Novi vlasnik NIS-a je ušao u posed dve rafinerije kapaciteta oko 7 miliona tona nafte, 500 pumpi, 40 skladišta, 900 cisterni, 10.000 kvadrata poslovnog prostora, fabriku vode Jazak, čađaru u Elemiru, 85 odsto akcija u Petrohemiji, 16 odsto u Politici, 49 odsto SPC Pinki, suvlasništvo u Karbodioksidu, kompleksu Jugović i u 11 hotela po Srbiji i Crnoj Gori kao i pedesetak poslovnih objekata plus dve poslovne zgrade, čuvenu Karingtonku u Novom Sadu i paviljone u Beogradu

Povoljna strana ovog aran­žmana je što Gaspromnjeft nema dovoljno razvijenu ni istraživačku, ni prerađivačku, ni distributivnu delatnost, pa bi moglo biti logično da se osloni na postojeće, ali zastarele vojvođanske kapacitete. Slabe strane su svakako skromna cena od 400 miliona evra za naftni kompleks, zadržavanje prava na beznačajnu koncesionu nadoknadu za domaću naftu i nikakve obaveze ruske strane u vezi sa izgradnjom gasovoda „Južni tok“ i gasnog skladišta kod Banatskog Dvora.

Dogodilo se ono što su decenijama iščekivali građani Vojvodine, pa i Srbije. Naftna industrija Srbije izlazi na svetsko tržište (istina- i to je razočaranje za mnoge koji pamte dane kada je Naftagas sam bušio u Iraku i po Sahari) tako što je novi većinski Gaspromnjeft, kćerka firma Gasproma, ruskog državnog monopoliste nad gasnim rezervama, skladištima i gasovodima ušla u posed. Time su predata sva upravljačka prava, a kako će se privatizovati preostalih 49 odsto vlasništva Republike Srbije ostaje da se vidi.
Šta je sve za 400 miliona evra kupio Gaspromnjeft?

Dve rafinerije ukupnih kapaciteta prerade oko 7 miliona tona nafte, 500 pumpi po Srbiji, 40 skladišta za kerozin i ostale derivate, 900 cisterni za prevoz, 10.000 kvadrata poslovnog prostora za prodaju auto- delova i uljnog programa, Fabriku mineralne vode Jazak, čađaru u Elemiru, 85 odsto akcija u Petrohemiji, 16 odsto u a.d. Politika, 49 odsto SPC Pinki, suvlasništvo u Karbodioksidu, kompleksu Jugović, u 11 hotela po Srbiji i Crnoj Gori- među njima Splendid na Prčnju, Vis na Zlatiboru i Hajat- Jelen na Crnom vrhu kao i pedesetak poslovnih objekata, uglavnom po vojvođanskim mestima.

Posebna vrednost su dve poslovne zgrade, čuvena Karingtonka u Novom Sadu i paviljoni u Beogradu. Nisu retki koji samo ova dva zdanja, i u vreme krize, procenjuju na preko 120 miliona evra!
Ipak, najveća dobit, prava privilegija, pogotovo iz vojvođanskog ugla, je pravo da za sitnu nadoknadu eksploatišu preostale rezerve sa vojvođanskih nalazišta. Svuda u svetu koncesiona nadoknada iznosi, zavisno od izdašnosti nalazišta i tehnologije crpljenja nafte, između 40 i 75 odsto od berzanske cene i pripada, manje- više ravnomerno, lokalnoj zajednici, regionu i državi. Iz ostatka svetske kompanije organizuju proizvodnju i ostvaruju izuzetne profite... U nas je državni srpski monopolista plaćao samo tri odsto. Pri sadašnjim cenama od cirka 40 dolara za barel, NIS je umesto 16 plaćao samo 1,2 dolara koncesione nadoknade po barelu! Kako se sa ovdašnjih polja crpi oko 5 miliona barela godišnje, svake sezone je NIS trima budžetima ostajao dužan zbirno oko 75 miliona evra. I tako decenijama unazad!

