Ono što je za našu priču najznačajnije jeste, da dabrovi sami po sebi jesu atrakcija, ali – postoji nešto mnogo vrednije od toga. Oni su neka vrsta prirodnog “lakmus papira”. Ako dabra uronite u vodu, a on u njoj poželi da ostane, položili ste sve ekološke ispite. Sve je čisto i u potpunoj ravnoteži.  Dabru još niko nije podvalio. Uostalom, zato je u našoj zemlji, na duže vreme i nestao. A evo, sada ga Mitrovčani vraćaju. Što nije bilo nigde, ima u Zasavici. Sa te tačke izgleda nam gotovo neverovatno, da za tu istu Zasavicu, do pre samo malo više od 10 godina, nisu čuli čak ni ljudi u Sremskoj Mitrovici, a ona je tu – odmah preko puta. Jednostavno, i za lokalni svet ona je bila tek zatravljena močvara od koje nikakve koristi nema, niti može biti. Na svu sreću, Pokret gorana iz Mitrovice (one sremačke) video je u ovom zaboravljenom vodenom ogledalu pravi dijamant. Izvadio ga je, a zatim dobro izbrusio i doveo dotle da se njegovoj lepoti sada divi ceo svet. Zvuči pomalo neverovatno, zar ne? Zato pođimo redom.

Zasavica je zapravo napušteno korito dve moćne reke – Save i Drine. Ove reke iz đačkih čitanki, naizmenično su tekle istim koritom. A onda, kao da je obema dosadilo, povukle su se i nastavile svojim putem. Ostala je rečica dugačka 33 kilometra koja se protegla duž velike mačvanske ravnice. Podzemnim putem napaja se drinskom vodom (cela Mačva je pomalo nagnuta u smeru prema Savi).  U ovoj oazi, dom su našle 23 vrste ribe, preko 180 vrsta ptica,  tridesetak vrsta sisara, više od 250 vrsta algi… S obzirom da je veći deo godine Zasavica prekrivena gustim vodenim rastinjem, narod je oduvek smatrao barom.  A onda su, posle svih tih stotina primeraka živog sveta, na obalu rečice, koja je toliko doboćudna, pitoma i troma, da joj niko ne veruje da je uopšte reka – stigli Slobodan Simić i njegovi gorani. I Zasavica je, trgnuta iz dremeža,  progledala na oba oka.
Te 1996.godine, otpočeo je projekat koji prkosi fenomenima sa kojima je većina Vojvođana srasla. Prvi je svakako, naš genetski strah od močvare. Bukvalno čitavu istoriju Vojvodine prati borba protiv močvara, koje su vekovima smatrane izvorom zaraze i svih bolesti, leglima komaraca i okupatorima plodnih oranica. Ko god je ovim prostorima vladao, kao meru svog uspeha navodio je veličinu od močvara otrgnute zemlje. Drugi fenomen tiče se našeg panonskog fatalizma. Ako naiđemo na problem, mi pokušamo lepim pa “ako se nagodimo, nagodimo”. Kad vidiš da ne ide, onda ništa – ćutiš i trpiš, pa čekaš da prođe. E, Slobini gorani, nit su se močvare bojali, niti su skrstili ruke. Već sve suprotno. Postali su njeni najbolji prijatelji i zasukali rukave (baš kao oni dabrovi sa početka priče). Rezultati su počeli da se nižu. Stavljena pod starateljstvo Pokreta gorana, kao specijalni rezervat prirode, Zasavica je dospela pod zaštitu države kao prirodno dobro od izuzetnog značaja. Na ledini je izgrađen vidikovac sa kulom visokom 18 metara. Nabavljen je turistički brod “Umbra”, a ceo prostor osmišljen tako da je u njemu samo prošle godine boravilo 10.000 gostiju.
Najfascinantnijim se svakako čini to, što je Zasavica postala nešto poput živog muzeja u kojem se čuva, neguje i razmnožava životinjski genetički materijal, za kojeg se verovalo da je zauvek izgubljen. Neka vrsta genetske banke u koju su pohranjeni podaci iz našeg kolektivnog pamćenja.  Svinja mangulica ili sremska crna lasa, podolsko goveče, balkanski magarac, brdski konj, balkanska koza, vitoroga koza, golovrata kokoš, buša… Životinje  uz čiju su pomoć naši panonski čukundedovi othranili naše pradedove. Životinje koje mi već nismo ni videli, a naša deca za njih nisu ni čula. I odjednom – sve to vaskrsava na obali Zasavice. Bogati svet da bi privukao pažnju na sebe izmišlja i ono čega nikad bilo nije: čudovište iz Loh Nesa, snežni čovek Jeti, samo još da negde pronađu ribu-devojku! A mi, trista čuda imamo u sopstvenoj avliji. E sada, ko nam je kriv što su nam lepotice sa poljoprivrednih sajmova po Holandiji i kojekuda, bile draže od onih koji su nas genera­cijama hranili i branili.
