| Ne razmišljam o ulasku u politiku |
 |
 |
 |
| Napisao Tekst: Milan Trbović Foto: Dragutin Savić, arhiva | |
|
I dalje vole da ga nazivaju ”balkanskim kraljem tabloida”, iako u svom portfoliju među čak 77 izdanja njegova kompanija ima samo jedan takav list. I to nije ”Svet”, časopis koji se dugo smatrao etalonom domaćeg tabloidnog novinarstva. Robert Čoban, čija je prava titula - predsednik ”Color Press Groupa”, ne drži do emocija u svom poslu, već se vodi hladnim tržišnim rezonom: Kada nešto nema prođu na tržištu, ili gasi se ili mu sleduju korenite promene, makar to bio i list koji ga je učinio poznatim i koji je pre 18 godina udario temelje njegovoj današnjoj medijskoj imperiji Za Čobanove prve korake u izdavaštvu vezuje se, u novinarskim krugovima gotovo legendarna priča o ”operaciji Kondor”, u kojoj je Čoban sa još nekoliko istomišljenika, ”pod okriljem noći”, a bez prethodnog nagoveštaja, napustio utočište koje im je pružao tadašnji predsednik Nezavisnog društva novinara Vojvodine Miodrag Mile Isakov i, već sledećeg dana, broj pripremljen u svojoj režiji - pustio u prodaju. 
Otkud takav konspirativan naziv?Tu akciju je tako nazvao Ivan Benašić u veoma duhovitom tekstu koji se pojavio u ”Stavu” (smeh). Mi smo se pojavili u NDNV nakon što su me smenili s mesta glavnog urednika ”Indeksa”. Te noći kada sam smenjen i kada je održan onaj okrugli sto na Trećem kanalu na kojem je rečeno da je moj otac pekao vola nakon pobede HDZ-a u Hrvatskoj, pa je mojim roditeljima u Baču bačena bomba na kapiju, a pričamo o aprilu 1992. godine, Mile Isakov je jedini imao hrabrosti da nas primi i da nam omogući da nastavimo da izdajemo novine. Međutim, već pred kraj leta iste godine ponovo smo se suočili s pritiscima, doduše ovog puta malo drugačijim. Naime, od nas se očekivalo da počnemo da objavljujemo ono što odgovara NDNV. Na to nismo hteli da pristanemo pa smo odlučili da odemo. Tako smo jedne noći pokupili sav tiraž i sve svoje stvari, i otišli u iznajmljeni stan preko puta studentskog doma ”Feješ Klara”, u kom smo ostali narednih pet-šest godina. U tom stanu je nastao najpre ”Novosadski svet”, iz kog se 1993. rodio ”Svet”, dok je Mile počeo da izdaje ”Nezavisni”. Kako je Isakov to podneo? Naljutio se, naravno. Čak je bio angažovo Branislava Lainovića i advokata Vavu Horovica. Uvek je igrao na dva koloseka. Posle toga smo se pomirili. Teško se na mene naljutiti, a bogami i na Mileta. 
Za vaš rani beg iz političkog u tabloidno novinarstvo pojedinci bi danas rekli da je bio rezultat dobrog predosećaja i spoznaje da u ovoj zemlji nije ni isplativo a ni pametno baviti se političkim novinarstvom. Ipak, vi ste dobro iskusili da je novinarstvo u Srbiji početkom 90-ih u dobroj meri nalikovalo Tvenovom ”Novinarstvu u Tenesiju”: Haranga na TV, bomba na roditeljsku kuću...Tada sam bio na trećoj godini pravnog fakulteta. S prosečnom ocenom 9 mogao sam ubrzo da završim fakultet i da se manim tih gluposti, politike i novinarstva. Pripadnik sam nacionalne manjine, moji roditelji žive u pograničnom mestu kojim su doskora VBR-ovima harale horde ludaka, u kojem je zaklan lokalni fotograf, a da se o tome nigde nije pisalo. S druge strane, mogao sam da nastavim da se bavim novinarstvom, jer sam smatrao da nemam razloga da se osećam krivim, razloga da se plašim zbog toga što sam pripadnik nacionalne manjine ili zbog toga što sam objavljivao tekstove o političarima koji nisu išli niz dlaku tadašnjem režimu. Ali, ja u tom trenutku i ne razmišljam o šoubiz novinarstvu, do toga je došlo 1994. nakon moje posete SAD. Do tada smo izdavali politički list. ”Svič” se dogodio po mom povratku iz SAD i nakon Dejtona, kada prestaju ratovi. Do tada su svi listovi, pa i naš, pisali uglavnom o ratovima i o stranačkoj sceni u Srbiji. Ono što je tada postojalo od zabavnih listova: ”TV Revija”, ”TV novosti”, ”Sabor”... bilo je neviđeno, kako se kaže, retro. Prilikom boravka u Atlanti, svedočio sam prizoru u kojem u jednoj prostoriji dvoje ljudi gleda prenos prvog Klintonovog obraćanja o stanju nacije, dok u drugoj prostoriji njih pedesetak prati reportažu o Majklu Džeksonu i prvoj aferi na njegovom imanju. Uvideo sam da ugledne političke nedeljnike ”Tajm” i ”Njuzvik” čita mali broj ljudi, dok neuporedivo više njih čita ”Nešenel Inkvajer” i slične listove. Mi smo tada imali tiraž od 3.000 primeraka, dobijali smo određnu pomoć od Soroša i EU i tada smo morali da prelomimo – da li da nastavimo da životarimo, da svakog meseca čekamo neku donaciju, ili da se upustimo u tržišno novinarstvo, što je u to vreme bilo veoma riskantno, te da se oslonimo samo na čitaoce, pošto oglašivača i nije bilo baš mnogo. Tada je ”Telegraf”, dok su ga uređivali Đorgović i Ćuruvija, imao tiraž 120.000 primeraka. Forsirali su priče o zvezdama beogradskog asfalta, što smo i mi u ”Svetu”, sa daleko manjim tiražem, počeli da pratimo. Međutim, kada su krenule likvidacije u beogradskom podzemlju, kada je stradala Dada Vujasinović, pa kasnije i Slavko Ćuruvija, odlučio sam da to izbacimo iz novina, i po cenu manjeg tiraža. Tako smo od kraja 90-ih postali isključivo zabavni magazin. 
