Nema kuvara koji u svom sadržaju nema recept za alasku riblju čorbu. Tako je i junak ove priče do pre 15-20 godina kuvao riblji kotlić  po starom alaskom  receptu, onako, po sirotinjskoj logici, da ima mnogo čorbe, a za kvalitet nije mnogo mario, više je voleo da nahrani bar dvadeset ljudi od jednog kotlića. Čak i dok je  tako radio, na svim takmičenjima je uvek bio među desetak prvih, ali nikad u samom vrhu.                                             
Onda je odlučio da okrene list i rešio da počne da pobeđuje.                                                                           

Uzeo je jedan ceo slobodan dan i skuvao, od ranog jutra do večeri, jedan za drugim, deset različitih kotlića - sve dok nije otkrio kombinaciju koja uvek pobeđuje. Probao je Janko čorbu Petra Lapua, čuvenog Braše, probao je i Nećkov kotlić, poznatog Nedžada Avdalovića, pro­bao je čorbu Pere Varenike iz Kovilja „s kraja sveta“, i svih vrhunskih takmičara koji su stariji i iskusniji od njega, pa je na osnovu svega toga došao do zaključka kako treba da kuva i šta to daje draž  ribljoj čorbi ili paprikašu. Tog dana kad je isprobao, stvorio je svoj sistem za vrhunski miris i ukus, koliko i kakve vrsta ribe staviti u kotlić, koje gustine, ljutine i kiselosti treba sve to da bude. Sve je pomno zapisivao i došao do „najbolje čorbe“.                                                                       

Naredne sezone uzeo je 21 prvo mesto na zvaničnim takmičenjima u kuvanju kotlića. A išao je, željan dokazivanja, baš tamo gde su se okupljali najjači takmičari, čak je  bilo i slučajeva  da njegova ekipa osvoji sva tri prva mesta! U ekipi, obično, budu Jankovi sinovi Miša i Nenad i kum Zlatko Kurir. Nije baš vodio preciznu evidenciju o takmičenjima svih ovih godina, ali učestvuje na pedesetak za jednu sezonu, i to od malih takmičenja sa desetak kuvara, pa do pravih ludnica kakve se održavaju u mađarskom gradu Baji, gde bude i po tri i po hiljade takmičara.                                                                                                

Kada se sprema za neko takmičenje uvek vodi računa kako se kuva u onom kraju gde se takmiči.  
 - Kada se krene Dunavom od gore, od Bezdana i Apatina, tu se kuvaju riblji paprikaši po principu “ jedan prema jedan“, znači na kilogram ribe ide litar vode, i ko želi da pobedi u Bezdanu ili u Apatinu, taj mora da se drži ovog principa. Već tamo niže, od Bačke Palanke prema Novom Sadu i Beškoj, tu se kuvaju kotlići koji su negde između paprikaša i čorbe, znači nešto gušće nego obična čorba, a kako idemo od Beograda prema Smederevu ili Kladovu, tu se u kotlićima kuvaju riblje supe ili čorbe, koje imaju bleđu boju, a stavljaju se čak šargarepa i zelen, svedoči Janko Pinćer.
Kod kuće, u vitrinama ima 78 pehara koji se dobijaju za jedno od prva tri mesta, a diploma i zahvalnica sa različitih takmičenja ima nekoliko stotina.                                                                                                                       

- Nije mi više zanimljivo da po­beđujem - priznaje Janko -  posebno otkad su moji sinovi počeli da pobeđuju na takmičenjima. Sad najviše volim da idem po nekim manjim mestima i takmičenjima, ali idem da to revijalno odradim, da skuvam nešto lepo i ne želim ni da me ocene, nekako mi to ispada neravnopravna borba, nije u redu...                                                         
Janko voli da eksperimentiše, da pravi najneobičnija jela od ribe – palančinke od ribe, musaka od ribe, pitu od ribe, pasulj sa ribom,  podvarak od ribe, rusku salatu od ribe, punjenu papriku i sarmu od ribe, riblje ćevape i pljeskavice...Oni što ga znaju kažu da, valjda, jedino još tortu od ribe nije pravio!                                    
Još se prepričava njegovo učešće na Gastrofestivalu Novosadskog sajma, gde je predstavio 15 sopstvenih recepata pod nazivom „Riblje čarolije“ i osvojio Zlatnu sajamsku medalju, za svoju matičnu firmu DTD Ribarstvo.                                   
- Imam ideju da sertifikujem  moju riblju kobasicu i riblju paštetu, takođe i riblji ćevap. Takođe, trebalo bi patentirati i jednu smesu mlevene ribe od koje se sve to može napraviti. Kao što ima raznih vrsta kobasica, te kranjska, te sremska, te čajna, tako i od ribljih kobasica ima različitih vrsta, da ne budu sve jednake, da ne budu sve isto slane ili ljute, da nemaju isti sastav ribe. Te moje kobasice se prodime i mogu da posluže kao sjajno meze prilikom posnih slava. U njih ne ide čist šaran, jer je on jako mastan, znači, mora uz njega da se stavi i tolstolobik, koji se jako zdravo hrani.
Spreman je uvek Janko Pinćer da podeli sa sagovornikom svaku tajnu oko spremanja ribe. Uostalom, proverite - možete ga naći svakog dana u Ribomarketovoj ribarnici na Limanskoj pijaci u Novom Sadu ili jednom nedeljno kako na TV Panonija, na kraju emisije Trofej, sprema Jankove riblje čarolije.