Istu pogodnost, da ne kažemo poklon, nasledio je i Gaspromnjeft, mada ni na kupoprodajnoj konferenciji za štampu nije razjašnjeno traje li pravo NIS-a na eksploataciju do kraja 2012. godine, kada ističe licenca za sva istražna polja, ili je dozvola za eksploataciju trajna. U svakom slučaju, vidi se da je cena kupovine NIS-a preniska; uostalom, procena Meril Linč je bila da NIS, sa svim slabostima o kojima će kasnije biti reči, vredi 2,2 milijarde evra, što bi značilo, s obzirom da 51 odsto donosi sva upravljačka prava, cenu od najmanje 1,24 milijarde evra. Na ovoj računici zasnivaju se i zahtevi političkih stranaka autonomaške orijetacije da ruska strana uplati još 840 miliona evra, dok je mlađana Aleksandra Jerkov, upućen i odgovoran republički poslanik, u jednoj tv emisiji najavila da će povesti akciju da se kupoprodajni ugovor poništi, slično kao u slučaju koncesije za nesrećnu nakanu autoputa Horgoš-Požega. Smisao je jasan: pokazati i dokazati da je Gaspromnjeft kupio „kradenu robu“, dakle ono što je, po genezi nastanka, razvoja i uloženog kapitala, pripadalo Vojvodini. Uostalom, i sam ugovor je stoga i potpisan krajem prošle godine, kako se Pokrajini ne bi, u sklopu novog zakona o javnoj svojini, vratio NIS, kao što bi trebalo sa ostalom imovinom u Vojvodini i povezanim nadležnostima.

Inače, iz ugla ruskog partnera, reč je o zanemarljivih 0,7 miliona tona nafte. Gaspromnjeft je prošle godine imao oko 31 miliona tona nafte, od čega je u svojim kapacitetima preradio tek 18 miliona tona. Ipak, odnos prema koncesiji je stvar prihvatanja tržišnih pravila i prilika je da se ruska firma, u nas ocrnjena kao monopolistička, prilagodi evropskim praksama.
Sporna strana ugovora je što pokriva samo jednu, za srpskog partnera nepovoljniju, stranu Energetskog sporazuma dve države. Priča o gasnom segmentu ostaje na nivou memoranduma, dakle, iskazivanja dobre namere da se izgradi gasovod u projekciji nazvan „Južni tok“, kao i gasno skladište „Banatski dvor“. Ostaje da se veruje rečima dva predsednika, ali koliko političari zaslužuju blanko poverenje, zaista je veliko pitanje. A i ono što je precizirano u Memorandumu je nepovoljno po Srbiju: u obe zajedničke firme, za izgradnju i upravljanje planiranim skladištem, odnosno gasovodom, većinsko učešće, time i sva upravljačka prava, imao bi ruski partner.
Šta je dobra strana aranžmana?

Reč je o firmi koja je, po našim shvatanjima, ponajviše investicioni fond! Osim novca, što svojih, što firme majke- najveća vrednost Gaspromnjefta su vlasništvo nad naftom, iskazano kroz 71 dugoročnu licencu na 12 istražnih polja u Rusiji, dok je u suvlasništvu nad određenim brojem licenci na istražnim poljima u Kaspijskom basenu i u pregovorima za kupovinu licenci za polja u Sahari i Nigeriji. Nema svoje bušače, već za svaki posao iznajmljuje geološko-bušačku firmu, pandan našem „Naftagasu“, sektoru NIS- a, koji zapošljava trećinu od 12.000 radnika kompanije.
Ruski partner ima samo jednu rafineriju, ali najmoderniju u Rusiji i kapaciteta od čak 18 miliona tona godišnje prerade! Što se tiče skladišta, pumpi i specijalizovanih prodavnica, go­­tovo da ih nema, s obzirom da se ovi objekti direktno vezuju za Gasprom, ma­da i ruski gasni monopolista raspolaže sa minimalnim kapacitetima.

