Koliko je bioskop u krizi, a javnost ravnodušna, najbolje ilustruje činjenica da je na zadnjoj, protesnoj predstavi pred gašenje kultne novosadske „Arene“, najnoviji hit o agentu 007 videlo tek 57 gledalaca.
Nekada, kada je Novi Sad imao upola manje stanovnika, dnevno se prodavalo u proseku oko 5.000 ulaznica, a i duplo više, ako je na repertoaru bilo neko holivudsko remek-delo.
Tako je davne 1973. godine u Vojvodini bilo 242 bioskopa, a u Novom Sadu je prodato preko 1.700.000 ulaznica. Volite li proseke i statistike, to znači da je svaki Novosađanin u proseku, u godini pre donošenja onog čuvenog Ustava, u bioskop išao osam puta godišnje. 33 godine kasnije, 2006. Novosađani su pazarilia samo 125.000 bioskopskih karata, da bi taj broj u 2007. pao na katastrofalnih 30.000 ulaznica, ili 2500 mesečno, ili 83 dnevno, na najčešće šest projekcija, što je baksuznih 13.... Da ne računamo one, koji su se  sklonili od kiše ili da se ljube... Jednom rečju – katastrofa.

Sanja Rajić, filmski novinar, smatra da bi bioskopi bili prazni čak i da je ulaz besplatan! Trend je odvratan...
Suština priče je uočiti da li je u krizi film kao proizvod, odnosno u kojoj meri se prilagođava novim tehnikama distribucije slike i tona ili je, pak, u krizi samo bioskop kao tradicionalni vid komercijalizacije filma? Neophodno je  sagledati i koliko nove tehnologije, pogotovo dolazeća digitalizacija, svode gledanje filma preko kućnih televizija i kompjutera, a  koliko se ostavlja prostora za bioskopsku distribuciju.
Želimir Žilnik, reditelj, podseća da je bioskopska kultura nekada imala drugačije značenje. Onih sadržaja bilo je neuporedivo manje i biskop je bio pogled u svet, izvan varoši. Redovi za karte su se formirali satima pred početak predstave, a tapkaroši često bili najsretniji deo filmske magije...
Jalovo je vraćati se prošlost, prepuštati sentimentu, promenila se kompletna medijska scena. Ne samo da ima bezbroj domaćih televizija, već se satelitskom antenom gleda 40-tak svetskih stanica, na kojima se dnevno emituje stotinak filmova, pa uporni filmofili za samo 24 sata „skidaju“ izuzetnu kolekciju.
Žilnik smatra da se film danas gleda mnogo više nego nekada, ali po kućama. Bioskop odavno nije kultno mesto; punoletne su generacije koje nemaju iskustvo bioskopskog gledanja filma, slično kao što nikada nisu putovale vozom! „Da bi bili u trendu, sale moraju izgledati kao najbolji kafići i prikazivati glavno i najvrednije u svetskoj produkciji. Ali, bioskopi su u raljama dva-tri domaća distributera, a ovi pod diktatom velikih kompanija, prinuđeni da uz hit kupe, četiri-pet slabih ostvarenja, na kojima se gubi - pojašnjava poznati reditelj, tvrdeći da od zanimljive svetske produkcije do nas stiže redukovana selekcija. Ne pratimo ni evropska ostvarenja, uprkos izdašnim fondovima Evrope da pospeši sopstveni filmski izraz, uključujući distribuciju i prikazivanje.
Novosadski reditelj ističe da su bioskopi tržišne organizacije i ako ne ostvare bar pozitivnu nulu moraju da nestanu. U svetu, i eksjugoslovenskim gradovima, bioskopi su opstali pretvaranjem u multiplekse, više sala sa po 60 do 99 mesta, što ponudu čini raznovrsnijom, privlačnijom za ljubitelje raznih žanrova, reditelja, glumica... Postoji i artbioskop, kulturna ustanova, sa edukativnim programom. Film nije krahirao, smatra Žilnik, naprotiv, nove tehnologije su obogatile jezik reditelja, snimatelja, montažera, majstora svetla, tona...
Pitanje je, pak, koliko je utemeljen Žilnikov optimizam?
U Evropi je kriza bioskopa mnogo manja, ali uočena; videće se i kako će se globalna kriza reflektovati na sedmu umetnost? „Najzanimljivije je špansko iskustvo digitalizacije, čak 400 bioskopa u svim većim gradovima, pa jedan film, u žiži interesovanja i markentiške kampanje, istovremeno započne bioskopski život u 400 sala, pojašnjava Đorđe Kaćanski, urednik fimskog programa u Kuturnom centru Novog Sada. Kasnije se dužina prikazivanja filma primerava zainteresovanosti publike u određenom bioskopu.
„Novosađani nisu pokazivali interesovanja ni za komercijalne filmove, ni za umetnički program art bioskopa pri Kulturnom centru Novog Sada -uočava Vladimir Crnjanski, filmski kritičar, ceneći da je kriza bioskopa izraz vremena.
Boris Isaković naglašava da prazne dvorane vređaju glumce, reditelje, scenariste, montažere... Ipak, pitanju opstanka bioskopa ne bi trebalo pristupiti sa ogorčenjem, kritikovati druge, tražiti krivce, konstatovati da  „živimo u žabokrečini“... To je jalov, infantilan pristup. Jasno je da su ljudi doprineli da vreme pregazi bioskope tipa „Jadran“ ili „Arena“, ne samo u Novom Sadu i Vojvodini, već u celoj Srbiji, a i šire. 
Šta ako bioskop, ipak, ne opstane? Neće biti smak sveta, preseliće se u muzej savremene umetnosti, a bioskopsko gledanje filma biće deo muzejskog programa. Na žalost, mada pozorište nema pandan u DVD-u, DVX-u i sličnim formatima i ono se sve više suočava sa manjkom publike i problemima preživljavanja.