Varnice na sve strane, momak u srednjovekovnoj odeći teškim čekićem udara po užarenom čeliku, dok drugi ravnomerno naduvava meh i ubacuje vazduh u užareni ugalj i - sečivo mača polako dobija prepoznatljivi oblik… Ovo nije insert iz filma o srednjem veku, već scena koja se može videti danas

Treba se malo raspitati i pro­na­ći neobičnog dvadesetčetvo­rogodišnjaka Aleksandra Savićevića koji sa svojom družinom i mon­tažnom radionicom putuje i na licu mesta pravi predmete iz srednjeg veka.
U ekipi su šuster, majstor za vi­traže, oklopar, grnčar, korparka, sa­pundžija, čovek koji pravi papir od lana i kudelje i Aleksandar, koji je zadužen za teške metale i kovanje.
- Sve radimo autentičnim alatom iz srednjeg veka i pokazujemo kako su se nekada pravili predmeti, neophodni u to doba. Ljudi koji dođu da nas vide imaju priliku da i sami pokušaju da naprave nešto, naravno, uz našu pomoć – priča nam Aleksandar. Kaže i da ga je celog života interesovao srednji vek: vitezovi, naoružanje, vojna istorija i srategija...
- Ubrzo sam se opredelio za mačeve. Prvo sam ih izučavao samo teorijski, a onda sam počeo da učim kovački zanat. Putovao sam i tražio stare majstore koji su me uvodili u tajne zanata. Zatim sam prikupio alat i počeo da kujem sam – govori Aleksandar, koji je do sada iskovao preko 30 velikih mačeva, ali i mnogo noževa, kopalja, vrhova strela, potkovica i drugih delova konjičke opreme.
Da bi se iskovao dobar mač, potrebno je do tri meseca rada, u zavisnosti od njegove dužine, od toga da li je drška luksuzna…
- Međutim, najviše vremena oduzima sečivo. Prvo se kuje i presavija da bi se dobilo više slojeva. Sečivo pri dnu mora da bude najdeblje da bi se potom tanjilo prema vrhu, a, uz to, mora biti izbalansirano. Potom sledi kaljenje, beskrajno kompleksan proces čiji je cilj dobijanje nekoliko različitih kristalnih rešetki. Dakle, treba postići veliku čvrstoću samog sečiva, skoro do maksimuma, koliko čelik može da izdrži, dok unutrašnjost mora da bude mekana. Ukoliko bi sve bilo čvrsto, mač bi se raspao nakon prvog udarca, kao da je od porcelana. Da bi bio fleksibilan, unutrašnjost mora da bude mekana – objašnjava Aleksandar.
U slučaju većine mačeva takozvani kanal ide do prve trećine sečiva, jer je vrh fleksibilniji nego donji deo. Takvi su mačevi koji se koriste za klasično mačevanje. Međutim, oni koji služe za ubadanje imaju krut vrh da bi se probio čvrst oklop. Kako bi se to postiglo, mora da se kali na drugačiji način i na različitim temperaturama. Tokom kalje­nja koriste se i svinjska mast i razne vrste ulja, koje Aleksandar sam priprema. On pravi i preparate od maslinovog ulja, koji se koriste za održavanje i, verovatno, potiču iz rimskog perioda.
Pored kovanja temeljno je proučavao i metalografiju i prvi u Srbiji razvio je tehnologiju  tačnog utvrđivanja strukture sečiva, pa tačno može da odredi od koje vrste čelika je napravljen. Može da utvrdi i temperature na kojima je sečivo kaljeno.
- To praktično znači da mogu tačno da „pročitam‟ originalni sastav i da napravim potpuno autentičnu kopiju. Naravno, to podrazumeva da u rukama imam original, u suprotnom radim na osnovu opisa i crteža, pa tako ne mogu da dobijem apsolutno identičnu repliku. Uglavnom, kada utvrdim tačan sastav, od livnice naručim isti takav čelik i počinjem da radim.
Drugi izvor materijala je otpad. Volim da idem na otpade i istražujem. Pregledam razne mašinske delove i kasnije ih koristim za izradu mačeva. Recimo, gibnjevi od starih dajceva izrađeni su od vrhunskog čelika. Mi to traženje čelika po otpadu zovemo strvinarenje – priča.
Dakle, ko hoće da dobije repliku mača, koja je potpuno ista kao srednjovekovni original, Aleksandru treba samo da kaže inventarski broj iz muzeja i za nekoliko meseci može očekivati svoj primerak. Nažalost, Aleksandar pravi mačeve samo za domaće kupce, jer hladno oružje ne može da se izvozi, a Srbija još uvek nije u PayPal sistemu pa stranci ne bi ni mogli da mu plate mač.
