­zovan. Da li je raniji model u kome je Vojvodina imala svoje zdravstvo i svoje osiguranje bio bolji?
Bio je to isti sistem. Zapravo, lažno je bilo predstavljeno da je zdravstvo u Vojvodini van centralnog sistema. Komunizam je propao zbog para, a ne što neko nekoga ne voli. Da je komunizam bio finansijski efikasniji od kapitalizma, Amerikanci bi nam se čas posla pridružili. Dakle, način organizacije Fonda, isti Domovi zdravlja, količina para, način finansiranja, sve je identično kao što je nekad bilo. Deklarativno, postoje ponude tzv. dobrovoljnog ili privatnog osiguranja. Međutim, kada odete u bolnicu i želite da platite uslugu parama privatnog osiguranja, ispada da u bolnicama nemaju ni čitač kartica da vam naplate takvo osiguranje, a kamoli da prihvate drugu vrstu osiguranja.
Kakva je saradnja Komore sa pokrajinskim i državnim zdravstvenim institucijama?
Sa pokrajinskim državnim institucijama sarađujemo, a sa republičkim, nažalost, ne sarađujemo. Ministarstvo zdravlja Republike Srbije ima autističan odnos prema Lekarskoj komori, dakle, oni sa nama ne razgovaraju, sem preko medija.  Dužni smo da imamo saradnju, formirani smo od strane države Zakonom, vršimo deo javnih poslova u ime države kao i advokati, ali državne zdravstvene institucije, konkretno ministar zdravlja, u Lekarskoj komori ne prepoznaje zvaničnu instituciju lekara ove zamlje, čiji je inače i član, sa kojom  Ministarstvo treba, i mora da sarađuje i razgovara. Mi smo pokušavali pismeno, pokušavali smo i usmeno, da ostvarimo saradnju, ali za ove četiri godine nismo uspeli. Na sreću,  na Pokrajinskom nivou sarađujemo izvanredno i sa Pokrajinskim sekretarom i sa Medicinskim fakultetom, i sa Društvom lekara Vojvodine. Pripremamo zajedničke projekte i razmatramo sve teme neophodne za unapređenje zdravstvene zaštite u Pokrajini. Ubuduće, ova saradnja će biti još važnija. Naime, po Zakonu o nadležnostima APV, osnivač zdravstvenih ustanova u Pokrajini su, ili Pokrajina, ili lokalna samouprava, iz čega proizilazi odgovornost osnivača za njihov rad.
Zbog čega je, po Vama, izostala saradnja sa državnim institucijama? Imate li neku ideju?
Mislim da političari, a pre svega kolega Tomica Milosavljević, kao ministar zdravlja, ne želi da mu se iko meša u posao. Zbog takvog stava političara je i ugašena Lekarska komora posle Drugog svetskog rata, jer udruženi doktori predstavljaju organizaciju, koja ima pravo na stručni stav, a naše mišljenje se najčešće ne sviđa političarima. Moralo je da prođe šest godina od 2000. godine i demokratskih promena, da sadašnji ministar, Tomica Milosavljević, prihvati neophodnost osnivanja Lekarske komore.
Da li je privatna i državna lekarska praksa ravnopravna u Srbiji, odnosno Vojvodini?
Poslednjih sedam, osam godina, a da ne pričamo o ranijem periodu, privatna praksa se u Srbiji gura potpuno u stranu. Postoje pokušaji da se ugasi, na razne direktne i indirektne načine. Lekarska komora je to prepoznala i reagovala, naravno na način na koji može, i onoliko koliko može. Sa jedne strane, ne dozvoljava se razvoj privatne prakse, a sa druge strane se tapše kada se otvori privatna klinika za operacije srca. Nažalost, za sve je kriva loša, nestimulativna, rekao bih katastrofalna, zakonska regulativa zdravstvenog sistema. Na primer, latinska reč „poli” znači „dva i više”, dok samo u Srbiji znači „tri i više”. Drugim rečima, ako u Srbiji hoćete da imate polikliniku, morate da imate tri doktora, tri specijalističke ordinacije i sve što to prati. U Hrvatskoj, primera radi, trebate jednog specijalistu i jednu laboratoriju, i to je već poliklinika. Opet, u Srbiji je teško otvoriti drugu ordinaciju u drugom gradu. Da bih, primera radi, otvorio još jednu ordinaciju u Zrenjaninu, pored ove u Novom Sadu, moram da budem sasvim druga firma, drugo pravno lice. Hoću da kažem da je zdravstvena politika, naročito od strane sadašnjeg ministra, okrenuta ka potpunoj destrukciji privatne prakse.
Koliko je rasprostranjena mreža privatnih lekara u pokrajini?
