Kada me danas pitaju da li je statut Vojvodine interes vojvođanskih Mađara, ja moram da kažem da nije, niti je isključivi interes vojvođanskih Slovaka, niti Rumuna, nego je to zajednički interes svih nas kao građana Vojvodine- kaže u razgovoru za VM predsednik Skupštine Vojvodine Šandor Egereši.
Da se razumemo, čak i bez ovog novog Statuta – Vojvodina će opstati! Ja, naravno, želim da on bude potvrđen u Narodnoj Skupštini  i primenjivan tako da, poštujući interese Vojvodine poštuje i interese države Srbije,  ali Vojvodina svakako ima svoju istorijsku, kulturnu i političku autonomiju i to je činjenica.  Političke igre oko Statuta ne mogu poreći stvarnost! Autonomija Vojvodine suštinski postoji i bez Statuta i ta činjenica će ostati i posle svih ovih političkih igara.  

Politička turneja po Srbiji u kojoj objašnjavate ciljeve promena Statuta APV izazvala je pravu buru reagovanja, ali posle posete Nišu kao da počinje da daje i pozitivne  efekte.  U čemu je vrednost ove ideje?

To što sa predsednicom Narodne skupštine Slavicom Đukić Dejanović obilazim centralnu i južnu Srbiju  nije naša politička egzibicija, nego  želja da argumentima objasnimo šta znači Statut APV za Vojvodinu, a šta znači za centralnu Srbiju ili druge njene delove, da vodimo demokratski dijalog. Neki su me zbog toga već nazvali naivčinom i idealistom, a našu turneju po Srbiji već zovu ”putujući cirkus”.  Ja nisam početnik u politici, možda sam idealista u nekim momentima, ali naivčina sigurno nisam. Ne bih se bavio politikom, evo već gotovo 20 godina, kad ne bih verovao u to što radim. Verujem prvenstveno u Vojvodinu, verujem u Evropu, ali i u evropsku perspektivu cele Srbije.
Naravno da sam spreman, kada je u pitanju interes Vojvodine i evropske Srbije da razgovaram  i sa neistomišljenicima, da saslušamo jedni druge, pa i da se ubedimo ako je moguće, da razgovaramo argumentima. Ne smemo imati predrasude, a na žalost, Srbija je i danas opterećena  predrasudama kada je autonomija Vojvodine u pitanju. Srbija treba da neguje državnost, a Vojvodina treba da neguje autonomnost. To piše u Ustavu Republike Srbije, to nisam ja izmislio!

Kako doživljavate sva osporavanja i nerazumevanja Predloga statuta APV, u širokom dijapazonu, od Sinoda SPC, pa sve do pojedinih članica vladajuće koalicije?

Najnovije napade na Statut Vojvodine doživljavam kao nemoć da se razume nova politička stvarnost, jer Srbiji trebaju nove politike, trebaju nam odgovori na promenjeni politički i ekonomski kontekst. Na delu su predrasude i mitsko poimanje stvaranosti, a kritičari su već godinama na istim adresama koje su najčešće bile deo problema, ali ne i deo rešenja na ovim prostorima.
Neki su mi prebacili posle moje prve posete Jagodini i Kragujevcu da kad  razgovaram sa predstavnicima reginalnih centara u Srbiji,  poništavam dostojanstvo Vojvodine. Mislim da nemam potrebe da se pravdam pred kritikama onih koji ne razumeju životne potrebe običnih ljudi. Njih demantuje život, a ne Egereši Šandor. Kritike autonomije Vojvodine služe kao univerzalno opravdanje za sva izneverena izborna obećanja, potrošene nacionalističke ideologije, urušeno nacionalno dostojanstvo i neadekvatne odgovore na ekonomsku krizu. Sad nas kritikuju i neistomišljenici, ali delom i istomišljenici. Kada sam u decembru u Briselu razgovarao sa predsednikom Evropskog parlamenta o Statutu, o Vojvodini, o budućoj evropskoj Srbiji, prebacivali su mi što ne razgovaram o tome sa Srbijom, kažu da bez potrebe internacionalizujem ova pitanja, a sada kada o tome pričam u Jagodini ili Kragujevcu - onda ponižavam Vojvodinu. Ja sam spreman najiskrenije da pružim ruku i centralnoj i južnoj Srbiji i preko Statuta Vojvodine želim da ponudimo jedan nov model  i za ostale regije u Srbiji, jer je regionalizacija nužna, naša je zemlja isuviše centralizovana za evropsko poimanje, sa ovakvim ustrojstvom teško ćemo ući u Evropsku uniju. Decentralizacija ne znači rasparčavanje teritorije Srbije, to je jedna normalna potreba Srbije za brži razvoj, ovaj centralizam koji je sada na delu u Srbiji ne dozvoljava nesmetan razvoj, ne samo Vojvodine već i drugih regija unutar Srbije. Moramo se promeniti ako želimo u Evropu! Neki samo govore o tome, a druge žele na tome da rade, a ja sam argumentima pokušao da objasnim da mi stvarno ne pravimo državu u državi. Ta, znate da se na osnovu predloga Statuta ne predviđa ni jedna državna funkcija, nijedan element državnosti - monetarna politika , državna bezbednost, vojska,  policija. Ne poznajem ni jednog ozbiljnog političara u Vojvodini koji se zalaže za separatizam. Ove priče izmišljaju oni političari koji nemaju rešenja za nagomilane ekonomske, političke i probleme običnih građana. Najlakše je reći: Evo, oni su separatisti, oni hoće svoju državu! Ali kad nemaš elemente državnosti, onda se ne može govoriti o državi u državi. To su gluposti!

