Usred šume, pored Šida pa još malo više, jednom davno izmešali se Srbi i Slovaci. Naučili da prave vino, peku rakiju, dime kulen. Uz njih tri jezera i četiri crkve. Imaju svega, samo im prvaka nestalo. Al u ovom selu...  veruje se u čuda!

Erdevik je selo o kojem ste sigurno ponešto čuli pre nego što ste ga videli. Za vina i jezera jeste svakako. Ipak, kada odlučite da ga posetite, dobro pazite sa koje strane mu dolazite u goste. Nije svejedno! Recimo, ako to činite jednim od logičnih puteva, prema Šidu pa kod Kukujevaca desno... biće sve u redu, al nije „to to“. Prava stvar je kad mu priđete s Dunava, pa levo pre Suseka. E onda se penjete, sve kroz šumu i – konačno shvatite smisao pesme „Pušku, pa u Frušku“. Jer na fruškogorskom grebenu zaista na trenutak možete pomisliti da ste bilo gde – osim u Vojvodini!  Moćna šuma po kojoj su razbacana sela: Divoš, Manđelos, Ležimir, Bingula... Erdevik. Dok se na ulasku u selo blago spuštate u centar, imate osećaj da ste učinili nešto dobro za sebe. A verujte – i jeste!
Zanimljivo je da ćete u prvih pet minuta razgovora sa Erdevičanima saznati dve najvažnije stvari o selu, posle kojih vam sve druge dođu kao razrada uvodnih teza. Pa, kao u onom vicu kad vas najpre pitaju hoćete li prvo da čujete dobru ili lošu vest... Mi smo odlučili da krenemo od loše. Predsednica Udruženja žena „Panona“ Branka Živanić, onako slučajno (a znamo da bi stari Frojd rekao da ništa nije slučajno), napomenu nam kako je pre tridesetak godina njen sin pošao u ovdašnju Osnovnu školu „Sava Šumanović“ sa stotinak svojih vršnjaka. Bilo je prvaka za tri velika odeljenja. Dva na srpskom i jedno na slovačkom. Naredne, 2012. godine, u prvi razred erdevičke škole poći će ukupno – četrnaestoro dece! Posle 30 godina dece je tačno sedam puta manje. E, kada vam od ovog podatka sve presedne, agilna Branka vas pozove u prostorije „Panone“ i kaže: „Šta je, tu je, hajde da vidimo šta možemo da uradimo da se stvari poprave!“. Na tom mestu zapravo i može da počne naša priča. Pijemo čaj (ne erdevički, već rtanjski) i krećemo nakraj sela.
A tamo se stvarno ima šta i videti. Najpre jezero Moharač. Nastalo je pregrađivanjem istoimenog potoka i ima površinu od oko 60 hektara. Dugačko je dva i po kilometra i onako  - baš prija oku. Pod zaštitom je nacionalnog parka „Fruška gora“ i poribljeno amurom, tolstolobikom, šaranom, smuđem, somom i štukom. Ako pravom ribolovcu, ovog trena, od uzbuđenja nisu počele da se tresu ruke, ne znam kad će! Tu u blizini je i jezero Bruje ili Erdevičko jezero.  Takođe akumulaciono. Vodom ga napaja izvor Kosjača, a voda u njemu je mineralna. Jezero je napravljeno početkom osamdesetih godina da bi se hladile cisterne sa vinom nekadašnje velike vinarije „Erdevik“! Ali, pazite... ni tu nije kraj. Za nekoliko minuta stižete do termalnog izvora „Banja“, čija je temperatura vode tokom cele godine 35 stepeni. U pita­nju je staro rimsko kupatilo. Rimljani su nekada, sa ovog izvora, cevima sprovodili vodu do prestonog grada Sirmijuma, današnje Sremske Mitrovice. Nauka je dokazala da su se ovde nekada banjali i lečili rimski a potom i turski i austrougarski vojnici. Kažu da ko je ovde došao sa psorijazom, obavezno ju je kraj izvora zaboravio. Al da ne bude da smo to mi rekli. Proverite sami...