Aleksandar je do sada uradio repliku mača koji je izvađen iz groba Edvarda od Velsa, poznatijeg kao Crni Princ, a koji se istakao kao engleski vojskovođa u borbi protiv Francuza za vreme Stogodišnjeg rata. Taj mač radio je na osnovu fotografija, jer se original nalazi u privatnoj kolekciji. Takođe, uradio je i repliku mača cara Konstantina, koja se nalazi u Nišu, a koju bi za dve godine gradonačelnik tog grada trebalo da pokloni nekom od gostiju na proslavi 1.700 godina od priznavanja hrišćanstva.
- Omiljeni su mi mačevi koji su napravljeni između 1350. i 1400. godine. Upravo se pripremam da uradim još jedan engleski srednjovekovni mač. Najdraži su mi evropski mačevi iz poznog srednjeg veka. Oni su najkompleksniji i predstavljaju vrhunac tehnologije koja se razvijala od dolaska Arapa u Španiju. Čuveni su mačevi iz Toleda, pravljeni po tehnologiji koja je na evropsko tlo došla iz Damaska, gde su Arapi pravili čuvene dimiskije – kaže mladi kovač.
Aleksandar kuje i srpske ma­čeve, koji su u sred­njem veku rađeni po uzoru na nemačke. Međutim, srpski mačevi nisi bili potpune kopije tevtonskih originala.
- Ono što je autentično na našem maču jeste nakrsnica (deo koji štiti ruku). Kada se gleda odozgo, nakrsnica podseća na latinično S ili osmicu i imala je ulogu da onemogući udar turske krive sablje. Bilo je to napredno i moćno oružje nastalo sredinom 14. veka, jer se tokom borbe turska sablja zaglavljivala u srpsku nakrsnicu i laganim cimanjem mogla je da se polomi ili barem da spreči neprijatelja da je odglavi. To je davalo veliku prednost našim srednjovekovnim ratnicima.  Srpski kovači tako su osmislili jedinstven način kako da se u borbi brane od Turaka. Srpski mačevi su po tome prepoznatljivi jer jedini imaju takvu nakrsnicu – priča kovač koji za ručno kovane mačeve daje doživotnu garanciju.
Aleksandar je dve godine kovao mačeve i držao radionicu u Sremskoj Mitrovici. Tamo je sarađivao s Muzejom Srema.
- Radio sam volonterski i vodio radionicu koja je bila besplatna. Svi troškovi bili su moji, kao i alat, koji je identičan kao i onaj srednjovekovni. Međutim, morao sam da zatvorim radionicu jer niko nije hteo da pomogne, a nisam mogao više da radim besplatno. Onda sam dobio ponudu Vojnog muzeja u Beogradu, pa sam prošle godine morao da odem iz Mitrovice, gde sam živeo i radio 2009. i 2010. godine – kaže Aleksandar.
Pored engleskih mačeva, trenutno radi i srpski jednosekli mač koji potiče iz sredine 14. veka i jedan dvosekli jednoiporučni mač s početka 14 veka.
- Za izradu jednog mača potrebno je 300 kilograma uglja. Za mač od 92 centimetra treba dva kilograma čelika. U procesu se izgubi oko 20 odsto težine i na kraju je mač težak 1,8 kilograma. Poenta je u tome da dobar mač mora da bude lagan. Ako je težak, odmah znam da je majstor loš.
Tokom kovanja mača naročito se mora obratiti pažnja na perkusionu tačku – deo mača kojim se najčešće udara. Nalazi se na početku treće trećine sečiva i tu mač ima najveću silu sečenja.
- Mačevalac koji dobro poznaje oružje uvek gađa tim delom oštrice, jer je tada najefikasniji. Drugi važan deo je tzv. krvna linija ili krvnik. Naziv ovog dela mača potiče iz prošlosti kad se verovalo da ovo udubljenje u maču nastaje nakon uboda u telo protivnika, te da doprinosi tome da vazduh uđe u krv i izazove kontrakciju mišića. To, naravno, nije tačno, ali ostao je taj naziv za ovo važno udubljenje, koje sprečava preveliko savijanje sečiva.
Mačevi koje Aleksandar pravi ne vise samo na zidovima kolekcionara i ne stoje u vitrinama muzeja, već se koriste za ono za šta su napravljeni – borbu. U dva mačevalačka kluba “Beli orlovi” i “Sveti Đorđe”uče se stare tehnike pomoću replika koje su iste kao originali.