Oduvek je kod naših kritičara bio problem što hoćemo da otvorimo  predstavništvo Vojvodine u Briselu. Neki opozicioni političari u Vojvodini tvrde kako je sada već problem i to što želimo da otvorimo zajedničko predstavništvo Vojvodine sa Jagodinom, Nišom, Kragujevcem, u Briselu. Pa, normalno, manji su troškovi! Čak 316 gradova i regija iz Evrope danas ima svoju kancelariju u Briselu i to ne sa ciljem otcepljenja i separatizma, nego zbog – lobiranja! Lobira se prvenstveno za ekonomske interese, ekološke, turističke, poltičke, kulturne…To je normalna pojava! Kažu naši kritičari da nikakve ni federalne, ni konfederalne države nemaju takva predstavništva u sedištu Evropske unije. Verovatno još nikad nisu bili u Briselu, pa zato nisu videli tako nešto! U predstavništvu ne­mačke pokrajine Baden Virtemberg u Briselu radi 63 ljudi! Oni ne rade tu za otcepljenje Baden Virtenberga od Nemačke, nego lobiraju za njihove interese. Svako od njih ima svoj zadatak za šta treba da lobira! Stvarno, nudimo da takvo predstavništvo otvorimo zajedno sa Šumadincima, ali i sa Nišlijama. Evo, kolege su  već prihvatile tu ideju…Već dan posle povratka iz Jagodine i Kragujevca iz pet različitih centara su nas kontaktirali  i zvali nas da obavezno dođemo i kod njih. Već sutradan smo zvaničan poziv dobili iz Zaječara i iz Novog Pazara. Moramo, dakle, još razgovarati, otvoreno i iskreno.

Biografija Šandor Egereši rođen je 25. juna 1964. godine u Bačkoj Topoli. Osnovnu i srednju školu završio je u Bačkoj Topoli, nakon čega je studirao na Pravnom fakultetu u Novom Sadu. Po nacionalnosti je Mađar, a sebe smatra Topolčaninom, Vojvođaninom i Evropljaninom. Osim mađarskog i srpskog, govori i nemački jezik. Egereši je prvi Mađar koji je u višestranačkoj Vojvodini zauzeo neku čelnu funkciju. Poslanik je Skupštine Vojvodine još od poslednjih godina socijalizma, od 1989, a  od uvođenja višestranačja samo u jednom mandatu nije bio pokrajinski poslanik. Ovo mu je šesti mandat u pokrajinskom parlamentu. U rodnoj Bačkoj Topoli bio je opštinski odbornik od 1996. do 2008, tako da mu svi priznaju i pored relativne mladosti, najveće parlamentarno iskustvo na vojvođanskoj političkoj sceni. U Savezu vojvođanskih Mađara u više mandta obav­ljao razne dužnosti, od predsednika opštinske organi­za­ci­je u Bačkoj Topoli do potpredsednika stranke. Od 2000. do 2008, kao potpredsednik vojvođanskog parlamenta, najviše se bavio međunacionalnim odnosima i međuregionalnom i međunarodnom saradnjom. Jedan je od pokretača i zagovornika osnivanja nove Dunavske evroregije, aktivni je učesnik i organizator mnogih međunarodnih konferencija i manifestacija - Dunavska konferencija, Samit regiona i gradova Evrope, Međunarodni kamp tolerancije u Bačkoj Topoli.