U svakom slučaju, najveći broj ordinacija i drugih privatnih zdravstvenih ustanova je u većim gradovima. U manjim mestima, sporadično i pojedinačno. U Novom Sadu ih ima oko 120, u Vojvodini oko 250. Naravno, ne računam stomatološke ordinacije, već isključivo lekarske.
Da napišu recept, otvore bolovanje ili žele da naplate neku svoju uslugu, da li su privatni lekari ravnopravni sa državnim?
Pa, poslednjih dvadeset godina smo nekako sarađivali sa Fondom za zdravstveno osiguranje, ali poslednjih nekoliko godina i to malo saradnje je nestalo. Zakonski, privatni lekar može da izda „hranarinu”, napiše recept ili uput za bolinicu, ili predlog za dijagnostiku, ukoliko ima ugovor sa Fondom. Međutim, iako je svaki privatni lekar zainteresovan da potpiše ugovor, to je neizvodljivo. Dakle, problem je potpisivanje ugovora. Lekarska komora Vojvodine je uputila dopis Pokrajinskom zavodu za osiguranje i tražila da se ugovori potpišu, ali nikakav odgovor nismo dobili.
Ako ispišemo recept za neki lek, pacijentu će u apoteci dati lek, ali i naplatiti. Preduzeća priznaju bolovanja koja ispisuju privatni lekari, ali opet Fond, koji treba da refundira novac preduzeću to ne priznaje, zbog nepostojanja ugovora, i tako, vrtimo se u krug – a pacijenti ispaštaju na stotinu različitih načina.
Mi smo kao Komora svojim predlozima pokušali da rešimo taj problem, ali od jeseni ćemo biti radikalniji. Počećemo sa tužbama. Svaku zdravstvenu ustanovu ili apoteku koja ne primi dokument, odnosno recept, tužićemo. Slično je bilo u Sloveniji, odnosno zemljama bivše Jugoslavije. Sve su oni to prošli. Oni su tužbama uspeli da ostvare cilj.
Kada će i da li će biti pravno regulisana mo­gućnost da se privatnim lekarima za učinjene usluge refundiraju sredstva iz fonda za zdravstvo?
Potrebna je politička odluka da se krene u reformu zdravstva. Mora se rešiti problem državne primarne zaštite. Radi se o pravoj „kapitaciji” i koncesiji, a ne o virtuelnoj priči o stimulaciji doktora, koja je sada kod nas u toku. Dok pričamo prazne priče, od toga nema ništa. Prvi korak je politička odluka. Sve zemlje su to učinile, neke sa više para u kasi, druge sa manje, ali su započeli posao. Sva njihova dobra i loša iskustva nam stoje na raspolaganju. Glupo je izmišljati toplu vodu, već treba učiniti najmudrije od svega što su ostali već učinili.
Čini nam se, dok je Tomica Milosavljević na čelu Ministarstva zdravlja, situacija je beznadežna, odnosno političke odluke neće biti.
Kako gledate na to što u apotekama u Srbiji možete bez recepta da kupite skoro svaki lek, mada u njegovom uputstvu piše da se izdaje samo na lekarski recept?
Katastrofa! Iako ljudi smatraju da je najveći problem što se sedativi prodaju bez recepta, zapravo ne bi smeo nijedan lek da se prodaje u apoteci bez recepta. U reorganizaciji  farmaceutske službe ništa nije urađeno. To je potpuno neuređen sistem. Tako se dolazi do pojave da se građani sami leče. Ne postoje tragovi o toku bolesti, nigde se ne upisuje od čega je neko bolovao, kakve je lekove uzimao, nema evidencije o pregledu. Dakle, to je još jedan pokazatelj da nam je potrebna hitna reforma zdravstva.
Istine radi, treba reći da smo bili razoreni kao zdravstvo. Rekonstruisane su zgrade i poboljšani uslovi za rad, renovirana određena oprema, ali to nije reforma. Problemi se sami nameću. Konkretno, završen je Urgentni centar u Novom Sadu sa najsavremenijom opremom. To građanima, rečju, treba. Međutim, ko i kako će raditi u novom Urgentnom centru? Na koji način će primati nove lekare, pošto ministarstvo zdravlja to ne odobrava? Ispada da će neki doktori i sestre raditi u dve zgrade, sa nepoznatim radnim vremenom, što je tehnološki nemoguće. Za novi urgentni centar je neophodna nova organizacija, i novi ljudi.

Koliko članova broji Lekarska komora Srbije ?