Mangulica, taj neverovatan miks divlje i domaće svinje, skoro da je glavom platio činjenicu da raste mnogo sporije od svog današnjeg rođaka. Mršuljava, a masna, sa najviše 4 praseta, mangulica je poslednjih pola veka bukvalno počišćena iz seoskih obora od hibridnih, nabreklih lepotana, stvorenih u belosvetskim genetičkim laboratorijama. Lako smo zaboravili da su naši stari krkali slaninu i čvarke sve u šesnaest, a od šloga umirali manje nego mi danas.  Jeli su mangulicu, a ne gospodu jorkšira i berkšira, u tome je stvar.  Na Zasavici su od mangulice napravili brend. Kilo kobasica košta 20 evra. Jedno prase je 150 evra. A i za jedno i za drugo se stoji u redu za čekanje. Kako i ne bi, kada su svinje ovde puštene na pašu od Đurđevdana do Mitrovdana. Kao hajduci. Preko zime su na uslužnom smeštaju kod jednog mačvanskog domaćina pa ih, i pored silne želje, nismo privoleli na slikanje. Pa onda, to podolsko goveče. Izgleda kao da je ovog trenutka izronilo iz neke slikovnice koja govori o doseljavanju starih Slovena. Omaleno, sa rogovima širokim jedan i po metar.  Podolac je poznat po dve vrline: može da radi do iznemoglosti i otporan je na bolesti. Kao stvoren za neki od prošlih vekova. Ali – najpre traktor, a onda krava simentalka, preselili su ga u istoriju.Meso žilavo, a mleko skoro i da ne daje. Jedva koliko treba za tele. Rezultat – posle mnogo truda, Sloba i gorani pronašli su u Banatu jedno krdo od 8 podolskih goveda.Preneli su ih u Zasavicu i napravili farmu od sada već stotinak životinja. Onda magarci! Setite se kada ste u prirodi videli poslednjeg? A ne zaboravite da je Srem dao 7 rimskih careva i svima su se majke kupale u magarećem mleku. Uskoro ćete moći i vi. Na Zasavici kreću sa proizvodnjom magarećeg mleka. Samo oprez – da bi magarica dala litru mleka, treba joj 7 dana, pa vi pretpostavite kolika mu cena može biti?
Šlag na tortu stiže na kraju. Zasavica je od prošle godine Ramsarsko područje. Međunarodna Konvencija o zaštiti močvarnih područja, poznatija kao Ramsarska konvencija, usvojena je 1971. godine u iranskom gradu Ramsaru. Konvencijom je uspostavljen osnov za akciju, u nacionalnim i međunarodnim okvirima, u zaštiti i mudrom upravljanju vlažnim područjima i njihovim resursima. Ramsarska konvencija danas ima 158 zemalja potpisnica, među kojima je i naša, a na ramsarskoj listi vlažnih područja od međunarodnog značaja nalazi se 1828 takvih staništa, koja se prostiru na 169 miliona hektara. Moćno zvuči! A mi kada izgovorimo reč “močvara” i dalje pomislimo samo na komarce i autan kremu. Srbija je do prošle godine na ramsarskoj listi imala 8 specijalnih rezervata prirode: Obedsku baru, Ludaško jezero, Stari Begej-Carska baru, Slano Kopovo, Labudovo okno, Peštersko polje, Gornje Podunavlje i Vlasinu. To vam dođe nešto kao ona ATP lista za tenisere. Ako te nema u prvih 100 – doviđenja. Iako je Zavod za zaštitu prirode Srbije prošle godine utvrdio listu od 68 potencijalnih ramsarskih područja, na listu međunarodno zaštićenih močvarnih područja dospela je samo Zasavica. Mi smo se u poseti Zasavici, gle slučaja, našli baš 2. februara na Svetski dan vlažnih područja. Ljudi iz Republičkog ministarstva za zaštitu životne sredine i prostorno planiranje, Pokrajinskog sekretarijata za zaštitu životne sredine i održivi razvoj, Zavoda za zaštitu prirode Srbije, ekoloških nevladinih organizacija, novinari… došli su da odaju priznanje onima koji su imali sve ono što nam (pre)često nedostaje – viziju, energiju i posvećenost.
Jako je važno istaći da se ovde pod zaštitom nalazi 1.800 hektara, a da se sve čega se ljudska ruka dotakla može smestiti na pola hektara. Svim ostalim – i dalje gazduje priroda. Znaju dabrovi šta je dobro! A bogami – znaju i ljudi. Da ne znaju, ne bi tog 2. februara opkolili Đorđa Belomarkovića, kuvara kakvog nema na daleko. Na meniju – guščiji paprikaš u kazanu od 90 litara. Guske naravno, domaće. I Đorđe je domaći. Zato i tepa mangulici. Doduše, njihova ljubav uvek ima tužan kraj. Obično završi u kobasicama. Ni sa guskama nije bolje. Svaku poznaje u pero, ali – na kraju ih ukrčka u paprikašu. A onda prelije preko širokih rezanaca. Za feštu na kojoj smo bili palo je 10 gusaka. Đorđe ne žali i nastavlja da ostatak jata mazi pogledom. Uopšte, sve što se tog dana događalo bilo je demonstracija onoga što se trudom, voljom i dobrom organizacijom može postići. Pokret gorana delovao je kao neki generalštab. Gostima je na raspolaganje stavio brod, dva helikoptera, terenska vozila… Zasavica sa zemlje, iz vode i vazduha. Safari dostojan Nacionalne geografije na mestu na kojem su do nedavno bile dve rode i tri lokvanja. Novo okupljanje zakazano je za 2.maj. Do tada će možda biti gotov i kamp. Kažu domaćini – biće ovde u budućnosti šatora kao pod Bečom kada su ga Turci opsedali. A pazite, ovde sve što su rekli – ispunilo se.