Šta će, ipak, posle svega, morati da se uradi u Skupštini Vojvodine? Da li će to biti samo famozna kozmetika pravno-tehničke prirode?

Nisam protiv kozmetike, ako je to ulepšavanje, ali jesam protiv suštinskih promena. Ako su u pitanju neke jezičke, pravno-tehničke izmene mislim da to treba učiniti, ali ništa više od toga.
Ja kao predsednik Skupštine Vojvodine, moram biti politički odgovoran za sve ono što je radila i radi Skupština Vojvodine koja je 14. oktobra sa 89 glasova “za”, dakle glasovima više od dve trećine poslanika, prihvatila predlog Statuta Vojvodine. S pravom očekujem od onih stranaka koje su ovde glasale za Statut da to isto učine i u Skupštini Srbije. Predlog statuta je bio na javnoj raspravi i imali smo 176 amandmana na tekst i sve smo  to završili 14. oktobra, u ustavnom roku. Imali smo obećanja da će to biti razmatrano u Skupštini Srbije do kraja godine, pa do kraja januara, pa sredinom februara…Sad je najnoviji rok mart, ali zbog ove sinhronizovane histerije protiv svega što počinje na “V” jer podseća na Vojvodinu ili na slovo “a” pa podseća na autonomiju, sve se stalno odlaže, a nismo čuli ni jedan valjani argument. Tako je logično i jednostavno da stranke koje su u Novom Sadu glasale za Statut to učine i u Beogradu, jer su identične koalicije i na republičkom i na pokrajinskom nivou. Dakle, ne brinem za 126 glasova u Skupštini Srbije, već se nadam da ćemo ih imati i 140!
 Kažu da se osniva još jedna stranka Mađara u Vojvodini. Jesu li vojvođanski Mađari isti kao i Srbi – “nas trojica, četiri partije”?
Nas je oko tristo hiljada, a imamo četiri stranke, ako se osnuje još jedna – biće peta. To je sad već smešno. Bio sam pre 15 godina jedan od deset osnivača Saveza vojvođanskih Mađara i na svoju člansku kartu broj 008 posebno sam ponosan. Sada naša stranka broji skoro 7.000 članova i sigurno smo najuticajnija i najuglednija stranka među vojvođanskim Mađarima. Mislim da je politička scena vojvođanskih Mađara popunjena, ne verujem da postoji prostor za još jednu stranku Mađara, ali neka pokušaju. SVM pokriva otprilike 80 odsto birača koji glasaju za mađarske nacionalne stranke i mi se ne bojimo konkurencije. Videćemo šta će uspeti da urade, ja im želim sreću…
Ima li potvrde za tezu koja se tim povodom može čuti da nekome ne odgovara jak Savez vojvođanskih Mađara, koji se u poslednjim skupštinskim izglasavanjima pokazao kao “jak i principijelan igrač”?
Naravno, smetamo mnogima, jer  polako, ali sigurno prerastamo u najozbiljniju regionalnu parlamentarnu političku stranku u Srbiji i Vojvodini. Pored interesa manjinskih interesa vojvođanskih Mađara koji su nam prioritet, mi se iskreno, otvoreno i dosledno zalažemo i za autonomiju Vojvodine.  

Kako se običnim rečima može opisati vaše shvatanje pojma “vojvođanski”? Kako  se to nešto radi ili ponaša “vojvođanski”?

Kada se u mojoj ulici u Bačkoj Topoli sretnem sa komšijama koji su Srbi, i kada počnemo da razgovaramo, kažem ja dve rečenice mađarski, pa on odgovori srpski, ali odmah nastavi mađarski, a ja pređem na srpski, i jako se lepo razumemo - to je meni “vojvođanski”. To što se poštujemo, što imamo poverenje jedni u druge, to je veliko blago koje moramo čuvati… Možda sam idealista, ali stvarno tako mislim. Raditi zajedno i poštovati se - to je za mene vojvođanski duh.