Oko 30.000. Članovi su diplomirani studenti Medicinskih fakulteta. Moramo priznati da nas je cifra iznenadila, jer smo očekivali da bude najviše 20.000 lekara. Od toga, dve trećine su specijalisti. Organizovani smo u pet regionalnih komora, koje čine Lekarsku komoru Srbije. Ta decentralizacija nam je spasila „dušu”. Kada imate jednu centralizovanu Komoru, onda možete njome lakše da manipulišete, a kada imate i pet regionalnih komora, to je već teže, pošto se radi o delegatskom sistemu. Pre mesec dana imali smo nove, opšte izbore unutar Komore i izabrani su, preko biračkih kutija, ljudi koji su dobili podršku svojih kolega i koji žele da rade u organima i telima Komore. Nažalost, na izbore nisu izašli članovi Komore, kao što su predsednica Skupštine Srbije, Ministar zdravlja i drugi ministri lekari i državni sekretari, ni većina drugih kolega, koji su u zdravstvenom establišmentu Republike.
Da li je tačno da direktor zdravstvene ustanove mora da bude lekar?
Slažem se da je mesto direktora bolnice menadžerska pozicija, i da to može da radi diplomirani ekonomista, što je verovatno redak slučaj, odnosno uglavnom su, kod nas, lekari direktori. Može bolnica da funkcioniše veoma dobro ako je na njenom čelu neko ko nije lekar. Međutim, što se tiče organizacije posla, stručnog dela, to može kvalitetno da uradi samo lekar. Kako rade odeljenja, kakvi su načelnici odeljenja, kako se leče pacijenti... To ne može kontrolisati čovek koji nema diplomu Medicinskog fakulteta. Po meni, nije problem u vrsti diplome direktora bolnice, već u tome da su to uglavnom stranački, a ne stručno podržane  ličnosti.
U Makedoniji se desilo nešto neobično za naše pojmove. Oni su raspisali međunarodni konkurs za direktora Fonda za zdravstveno osiguranje Republike Makedonije i primili – Slovenca. Odmah su dobili preokret, rekao bih preporod, jer direktor Slovenac nije morao da polaže račune partiji, već struci. Sve je krenulo novim tokom. Može li tako nešto da se dogodi u Srbiji?
Kako gledate na to, što je zdravstvenim radnicima data mogućnost, da praktično privatno rade u popodnevnim satima na svom radnom mestu? U isto vreme, nije im dozvoljen dopunski rad u privatnim ordinacijama, osim u posebnim slučajevima i to samo retko?
Mi smo kao Komora proučili tu praksu u Evropi, izanalizirali je, i došli do zaključka da takvo što ne postoji nigde, osim u Srbiji. Rad popodne na radnom mestu državnih lekara, tzv. dopunski rad,  nije zaživeo u Srbiji,  osim u sporadičnim slučajevima.
Dopunski rad svuda u svetu, pa i u jednoj Švedskoj, omogućuje da se pomogne ljudima koji nisu mogli iz raznoraznih razloga da budu pregledani u okviru državnog sistema. Sistem ne može da pruži svima sve. Određen broj pacijenata se tako pregleda i leči van državnog sistema, i njima se pruža određena usluga, i njihovo zdravlje se štiti. Dopunski rad je važan interes države. Ima lekara koji žele, i mogu da rade u svoje slobodno vreme, da li je to jednom, dva puta ili pet puta nedeljno, nebitno. Važno je samo da svi tokovi novca budu legalni.
Naš Zakon o zdravstvenoj zaštiti je prelaznom odredbom ukinuo dopunski rad, a posledica toga je parola  Ministra zdravlja: Država kroz dopunski rad treba od građana da pokupi keš, koji bi oni inače dali privatnoj praksi. Smatram da je to uvreda za građane i profesiju. Građani treba da odlaze kod lekara osigurani, i u tzv. dopunski rad i u privatnu praksu, a ne sa kešom.
Mi smo još avgusta 2008. godine, kao Komora, uputili predstavku Ustavnom sudu, za ugrožavanje radnih i ljudskih prava. Odgovor još nije stigao, a kada će, ne znamo.
Istovremeno, imamo još jedan paradoks, odnosno diskriminaciju. Lekari zaposleni na medicinskim fakultetima u Beogradu, Kragujevcu i Nišu, mogu da rade dopunski, a na medicinskom fakultetu  u Novom Sadu, ne mogu. Kako je moguća takva diskriminacija? Jednostavno, beogradski, kragujevački i niški doktori, koji rade na fakultetima, imaju radne knjižice na svojim fakultetima kao prosvetnim ustanovama, pa mogu da rade dopunski. Drugim rečima, pošto su im radne knjižice u prosveti, na njih se ne odnosi Zakon o zdravstvenoj zaštiti. Novosadski profesori medicine, međutim, svoje radne knjižice imaju u Kliničkom centru, tako da njima nije dozvoljen dopunski rad. Eto još jednog dokaza da nam je hitno potrebna reforma zdravstvenog sistema.