U neposrednoj blizini centra Zrenjanina, sko­ro prekoputa birca „Kod Šante“, u Nušićevoj, kada pređete kapiju paorske kuće porodice Malbaški, zaboravite da ste u centru grada od preko 100 hiljada stanovnika, i počnu vam se priviđati tek uzorane, njive, žitna, kukuruzna ili suncokretna polja, salaši, konji i snaše (sa tih istih salaša…). Naime, u ovom dvorištu, skoncentrisana je i sačuvana istorija ove zemljoradničke porodice duga preko dve stotine godina. Sačuvana - s ljubavlju, ponosom i znanjem. Kako i treba.

Kolekcija, kojoj bi pozavidele i mnogo bogatije zemlje i institucije počela je tako što je pokojni deda Miroslav, odmah posle rata, počeo da sakuplja stare plugove, kolski pribor, grabulje, kose, vile, obramice, poljoprivredni alat i ostale predmete vezane za rad na zemlji i život na salašu. Komšije i  ukućani su, najpre, s nevericom gledale u Miroslava i čudile se njegovom interesovanju za „starudiju“, ali danas je već svima jasno da je on imao viziju, i dovoljno upornosti i znanja da je ostvari. Miroslav je počeo da skuplja sitnice, ali je vremenom i njegova ambicija rasla, pa je poželeo da ima i veće eksponate, a da njegova zbirka postane muzej ratarstva na ovim prostorima i sačuva uspomenu na to kako se pre više od jednog veka proizvodio hleb u Banatu.
O predanosti i strpljenju govori i anegdota o nabavci parne mašine iz 1835. godine. Naime, Miroslav je na nju bacio oko u dvorištu jedne kuće u Ečki i čekao oko trideset godina, jer prvi vlasnik nije želeo da je proda za života, pa je Miroslav jedva uspeo da se nagodi tek sa njegovim naslednicima. I ne samo to, uspeo je i da vrati mašinu u život. Tako je došao do krunskog dragulja svoje kolekcije, parne mašine „Hofer Šranc“, engleske firme koja je imala svoje fabrike i u Mađarskoj, Beču i Temišvaru. Ovu parnjaču vukli su na radno mesto konji ili volovi, a ona sama ima snagu oko osam konjskih snaga, a pritisak u kotlu dostiže i pet – šest atmosfera. A što je najbolje – i danas, kad bi sipali vodu i založili kotao, ona bi počela da brekće isto kao što je brektala pre velikih revolucija 1848., pre prvog i drugog svetskog rata. Za pogon i danas može da koristi drvo, slamu, tuluzinu ili šapurine. Ova mašina je pogonska i na nju se mogu kaiševima i osovinama povezati mnoge druge „radne“ mašine iz tog doba, ali i kasnije. Radila je kao pogon za vršidbu pšenice, sečki, krupača ili pumpi za navodnjavanje. Što se tiče njene vrednosti, ona je uvek vredela kao novi tip Mercedesa.
Pored ove parnjače  do skora je u dvorištu Malbaških bio i traktor marke „Kejs“ („Case“) iz 1910. godine koji je vlada SAD poklonila srpskoj vojsci. Ovaj traktor ima točkove od metala, a na zadnjim točkovima ima papuče od livenog gvožđa, da ne bi klizio po nizbrdici, i bio je u oba rata, korišćen za izvlačenje topova na nepristupačne terene. Smirio se nakon ratova, tek u domu Malbaških, gde ga je Miroslav vratio u život. No, ovaj biser kolekcije morao je biti prodat, jer su Malbaški rešili da iskoriste pravo i otkupe svoju zemlju, koja im je posle rata konfiskovana, ali morali su sopstvenu zemlju, opet da otkupe po paprenim cenama. Ali, i pored ljubavi prema mašinama, u Miroslavu Malbaškom ljubav prema zemlji i ratarstvu bila je jača.
Kao i ova dva eksponata, i svi ostali eksponati u ovom svojevrsnom muzeju su spremni, očišćeni i podmazani i ako zatreba - sutra idu na njivu.
Dug je spisak vrednih eksponata koji čine ovaj neobični neformalni muzej: od većih mašina spomenućemo vršalicu staru 70 godina, proizvedena u mađarskoj fabrici “Mavag” (jedina koja je koristila kuglične ležajeve, tehnološku novotariju u vreme njene proizvodnje), mlin za prostu meljavu, ručni prekrupač za kukuruz “Angler”, proizveden 1876. u Beču, koji i sada privlači pažnju posetilaca i stručnjaka, zatim vejalica iz 1910, kojom se nekad seme odvajalo od pleve, muljaru za grožđe i još nekoliko stotina manjih eksponata, alata, predmeta za svakodnevnu upotrebu koji su se koristili pre sto godina u ovom delu Banata.
Duško Malbaški, koji je od oca preuzeo muzej i brigu o eksponatima ne zaboravlja da spomene da njegov otac nije samo voleo da skuplja i popravlja staru mehanizaciju, već je i sam bio inovator i proizvođač. O tome svedoči i Zlatna medalja Novosadskog sajma od pre dve decenije, koju je dobio za svoju sadilicu za luk (arpadžik), tada prvu te vrste u našoj zemlji. Pre toga, bilo je potrebno 20 ljudi da bi na jednom lancu zemlje zasadilo luk, a sa Miroslavljevom mašinom sve je to bilo obavljeno za samo 70 minuta.
Malbaški nikada nisu mislili samo na sebe, dobar deo svoje kolekcije, posebno manje mašine, alat i predmete za pokućstvo koji su se nekada koristili u ovom delu Banata, poklonili su, najviše zrenjaninskom muzeju. Deda Miroslav je čitav muzej pčelarstva po starinskom sistemu poklonio Sremskim Karlovcima. Porodica Malbaški imala je i tridesetak prvih brojeva časopisa “Javor” iz 1882, sa potpisom Sime Matavulja. Zajedno sa prvim brojem “Borbe” i drugim vrednim izdanjima, poklonila ih je Narodnom muzeju u Zrenjaninu. Deca iz zrenjaninske Poljoprivredne škole, sa svojim profesorima česti su gosti u njihovom dvorištu, a Dušan je uvek spreman da otvori svoja vrata svima koje interesuju njegovi eksponati i istorija ratarstva u Banatu.
Ali kako stvari sada stoje, u Nušićevoj broj 5 više neće biti mesta za ovaj muzej, ni za paorsko dvorište Malbaških. Na proleće, na ovom mestu će nići nova stambena zgrada, porodica Malbaški će tu dobiti novi dom, a ovi vredni eksponati će postati „beskućnici“. Dušan Malbaški kaže da se mnogima obraćao za pomoć jer je želeo da sačuva ovu, po mnogo čemu, jedinstvenu zbirku kao celinu, ali za sada, bez rezultata.
- Mašine iz naše kolekcije izlagali smo na sajmovima u Novom Sadu, na zrenjaninskim “Danima piva”, međunarodnim smotrama oldtajmera, a sada su nas svi zaboravili, naročito opštinari. Nemamo drugog izbora nego da prodamo ovo što je preostalo, kupci nas svaki čas obilaze i jedino što nas još sprečava je sentimentalna vrednost zbirke i uspomena na oca, i neka nada da će se neko u gradu možda setiti i zajedno sa nama naći neko rešenje. – kaže Duško, ni sam ne verujući suviše u ove reči.