Da li ste počeli da se bavite politikom iz neke izvorne potrebe, ili jednostavno, iz nevolje. Zbog čega inače ljudi počinju da se bave profesionalno politikom?

Politikom sam ozbiljno počeo da se bavim krajem osamdesetih i početkom devedesetih. A dotle, bavio sam se svim i svačim: bio sam amaterski glumac, napravio omladinsko pozorište u Bačkoj Topoli, bio sam i režiser, dobijali smo nagrade… Politikom sam počeo da se bavim u omladinskoj organizaciji, bio sam predsednik omladine u Bačkoj Topoli 88-90. Tada sam prvi put ušao i u pokrajinski parlament, još u jednopartijskom sistemu.
U to vreme sam bio i u Parizu, na proslavi 200-godišnjice Francuske revolucije i tu sam se “zarazio” evropskom idejom, upoznao sam na stotine mladih iz različitih zemalja, i dan-danas održavam neke kontakte koje sam tada tamo stvorio. Mislim da sam tada primio taj “evropski pelcer”.
Moje aktivnosti za vreme rata, Početkom devedesetih bavio sam se mirovnim akcijama .
Ogranizovao sam veliki mirovni koncert sa 9.000 učesnika na Jezeru u Bačkoj Topoli, i 15.000 ljudi je za dve nedelje u to vreme potpisalo našu peticiju za mir koju smo onda nosili u skupštinu u Beograd. Tu sam zaradio razne etikete, da sam špijun CIA-e i Vatikana, te da sam neprijatelj. Imam iz tog vremena pomešane i lepe i ružne uspomene… Posle su me poslali na front, pratili me , prisluškivali… A u julu 1994. osnovali smo Savez vojvođanskih Mađara i postao sam izvršni potpredsednik stranke.

A bili ste i među prvim Li­ga­šima…

Da, bio sam i među osnivačima LSV, imao sam člansku kartu broj 089, ali smo se posle godinu i po dana malo razišli. Tu svoju političku epizodu nikako ne smatram mrljom u biografiji,  a činjenica da već petnaest godina nisam promenio stranku znači da sam u SVM pronašao pravu partiju.

Imate verovatno najduže parlamentarno iskustvo na našoj političkoj sceni: trošite već šesti četvorogodišnji mandat u Skupštini Vojvodine. Šta ste sve doživeli za sve ove godine u vojvođanskom parlamentu?  