I čega tu sve još nema... Recimo, vila i lovište „Vorovo“. Skroman naziv iza kojeg se krije 1.500 hektara netaknute šume, u kojoj na „dobar dan“ možete sresti jelena lopatara, muflona ili divlju svinju. Uostalom, ima li bolje garancije za užitak od činjenice da je u lovištu dva puta godišnje boravio Josip Broz Tito. Ja, lično, njegov ukus ne bih dovodio u pitanje. Pa onda, tu je i zaseok Ljuba sa najstarijom kućom pletarom, iz 1850. godine, pa onda... Ali, da ne bude malo previše? Jednostavno, Erdevik je posađen kao fikus u botaničkoj bašti. Ne znaš jel’ lepše u saksiji ili pored nje!
Ako sumnjate, hajde da zavirimo i u „saksiju“! U centru sela, na površini od dva hektara, prostire se park nastao 1905. godine, sa devet redova stoletnih stabala. U njemu su dva od četiri kestena u Srbiji koji su pod zaštitom države.  Zanimljivo je i to da se u centru sela nalaze građevine koje imaju sve osobine karakteristične za gradsku arhitekturu s kraja 19. veka. Fasade su ukrašene elementima baroka, rokokoa i klasi­cizma. Tu je i nekoliko tipičnih švapskih kuća, takođe pod zaštitom dr­žave. Međutim, ako kojim slučajem sretnete Živana Ognjanovića, shva­­tićete da ovom spis­­ku kraja nema.  Ma­­da... I on vam je posebna priča. Njega nećete pronaći na spisku poznatih Erdevičana na kom su  pesnik Đorđe Marković Koder, pa glumci Mira Banjac i Toma Kuruzović, književnica Grozdana Olujić ili pop pevačica Ksenija Mijatović. Među današnjih 3.316 stanovnika Erdevika on se ne izdvaja. A mi mislimo da bi baš trebalo. Žika toliko voli svoje mesto da mi mislimo da ga to boli. Na naše oči zamalo nije upao u jezero dok je pokušavao da labudu u kljun ubaci zalutali „smoki“! Žika sa svojih 70 - u akciji hranjenja labudova! Tu treba imati srce kao vinsko bure. A on ga za Erdevik ima. Preko 30 godina radio je u Službi državne bezbednosti. Bio je upravnik zatvora u Mitrovici. Al... sve to nije ništa. Pravi Živan Ognjanović je onaj koji istrči na teren Fudbalskog kluba „Sloga“! Trava kao u Vimbldonu. Tribine en­gleske. Pred golom Žika. Na ovom terenu igrao je od svoje 14. do 43. godine. Bio je sve osim golmana. Čuvao je, pored ostalih, Dra­ga­na Džajića i Mi­loša Šestića. Ima u selu dosta onih koji su se rodili u vreme kada je Žika već igrao. Kasnije su mu postali saigrači. Onda su oni, kao veterani, odustali, a Žika je igrao dalje! Na našu fascinaciju parkom, jezerima i ko zna čime sve ne, on odgovara krajnje praktično. Upozorava nas na stvari koje oku izmiču, a jednako su vredne kao ovi prirodni fenomeni. Selo ima ambulantu sa tri lekara, čak četiri crkve (pravoslavna i rimokatolička starije su od 200 godina, a tu su i evangelistička i baptistička), organizovan odvoz kućnog i stočnog otpada (razmaženom stanovniku grada ovo bi izgledalo normalno al „ko je na terenu“, zna o čemu govorimo), igrališta, asfalt u svim ulicama... Ostalo je da se urade još tri, doduše, ne baš tako male stvari. Najpre treba uložiti u električnu infrastrukturu, jer Erdevičani u šali kažu da po naponu struje tačno znaju kad ko peče kolače, ko kruni kukuruze a ko je uključio fen za kosu. Tu je zatim izgradnja vodotornja, koji će rešiti problem slabog pritiska u vodovodnoj mreži i naravno, izgradnja glavnog projekta kanalizacionog sistema. Bože moj... Biće i to!