Vaš jedini sukob sa predstavnikom ”usijanog novosadskog asfalta” takođe je ušao u legendu... Da, sukob sa Branislavom Lainovićem Dugim. To je legendarna scena koju je pokojna Goca Jovanović često pominjala u svojim tekstovima. Elem, radio sam za ”Indeks” intervju sa Ilijom Radulovićem. On je tada bio u sukobu sa SPO, a kasnije je poslužio Vuku za lik u romanu ”Sudija”. Takođe, on je optužio Lainovića da radi za DB. Tako je jedan od međunaslova u intervjuu bio ”Lainović – čovek DB-a”. Bio je 9. avgust 1992, došao sam nakon neke žurke sa društvom u ”Paradizo”, koji je tada držao Lainović, u to vreme komandant Srpske garde. Bilo je to vreme totalnog bezvlašća, mogao te je ubiti ko je hteo. Kad je saznao ko sam, prišao mi je i obrušio se na mene rečima: ”Kako te nije sramota da mi dolaziš ovde, šta si ono napisao o meni”. Onako pripit, a uz to i student prava, uzvratio sam mu da sam ja samo preneo njegove reči, te da ima pravo na demant. Valjda je pomislio da ga zezam, pa me je udario, na šta sam mu ja uzvratio. To ga je šokiralo, nije mogao da veruje da mu neko uzvraća. Verovatno bi u nekoj drugoj situaciji potegao pištolj, no mene je samo još jednom udario. Podigao sam se i nastavio da se provodim s ekipom. Nije mogao da poveruje da sam ostao, tada je valjda shvatio koliko sam lud. Posle smo se upoznali i imali korektne odnose. Čak je jedno vreme imao i svoju kolumnu, zapravo, šetao se po kancelariji i urlao dok je diktirao Goci. Ako se za tužbe može reći da idu u rok službe jednog tabloida, da li se mimo njih dešavalo nešto zbog čega biste mogli da tvrdite da 90-te uopšte nisu bile pogodne za novinare, pa čak ni za one koji rade u tabloidima, kao ni za izdavače? Osim tog ”kontakta” sa Lainovićem, nisam doživeo nijedan fizički napad, a nisu ni pucali na mene, srećom. Imao sam jednu pretnju smrću, u oktobru 1996. godine. Dobio sam upozorenje u pismu koje je bilo potpisano sa ”Romeo”. Tada je u Beogradu živeo kriminalac koji se zvao Romeo Savić. U pismu je bilo precizno navedeno da ću biti ubijen 15. novembra te godine, i to zbog teksta koji je izašao u ”Svetu”. Naravno da sam bezbroj puta prelistao taj broj ”Sveta”, ali nisam mogao da pronađem ništa sporno. Nekoliko dana pre ”sudnjeg dana” stiglo je novo pismo, sećam se, s likom Sare Kej, u kom je pisalo: ”Nismo te zaboravili”. U tom pismu navedena je i marka pištolja iz kojeg ću biti ubijen. Kada je osvanuo taj famozni 15. novembar, svaki normalan čovek ostao bi kod kuće, jer zna da mu preti smrt, a ja sam na poziv koleginice otišao u Vukovar na intervju sa Vojislavom Stanimirovićem. Realnu pretnju smrću imao sam posle 5. oktobra. Mnogi i danas reaguju s nevericom kad im kažem da je vreme Đinđićeve vladavine bilo gore nego za vreme Miloševića, jer je posle 5. oktobra pa sve do ”Sablje” vladala mafija a ne DOS. U tom periodu oteto je Brenino dete, otet je Mišković, upadali su Željku Mitroviću na televiziju. Tada je neki kriminalac poslao ekipu u Novi Sad, da li da me ubiju ili osakate, ne znam. Pošto su se, po nekom svom ”običaju”, prethodno najavili ovdašnjoj ekipi, ovi su ih vratili s mosta kod Beške. Kao, ovo je njihova teritorija, i ako treba da budem ubijen, to će oni uraditi, ovi ovdašnji. Nekoliko godina kasnije saznao sam šta je bilo sporno u ”Svetu” i zbog čega mi je bilo prećeno. Niti je tekst bio o tom kriminalcu, niti o nekoj pevačici s kojom je možda bio u vezi, već o jednom episkopu koji je bio dobar drug s tim kriminalcem. 
