Novi vlasnik NIS-a je ušao u posed dve rafinerije kapaciteta oko 7 miliona tona nafte, 500 pumpi, 40 skladišta, 900 cisterni, 10.000 kvadrata poslovnog prostora, fabriku vode Jazak, čađaru u Elemiru, 85 odsto akcija u Petrohemiji, 16 odsto u Politici, 49 odsto SPC Pinki, suvlasništvo u Karbodioksidu, kompleksu Jugović i u 11 hotela po Srbiji i Crnoj Gori kao i pedesetak poslovnih objekata plus dve poslovne zgrade, čuvenu Karingtonku u Novom Sadu i paviljone u Beogradu

Povoljna strana ovog aran­žmana je što Gaspromnjeft nema dovoljno razvijenu ni istraživačku, ni prerađivačku, ni distributivnu delatnost, pa bi moglo biti logično da se osloni na postojeće, ali zastarele vojvođanske kapacitete. Slabe strane su svakako skromna cena od 400 miliona evra za naftni kompleks, zadržavanje prava na beznačajnu koncesionu nadoknadu za domaću naftu i nikakve obaveze ruske strane u vezi sa izgradnjom gasovoda „Južni tok“ i gasnog skladišta kod Banatskog Dvora.

Možda to niste znali, ali u globalnim razmerama jedan od najprepoznatljivijih vojvođanskih brendova definitivno su Altobello dobermani – psi vrhunske lepote koji su tokom 2007. godine pobeđivali u 42 zemlje sveta

Na jednom od čarobnih sremačkih bregova na samom ulazu u Sremske Karlovce nalazi se uzgajivačnica dobermana Altobello, vlasništvo Dejana Malbaše Dax-a koja je jedina na svetu dva puta je proglašena za najbolju na svetu. O lepoti Altobello pasa, najbolje govori činjenica da je na poslednjem svetskom prvestvu osam Altobello pasa ušlo u finale, što nije zabeleženo u istoriji ovog takmičenja.
Nekada davno, nekih osamdesetih godina prošlog veka, na novosadskom Novom naselju kada sam bio klinac kod jednog slikara iz moje ulice prvi put sam video dobermana... Bila je to ljubav na prvi pogled. Po nekoj mojoj ličnoj definiciji, doberman je idealno izbalansiran spoj elegancije, snage, intelegencije i lepote – priča nam Dejan Malbaša Dax, prvi čovek uzgajivačnice Altobello – najbolje uzgajivačnice sveta.
Uzgajivačnicu Altobelo ipak nije pokrenu Dejan. Čovek koji je otpočeo celu priču o dobermanima u Novom Sadu je čika Laza Sredojević sa Salajke. Dejan, željan da postane vlasnik svog prvog dobermana danima je vrteo oglase i telefone, ali su uzgajivači uglavnom bili koncizni. Štene košta toliko i toliko...

Ono što je za našu priču najznačajnije jeste, da dabrovi sami po sebi jesu atrakcija, ali – postoji nešto mnogo vrednije od toga. Oni su neka vrsta prirodnog “lakmus papira”. Ako dabra uronite u vodu, a on u njoj poželi da ostane, položili ste sve ekološke ispite. Sve je čisto i u potpunoj ravnoteži.  Dabru još niko nije podvalio. Uostalom, zato je u našoj zemlji, na duže vreme i nestao. A evo, sada ga Mitrovčani vraćaju. Što nije bilo nigde, ima u Zasavici. Sa te tačke izgleda nam gotovo neverovatno, da za tu istu Zasavicu, do pre samo malo više od 10 godina, nisu čuli čak ni ljudi u Sremskoj Mitrovici, a ona je tu – odmah preko puta. Jednostavno, i za lokalni svet ona je bila tek zatravljena močvara od koje nikakve koristi nema, niti može biti. Na svu sreću, Pokret gorana iz Mitrovice (one sremačke) video je u ovom zaboravljenom vodenom ogledalu pravi dijamant. Izvadio ga je, a zatim dobro izbrusio i doveo dotle da se njegovoj lepoti sada divi ceo svet. Zvuči pomalo neverovatno, zar ne? Zato pođimo redom.

Dakle, taj član predviđa da Vojvodina može da osnuje svoju akademiju nauka i umetnosti:  u praksi, time se zapravo samo ”legalizuje” postojanje Vojvođanske akademije nauka i umetnosti (VANU) čiji je rad obnovljen odlukom Skupštine Vojvodine iz oktobra 2003. godine.
Istine radi, ta odluka je i tada izazvala negodovanje dela javnosti, uglavnom iste one koja i danas na sva zvona upozorava da je, kada je o novom statutu reč, na delu podmukao plan stvaranja ”države u državi”. Građaninu Vladimiru K. iz Zrenjanina, recimo, ta je odluka vojvođanskih poslanika, koliko i ona kojom se ustanovljavaju vojvođanska zastava i grb, onomad nanela toliko boli da mu nije bilo druge nego da presavije tabak i o ustavnosti tih odluka zatraži merodavno mišljenje Ustavnog suda Srbije.