Već deset godina traje sudski spor Subotice i kafića Papillon čijem vlasniku grad, prema proceni sudskog tumača, za vrednost enterijera treba da isplati 3,3 miliona evra. S obzirom na broj kvadratnih metara Papillon je daleko skuplji čak i od NIS-a

Burna istorija subotičkog kafea Papillon duga je tačno dve decenije i za sada, kao nožem, podeljena na dva vremenski podjednaka, a toliko različita dela. Prva decenija je doba procvata, opšteg divljenja i priznanja. Dugogodišnji san subotičkog džez veterana Dragutina Karla Letića ostvario se 1989, posle gotovo tri godine danonoćnog rada. Po njegovoj ideji  i nacrtima Karla Đembera, majstori drvovajari braća Geza i Lenard Skala i Franjo Radić radili su gotovo čitave tri godine, svakodnevno od osam do deset uveče. Detalji su se brusili sve do perfekcionizma, koji je vidljiv u svakom delu kafea. Napravljen je kafić sa enterijerom koji se nema sa čime uporediti. Kada se tome doda maštovit i za ono vreme neuporediv izbor koktela koji su činili okosnicu ekskluzivne ponude pića i znalački i do perfekcionizma izabrana muzika koja je činila zvučnu podlogu ovog mesta, svima je bilo jasno da je rođeno novo kultno mesto za izlazak Subotičana i njihovih gostiju.                                                                                                 

Tačno pre petnaest godina, opštin­skom odlukom na predlog Zavoda za zaštitu spomenika kulture enterijer kafea Papillon, u subotičkoj ulici Dimitrija Tucovića 11, u zaštićenom starom gradskom jezgru, i sam je zaštićen kao nepokretno kulturno dobro.                                                                                                          
 -  Osnovna stilska karakteristika ovog enterijera je eklektika sa elementima neorenesanse i neobaroka u stilu postsecesije, sa primesama belgijske škole “artnuove”,”jugend” stila i mađarske varijante secesije, a primenjeni motivi usaglašeni su oblikovno, konstruktivni i majstorski izvedeni do savršenstva, pisao je tada u obrazloženju ove inicijative subotički arhitekta Antun Rudinski.

Drugo, ružnije poluvreme istorije “subotičkog leptira” počinje pre desetak godina kada je Karlo Letić odlučio da, zbog neprimereno visoke zakupnine koju mu je odredila opština kao vlasnik lokala, prestane da se bavi ugostiteljstvom. Vlasnik kafea je bio voljan da lokal vrati opštini, ali i da mu se, po slovu ugovora, vrati uloženo u enterijer. I, tu je došlo do zastoja i sudskog spora,  koji traje sve do danas. Jer, kako proceniti kulturno dobro čija se vrednost očigledno ne može meriti samo utrošenim materijalom i radom?
Teškog posla utvrđivanja vrednosti enterijera na zahtev Opštinskog suda, kao sudski veštak, prihvatio se prof. dr Zoran Bulajić koji predaje unutrašnju arhitekturu i nameštaj na  Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu. On u elaboratu o vrednosti enterijera Kafea Papillon kaže, posle detaljno izvedene analize na sudu, da je materijalna vrednost ovog rada procenjena na 1,8 miliona evra, ali da je najveći problem bio kako utvrditi njegovu nematerijalnu vrednost, jer se radi o enterijeru «koji nije nedostojna replika stila već novo viđenje, autorsko autentično rešenje velike vrednosti».                    
 - Materijalo ulaganje sam po­množio sa skromnim koeficijentom 0,75 i došao do iznosa od 3,3 miliona evra, ali u svetu se ovakva nematerijalna vrednost izuzetno ceni i materijalno ulaganje se množi sa mnogo većim koeficijentom- kaže dr Bulajić.                                                                                                         
Posle više neuspelih pokušaja nasilnog iseljenja, Karlo Letić je baš nameran da istera pravdu do kraja i do poslednjeg evra. “Ako opština nema novaca, ima nekretnine, uzećemo pesak, ako nema ništa drugo, kaže on… Već deset godina oni mene povlače ovamo-onamo, valjda misle da sam ja kao Fabrika bicikala Partizan, pa ću na kraju propasti i nikom ništa, pa će me kupiti za dva stana. Međutim, ovde je uloženo više od dvadeset stanova! Radio sam u Nemačkoj i došao kući sa lovom, nisam ja digao kredit, pa napravio neki mali enterijerčić, ovo je koštalo novaca, jer ovaj enterijer su radili umetnici. Sve to treba da se nadoknadi.
Književnik Milorad Pavić, prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević, bivši američki ambasador Skenlon, gradonačelnik Budimpešte Gabor Demski, holivudski filmski kompozitor, oskarovac Silvester Levai samo su neki od poznatih gostiju Papilona. Njihove impresije i  izrazi divljenja zapisani na ceduljama čuvaju se u fijoci šanka, jer Letić, skroman kakvim ga je Bog dao, nikad nije hteo da napravi  zvaničnu knjigu utisaka. Najdraža mu je podrška koju mu je u pismu uputio veliki znalac ovog posla profesor dr Borislav Stojkov sa beogradskog Instituta za prostorno planiranje koji piše da “mora da izrazi divljenje za vrhunski umetnički rad na uređenju enterijera kafea u skladu sa najvišim vrednosnim normama koje danas postoje u srednjoj Evropi.” I piše profesor Stojković da je “posebno iznenađen i zabrinut odnosom lokalnih institucija prema ovom problemu, čime Subotica u značajnoj meri može da izgubi konkurentnost u procesu evropske integracije, gde kulturni lik grada ima veoma značajnu ulogu.”
Kafe Papillon je kao ugostiteljski objekat već deset godina zvanično zatvoren, a kao kulturno dobro radi svakog dana. Otvara ga vlasnik i održava u životu za svoje prijatelje, ali i putnike namernike  koji dolaze u Suboticu da pogledaju kafić čija se slava pronela i van naše zemlje, te se u njemu neretko mogu sresti i putnici iz Mađarske i drugih zemalja  tzv. Mittel Europe, čiji duh sa početka prošlog veka verno odražavaju “subotički leptiri”. n