Kažu da tablodi u svakoj zemlji na planeti, verovatno i u Severoj Koreji, imaju svoju čitalačku publiku. Zašto onda niko pre vas nije uspeo da pokrene neki značajan tabloid? Čak i kada se pojavilo više sličnih, ”Svet” je uvek bio tiražniji. U čemu je njegova tajna? U ovoj zemlji postoji problem nepostojanja komunikacije sa svetom. Isti je slučaj i sa našom profesijom. Ja mnogo putujem i odsvuda kupim iskustva i saznanja. Ne izmišljamo toplu vodu. Tokom 90-ih kopirali smo ono što su tada radili Hrvati, koji su bili 10-15 godina ispred nas. ”Svet” je nekih pet-šest godina bio jedini tabloid, i kad bi se nešto dogodilo, nije bilo dileme oko toga da li ćemo to objaviti. U međuvremenu, sve dnevne novine, osim dva lista, postali su tabloidi... Tu je još desetak takvih listova, pa veb-portali, TV emisije... Kad su svi počeli manje-više da liče na tabloide, mi smo odlučili da izađemo iz toga. ”Svet” od pre dva meseca nije više tabloid. Sada je mnogo umiveniji, donosi ispovesti i više liči na ”Hello”. Trenutno je ”Skandal” jedini tabloid u portfoliju naše kompanije. Kakvi su tabloidi u Srbiji danas, a kakvi su mediji uopšte? Stoji li ono pravilo da uspeh medija u Srbiji obezbeđuje 4 S – srpstvo, seks, smrt i sport? Do pre godinu dana ”Kurir” i ”Alo” su na naslovnim stranama objavljivali fotografije estradnih zvezda, međutim, pod udarom krize domaća estradna scena je okopnila, osiromašila, i od nekadašnih stotinak zvezda ostalo je njih šest ili sedam, samo najveći - poput Dina Merlina i Severine. Dnevni tabloidi zato u poslednje vreme na naslovnicama više objavljuju Jarinje i Brnjak i crnu hroniku. Druga stvar, na štampane medije su u velikoj meri uticali rijaliti programi, to je naročito bilo izraženo tokom 2010. godine za vreme trajanja ”Farme”. E kad su se svi zasitili rijalitija, na televizijama se više ne emituje nijedan. Kad pominješ srpstvo, mi smo nedavno imali zanimljivu situaciju. Naime, objavili smo ekskluzivne fotografije Nataše Bekvalac i Ćazima. Ti brojevi imali su 20 posto manju prodaju u odnosu na brojeve u kojima smo do tada objavljivali tekstove o Nataši Bekvalac. Naprosto, određen broj ljudi nije želeo da plati novine u kojima je srpska zvezda zajedno sa Albancem. 
Situacija u domaćim medijima je katastrofalna. Blizu 80 odsto medija ne živi od realnih ekonomskih izvora. To je izvor problema, a kriza će se sve više produbljivati, pa će i budžetski izdaci za te medije morati biti kresani. Po svemu sudeći 2013. godinu neće dočekati barem 50 posto medija. Nijedna televizija sa nacionalnom frekvencijom nije profitabilna, 11 od 12 dnevnih listova takođe. S obzirom na period kada je krenuo uspon vaše kompanije, i to da ste sa zaštitnim znakom kompanije – magazinom ”Svet” - dostizali rekordne tiraže, osećate li se barem malo prozvanim kada Željku Mitroviću spočitavaju da je bogatstvo zgrnuo na vrhunskom neukusu? Ne, ne osećam tu odgovornost. Mitrović i sam voli da kaže da je pravo bogatstvo stekao tek nakon 2000. godine, kada smo i mi počeli da se širimo regionalno te da u svoj portfolio ubacujemo strane licence. ”Svet” je u ono vreme bio uticajan onoliko koliko su uticajni tabloidi širom sveta, međutim, najveći uticaj uvek ima televizija. Uvek si imao izbora - mogao si da kupiš ”Svet” ili da ga ne kupiš.
|