Najlepši deo priče ostavlja se za kraj. Sudbina je tako htela (a već smo konstatovali– u životu ništa nije slučajno) da u familiju Borak dođemo baš u trenutku dok se pekla rakija. Prva slika sa domaćinom, tik uz kazan! To je sremački domaćin. Mada, kako je krenuo, biće još bolji. Majstor Đorđe nam priča da ima četiri hektara pod vinogradom, a dozreva i peti. Sve u svemu, prosta računica govori da to ne može biti manje od 10.000 litara vina u pristojnoj sezoni. A ova je bila. Đorđe drži šardone, game, muskat hamburg i frankovku. U njihovom Udruženju vinara „Kulina“  sve je više ozbiljnih vinara. Naravno, brendirano vino, koje bi bilo zaštitni znak ovog kraja, još uvek ne postoji. Malo zbog nesloge, malo zbog toga što se svaki podrum razlikuje od susednog, pa u deset različitih podruma nema istog vina. Konačno, tu je i jedna specifičnost. Poljoprivredno preduzeće „Erdevik“ (koje je na svom vrhuncu imalo 360 zaposlenih i hiljadu sezonskih radnika) zaštitilo je svojevremeno robnu marku „Erdevičko vino“. Danas više ovog preduzeća nema, pa nema ni vina. Al zakon je zakon. Erdevičko vino pod tim imenom ne sme niko da pravi. Treba kumovati nekom drugom... Pomenuto preduzeće je svojevremeno radilo 800 hektara vinograda. Milina videti, a još veća probati. Kapacitet „Erdevičkog podruma“ bio je 1.000 vagona vina. Danas je vinograd u parlogu a podrum pod ključem! Razmeru štete teško je proceniti. Biće da je neko nešto pogrešno uradio! Đorđe Borak i njegovi Erdevičani pokušavaju da spasu obraz vinskog Srema.
Sade se novi vinogradi, usavršava se znanje, zidaju se podrumi. Za nekoliko godina biće ovo opet ozbiljno vinogorje. Al Sremci ne bi bili Sremci da još nešto ne dometnu. Ovde su u vino „umočili“ kulen. Kažu – ne ide to jedno bez drugog. Do sada je u selu održano devet „Sremskih kulenijada“, uvek poslednjeg vikenda u maju. Izgleda to lepo. U seoskom parku izlože se kulen, vina, sirevi, med, kolači, ručni radovi, suveniri... Sve rađeno erdevičkom rukom. Usput se malo zasvira i zaigra, a na zabavu nikad ne dođe manje od 10.000 ljudi. Što se Đorđa tiče, on je jedan od većih lokalnih autoriteta za pitanje pravog kulena. Tvrdi da velike filozofije nema. U startu imamo svinju tešku između 180 i 200 kila. U kulen idu samo šunke i plećka. Onda to meso „nahranimo“ seckanom slaninom sa leđa. Sve to ode u pušnicu na dve nedelje. Onda još 10 do 15 dana bude na provetravanju (sa malo sunca, i u uz mogućnost da se kulen malko zaljulja). Kada se sve to provetrilo, kulen spuštamo u podrum. Kasnije ga iznosiš - ili zbog sebe, ili kad ti neko od gostiju da 20 evra za kilogram istog, što se smatra korektnom cenom. Ako vam se to učini mnogo, opustite se uz vino i rakiju. U Erdeviku se litar vrhunskog vina može kupiti za 200 dinara, a litar rakije koju ćete, ako baš niste otišli u „crveno“, gustirati desetak dana, košta 400 dinara. Nije strašno. Dođe čoveku da uz to nasecka i kulen.
Mi za ovu priliku jesmo. I onda, malo-pomalo, u ra­zgo­voru sa Bran­kom i Marijom Borak otkrivamo da one, ne da nisu iz Erdevika, nego ni iz bliže okoline. Branka je odrasla u Beogradu, na 14. spratu solitera. Marija je iz Knina. A obe - ljute Sremice. Čudo božije. Ima „nešto“ ovde usred šume. Pa još vojvođanske. Mi za kraj pitamo šta bi se u Erdeviku moglo ručati. Domaćice nam izdeklamuju jedan skroman predlog. Za predjelo erdevički kulen i sir. Glavno jelo: krompir ili paradajz-čorba, domaći rezanci ili opekanci, sa kupusom, sirom ili makom. Za dezert: ledeni kolači ili šušćovnik. Naravno, ovo je meni za one koji su u žurbi. Za one što imaju kade, sve je još mnogo raskošnije.
Čim grane prvi zrak sunca, eto nas u Erdeviku. Ako niste planirali šta drugo, mogli bi i vi sa nama...