Ovo bi moglo značiti da bi se novosadski geolozi i bušači mogli obilato angažovati „unutar sistema“, a da je ruski partner prirodno zainteresovan da rekonstruiše i modernizuje rafinerije u Vojvodini, i to obe. Naime, pančevački prerađivač je u startu tehnološki prilagođavan preradi ruske izvozne nafte, dok je novosadska rafinerija više prilagođena kvalitetnijoj domaćoj. Sem toga, pančevačka rafinerija je sa čak 19 produktovoda povezana sa Petrohemijom, čija je osnovna sirovina primarni benzin, a proizvodi plastiku i pre raspada Jugoslavije bila najveći vojvođanski izvoznik. Dakle, Rusi mogu da biraju do koje faze žele finalizovati proces prerade nafte.
Prigovori da Rusi, kao većinski upravljači, mogu trgovati sami sa sobom i profit locirati u onom segmentu gde su isključivi vlasnici, stoji. Međutim, prihvatanje tržišnih pravila i razvoj govori da je sve manje isplativo, a beskrajno rizično- pokazuju i turbulencije na svetskim berzama unazad osam meseci-prodavati sirovinu. Mnogo je uputnije ići na što finalnije i  finije proizvode. A paleta naftnih proizvoda je ogromna, samo manja novosadska rafinerija proizvodi 900 polufabrikata koji se dalje prerađuju i ugrađuju u bezbroj proizvoda. Od kako je pronađena nafta, skoro da nema modernijeg izuma koji u sebi ne sadrži „crno zlato“.
Dušan Petrović, član UO NIS, ističe da su „odbrambeni mehanizmi“ srpske strane u ugovoru vezani za investicioni program i za socijalni ugovor. Dostići kvalitet Euro 5 do 2012. godine podrazumeva mnogo više od predviđenih 546, možda i svih 700 miliona evra ulaganja. Gde su ulaganja u pumpe, skladišta, modernizacija transporta.., dok je 60 miliona evra za ekologiju zaista malo.
Do kraja sledeće sezone, NIS ima monopol, u smislu da će uvoz goriva, sem evrodizela, biti i dalje zabranjen, a uvoznik sirove nafte obavezan da prerađuje u ovdašnjim rafinerijama. Nakon toga, novi vlasnik se suočava sa eurokonkurencijom i na srpskom tržištu.

Socijalni program predviđa da u naredne četiri godine nije moguće otpuštati radnike po osnovu tehnološkog viška, dok će dobrovoljci dobijati po 750 evra za godinu staža. Lepa apanaža, primamljiva za radnike sa iskustvom i može biti da novi vlasnik želi podmladiti strukturu zaposlenih, uposliti mlade sa modernijim znanjima.
Branislav Pomoriški, predsednik UO u jednom od ranijih saziva, je dobro uočio da je suština u sudbini oko 4.000 zaposlenih u „Naftagasu“, pa je predlagao da se ovaj segment izdvoji iz kompanije i pripremi za nastup na tržištu. To je dobar pristup, ali „naftaši“ i kroz Gaspromnjeft mogu dolaziti do posla. Čini se da će u ovom segmentu, ali i u celini, poslovanje NIS bitno odrediti poslovna logika firme i kvalitet novog menadžmenta.

Novi predsednik UO Dmitrij Mališev je putinovac prve garniture. Kao pravnik i ekonomista, dobro je potkovan u naftnu privredu, tvrd i vešt pregovarač, sklon da se firma više osloni na modernije segmente proizvodnje, ali i da zadrži svojevrstan status investicionog fonda. Brzo uči engleski, a ovladao je i osnovama srpskog jezika.

Kiril Kravačenko, novi direktor, je doktor ekonomskih nauka, školovan na engleskim univerzitetima, koji odlično zna da su sve vodeće svetske naftne kompanije vertikalno-horizontalno integrisane, odnosno da imaju sve, od vlasništva nad naftom do najfinalnijih prerađivačkih kapaciteta, uz niz bočnih delatnosti. Stiče se utisak da bi partnerstvo NIS i Gaspromnjefta, za koje ima dosta elemenata, bilo mnogo prirodnije da nije opterećeno nerazrešenim vlasničkim odnosima nad NIS-om u prethodnom periodu, što bi rezultiralo i višom cenom pri prodaji, verovatno samo 50 odsto vlasništva, ali i preciznijim dogovorom oko sudbine dva gasna projekta, svaki od vitalnog značaja i za građane Srbije, i za angažovanje srpske privrede.