Na Brodveju nema foliranja. Tamo je lako sresti glumačke zvezde, jer ko god vredi u svetu pozorišta dolazi tamo. Zbog toga je uspeh Strahinje Bojovića, jedinog Novosađanina koji je imao priliku da glumi na čuvenom Brodveju - ogroman

Strahinja Bojović, glumac Srpskog narodnog pozorišta i osnivač trupe „Plus teatar”, predstavio se njujorškoj publici monodramom „Posetioci”, koju je napisao Majkl Vukadinović, čiji su preci pre sto godina iz Srbije otišli u Ameriku. Priča o jednoj porodici i delu srpske istorije ispričana je ne neobičan način, kroz sedam likova koje glumi samo jedan glumac – Strahinja Bojović. I pored velike konkurencije ovaj talentovani glumac dospeo je na festival u Njujorku. Od 2.000 predstava iz celog sveta izabrano je svega 70 (28 muških i 42 ženske monodrame), a među njima i “Posetioci”.  
- Konkurencija je stvarno bila velika i mislim da smo morali imati i sreće da uđemo u najuži krug i da se predstavimo publici na Brodveju. Naša predstava bila je jedina ne samo iz Srbije već i s prostora celog Balkana, a bilo ih je samo nekoliko iz Evrope – kaže Strahinja.
Predstava “Posetioci” je monodrama koju je napisao Majkl na osnovu jedne fotografije koja mu je ostala od čukundede. Celu priču razvio je maštajuću o toj fotografiji. Na toj crno-beloj fotografiji je njegova porodica iz Srbije iz vremena pre nego što je njegov pradeda otišao u Ameriku. U monodrami publika prati tri vremenske etape: vreme kada je piščeva porodica morala da napusti Srbiju, zatim vreme sadašnje, kada pisac dolazi u Srbiju na poziv glumca iz Novog Sada (Strahi­nje) da rade predstave, i treće - vreme pripovedača, koji priča i o događajima od pre sto godina, ali i o ovima sada. To je fotograf koji je snimio fotografiju. On je poginuo, ali njegov duh je ostao u pozorištu nesmiren, jer ne zna šta se dogodilo s devojkom u koju je bio zaljubljen. U pitanju je porodična priča, ali i priča o prošlosti ove zemlje.
Majkl je napisao priču koja drži publiku zakucanu za sedišta. O tome koliko je Majkl dobar dramaturg govori i činjenica da je producentska kuća “20th Century Fox” otkupila njegov scenario o Đepetu i Pinokiju.
Strahinja objašnjava da je na početku imao mnogo problema sa svim tim likovima jer nije bilo lako tehnički izvesti celu akciju. On, naime, igra pisca Majkla, sebe kao glumca, Majklovog čukundedu koji je bio general u Srbiji, njegova dva sina Veljka i Stevana, oca fotografa i samog fotografa.
- Zbog toga smo morali da tražimo razna rešenja. Recimo, Majkl u jednoj sceni sreće fotografa u Srbiji – to smo rešili video-bimom: fotograf odlazi u fotografiju koja se projektuje na platnu. Dakle, izlazim sa scene kao fotograf i vraćam se kao Majk koji komunicira s fotografom preko slike s video-bima. Ceo komad je krug u kome vreme ne teče linearno. Tako se Majkl na kraju predstave vraća u Ameriku i priča kako će napisati komad “Posetioci”, a ja (lik glumca) čitam taj komad u svojoj sobi, čitam one rečenice s početka predstave. Time je zatvoren ceo krug. Sve to je naporno, ne samo glumački već i fizički – priča Strahinja.
Predstavu su režirali Bogdan Jan­ković i Strahinja, a Marijan Babić je napisao muziku. Monodramu je prvo igrao na srpskom, a potom i na engleskom originalu. Prvi put je igrao ne engleskom u Pragu i to pet puta zaredom. Potom je aplicirao na festival u Njujorku i dobio pozitivan odgovor.
„Posetioce” su u Njujorku gledali uglavnom Amerikanci, ali i nekoliko naših ljudi, i svi su bili oduševljeni njegovom interpretacijom neobič­nog komada. Publika se, kako kaže, smejala kad je nešto bilo smešno jer predstava nije komedija, iako ima vodviljskih delova.
- Taj smeh mi je bio veoma značajan. To nije bio prisilan smeh, već onaj krajnje iskren. Takođe, shvatio sam da je publika željna smeha. S druge strane, posle teških scena publika je bila šokirana, ćutala je i moglo se osetiti da je na pravi način doživela taj trenutak. Neke scene sam tamo odigrao najbolje dosad, a monodramu sam dotad igrao dvadesetak puta – priča Strahinja.
Objašnjavajući razliku između ovdašnjeg i američkog pozorišta Strahinja kaže da su ljudi u Srbiji mnogo opušteniji, dok tamo sistem tera glumce da stalno vežbaju i rade. Sama metodologija pravljenja predstave ista je svuda u svetu, tu nema razlike, ali je velika razlika u samom pristupu poslu i odnosu prema glumcima.
- Tamo nema foliranja, svi su odlični glumci i teško se može probiti neko ko je loš ili osrednji. Na drugoj strani, u Novom Sadu je poštovanje prema glumcima na niskom nivou. Kao da pozorište ne postoji i zbog glumaca pored toga što postoji zbog publike. Toga u Americi nema, tamo je glumac sve. Portir mora lepo da ga dočeka na samom ulazu kako bi se glumac osećao dobro čim uđe u zgradu. Ovde toga nema – poredi Strahinja.
Kaže da namerava da nastavi saradnju s Majklom i da u sledećem projektu angažuju i američke i srpske glumce. Takođe, planira da postavi i odigra dramu autorke Bridži Karpenter. To bi trebalo da bude njegov sledeći američki projekat. Ideje su tu, ljudi su tu, samo treba nabaviti novac. Plan je da njenu dramu prvo uradi na srpskom pa onda ponovo na engleskom. Takođe, najavio je da će najverovatnije aplicirati za festival monodrame na Brodveju, ali tek za dve godine.