Ima jedna zanimljiva paralela sa ovim vremenom kada se donosi novi Statut… Protiv tadašnjeg novog Statuta Vojvodine glasao sam još 25. juna 1991. godine, pre punih 18 godina kada je i formalno ukinuta autonomija naše Pokrajine. Bio sam među onih 13 poslanika opozicije koji su bili protiv novog Statuta koji je, pod Miloševićem, donet u Skupštini Vojvodine i konačno ukinuo svaku autonomiju u Pokrajini.
Ja se, dakle, sećam i onog perioda zakonodavne delatnosti pokrajinske skupštine, pre toga. Nije to samo nostalgija, to su činjenice.
Ubedljivo najdosadniji period bio je onaj od 1996-2000. godine, tada je sve bilo krajnje formalno, imali smo na dnevnom redu najčešće samo razne informacije. Tada sam, kao član  opozicije, bio predsednik Odbora za međunacionalne odnose, za te četiri godine smo imali možda šest-sedam sednica…Preokret je bio u oktobru 2000., ali istorija će verovatno utvrditi da smo tada prokockali veliku šansu za uspostavljanje prave autonomije Vojvodine. Doduše, omnibus-zakon iz 2002. već je značio neki pomak, bez obzira što je bio samo simboličan, ali je ipak proces demokratizacije pokrenut  i tako smo stigli do današnjih dana.
Sad je ta velika dilema šta će biti sa daljim prenosom nadležnosti sa Srbije na Vojvodinu, ali ja želim da verujem da je Srbija već odlučila o svom putu prema Evropi i da će sve biti u redu.
Mnogo putujete  i po službenoj dužnosti, upoznajete različite ljude. Da li ste tako stekli i neke prave prijatelje i po čemu se to prepoznaje?
Kada imate iskrene namere, onda možete naći mnogo prijatelja. Kad niste hohštapler i ne otaljavate svoju funkciju, ako imate svoju viziju i ideju, onda možete po evropskim centrima naći mnogo iskrenih prijatelja.
Kao potpredsednik Skupštine Voj­­­vodine, sa zaduženjem za me­đu­narodnu saradnju, imao sam vremena da osam godina izgrađujem te prijateljske odnose, a da i Vojvodina i Srbija imaju koristi od toga. Ja u Evropi ne predstavljam nacionalističku Srbiju, punu predrasuda, već onu čistu, građansku, evropsku Srbiju. To cene moji sagovornici, u Evropi nikad nisam video neprijatelje, već upravo ljude sa kojima treba voditi dijalog. Garantujem da možemo imati još više prijatelja, ali moramo biti otvoreni, bez tabu tema.
Da, imam prave prijatelje u inostranstvu: Peter Štraub , predsednik Baden-Virtemberga je moj pravi prijatelj, i Henri Bertrajh, njihov ministar unutrašnjih poslova, koji je, ustvari, naš zemljak poreklom iz Vojvodine, pa imam prijateljicu Gerdu Vajksler-Hauer, potpredsednicu parlamenta Gornje Austrije. Sa Katalin Sili, predsednicom mađarskog parlamenta sam u izuzetno dobrim odnosima ne samo kao političar, već smo baš i dobri prijatelji, zatim Žolt Nemet, predsednik Spoljnopolitičkog odbora mađarskog parlamenta, Doris Pak koja u Srbiji važi za kontraverznu ličnost, pa Slovenac Jelko Kacin - to su sve, ustvari, dobronamerni prijatelji naše Vojvodine i Srbije i treba dobro iskoristiti te veze.

Šta Šandor Egereši radi nedeljom, kad nije na turneji po unutrašnjosti Srbije? Imate li svoj privatni, porodični život? Šta vam je hobi? Kako “punite baterije”, šta vas opušta?

Ja sam pravi porodičan čovek, još od 1992. oženjen sam Blankom, koja je tri godine mlađa od mene. Imam dva sina - Roberta koji će sad imati 15 godina i Daniela koji će imati 11 godina, to su moji klinci i moje najveće blago. Svaki slobodan trenutak provodim sa porodicom i ona mi je svetinja. Inače, ja svakog dana putujem od Topole do Novog Sada i nazad, baš da bi što češće bio sa njima iako je tako napornije.
Strastveni sam šetač po bačkotopolskoj pijaci. Svake subote od osam do deset ja sam sa ženom i mlađim sinom na našoj pijaci, ne da pazarim već da se sretnem sa ljudima. Ja tu od običnih ljudi, a ne od političara, saznajem šta se desilo u gradu. Posle pijace obavezno odem sa društvom u Gradsku kafanu, to mi je omiljeno mesto subotom i nedeljom pre podne, sa mojim prijateljima i kumovima - to je taj moj mali svet. Imamo kod kuće i ritual nedeljnog porodičnog ručka, ja sam u tom smislu tradicionalista, znači ručak u 12 sati i tada je cela porodica za stolom. I jelovnik je tradicionalan: nedeljom je obavezna žuta supa (moja žena, inače, fantastično kuva!) i, normalno, posle supe rinflajš i sve po redu.
Imam idealnu, razumnu porodicu koja me podržava i sreća moja da mi je žena apolitična, pa sam u svojoj kući ja jedini političar.
Inače, jedan od mojih najvećih problema je što sam veliki hedonista i strastveni pušač cigara, a u predsedničkom kabinetu se ne puši, jer poštujem navike svojih prethodnika. Zapalim dnevno dva-tri tompusa kao pravi sladokusac, a cigareta sam se odrekao još pre četiri godine kada me je srce opomenulo. Pre toga sam pušio po tri kutije cigareta dnevno.
Hobi mi je čitanje, a ovih dana čitam, i to već po drugi put, jednu sjajnu knjigu - “Rekvijem” koju je pisao Ferenc Fejte, a koja govori o raspadu Austrougarske. To je jedna fantastična istorijska knjiga prepuna činjenica i stalno prepoznajem neke nove stvari na koje prvi put nisam dovoljno obratio pažnju.