Izbor Blaže Popovića za generalnog direktora Radio Televizije Vojvodine, takozvanog pokrajinskog medijskoj servisa, prošao je bez trzavica i javno suprotstavljenih mišljenja, što je redak slučaj. Moguće je da je to posledica najmanje dve stvari, od kojih je jedna dobra za Popovića, a druga baš i nije. Dakle, nemoguće je dokazati da Popović nije bio najbolji kandidat, što je pod jedan. A lako je dokazati da se RTV svima već toliko popela na vrh glave, da je apetit da se rešava taj problem pao na minimum, što je pod dva. I eto Blaže Popovića u vrućoj fotelji. Pri tome, sa tek nešto više od četrdeset godina, on je najmlađi direktor u istoriji RTV.
Dakle tako mlad, a već direktor?
Kažu da svaki novinar ima dva sna. Jedan je da dođe na čelo kuće u kojoj je počeo karijeru, a drugi je da napiše knjigu. Ja svoj san nisam ostvario, jer još nisam napisao nijednu knjigu. Poželeo sam da postanem direktor kad sam dobio priliku, ali to nisam sanjao. Shvatam da je prilika koju sam dobio dobra prilika da činim dobre stvari.

Za RTV važi pravilo: tako stara, a tako pokvarena?
Kuću pogrdno zovu tajni kanal, nažalost. Naše programe gotovo niko, godinama, ne sluša, ni ne gleda. Kao da nikom nije bilo bitno, u poslednjih 20 godina, da ova kuća postane ozbiljna: ni političarima, ni državi, ni zaposlenima. Zadržala se sveopšta zabluda da je RTV velika, ozbiljna televizija koja pokriva celu JRT mrežu, kao što je to bilo u prastaro vreme. Što naravno nije tačno: mi smo mala regionalna TV sa velikim viškom zaposlenih, bez neophodnih tehničkih i tehnoloških uslova, sa lošim kadrom. Nas pogrdno zovu tajni kanal, ne samo zato što nas malo ljudi gleda i sluša, nego i zato što se mnogi u kući trude da se naše mane ne vide, da se sakriju. Želim da to izmenim sa ljudima koji će doći da mi pomognu. Verujem da je to poslednja šansa ove kuće, ne zato što sam ja direktor, nego zato što za ovo ovde više niko neće imati strpljenja, ako ne uspemo da promenimo stvari.
Utisak je da RTS sve bolje zabavlja narod, ali nema ozbiljne kriterijume u informisanju, a da je RTV bez ostatka kompromitovala ustanovu javnog medijskog servisa?
Možda su obe tvrdnje malo grube, prenaglašene. Ne bi da sudim o RTS, a na to nemam ni pravo sa ove pozicije. Što se tiče tvrdnje o kompromitaciji ideje javnog servisa, možda u odbranu moje kuće mogu da kažem da nigde nije ni napravljena jasna razlika između komercijalne TV i javnog servisa. A ovde nije ni shvaćena, ni objašnjena funkcija javnog servisa. Da je to učinjeno, ne bi se desilo da RTV Vojvodine nema svoja dopisništva od Adaševaca do Ade, ili od Alibunara do Apatina. Ne bi se novinari toliko samokontrolisali, ne bi se stalno pitali šta će reći, a šta neće reći vlast. Još uvek se javni servis kod novinara u kući doživljava kao čuvar sistema, a kog sistema - to niko ne zna. Zbog toga je možda bolje reći da RTV nije opravdala ulogu javnog servisa, ali ni da je kompromitovala. Ne može se kompromitovati nešto što još ni ne postoji. Svestan sam da RTV ne pokreće pitanja koja interesuju ljude. Prošle nedelje smo emitovali Žilnikov film o privatizaciji Šinvoza. Ogromno je intesovanje to izazvalo. Javljaju se ljudi da se pokrenu druge teme, a te stvari koje interesuju Vojvođane, ovde niko nije pokretao.
Da li pametnom čoveku treba puno hrabrosti da bude direktor RTV? Jeste vi ludo hrabar čovek?
Možda je pravo pitanje da li sam nepromišljen. Teško je reći da u tome nema nešto istine. Ali dugo sam u kući, doduše sa prekidima. To može da bude neka prednost, ako hoćete opravdanje za eventualnu nepromišljenost. Mene su i otpuštali, bio sam zabranjivan, najviše u Novom Sadu od devedesetih. Svi režimi i vlasti imali su nešto protiv nekih tema koje sam pokretao, pri čemu ne tvrdim da sam bio izuzetan, čak ni hrabar. Jedino sam se trudio da radim svoj posao. I to je glavno. To što poznajem stanje u kući mi je pomoglo da prihvatim ovaj posao. Znam koji su nedostaci u proizvodnji, u fazama rada, imam znanja iz ekonomije i menadžmenta i to mi daje izvesno samopouzdanje, iako to nije dovoljno. Potrebno je razumevanje svih struktura. To ne znači da, recimo, Pokrajina treba samo da nam daje pare, nego treba da budu strpljivi, isto kao i građani za koje bi trebalo da se rade programi RTV. Ovu kuću niko nije pomogao od bombardovanja. Činjenica je da su najbolji odlazili, a oni koji su ostali izgubili su svaki motiv. Treba mnogo pomoći da se kuća podigne. Da li to podrazumeva hrabrost, ili ludost – ne znam.

===================================

Biografija
Blažo Popović je rođen 21. septembra 1965, u Beogradu. Osnovnu i srednju školu završio je u Novom Sadu. Diplomirao je na Vojnoj Akademiji kopnene vojske u Sarajevu, smer finansijska služba. U medijima radi od 1993. godine, kada je debitovao na radio Dunavu, kao novinar i voditelj. Sledeće godine, prešao je u TV Novi Sad, na NS plus program. U RTV Novi Sad je 1996. stupio je u stalni radni odnos. Uređivao je emisiju Otkopčano i vodio emisiju Nedeljno popodne. U TV Novi Sad uradio je preko 400 autorskih emisija. Od 2005. do 2006, bio je glavni i odgovorni urednik IN Radija u Novom Sadu. Bio je urednik i voditelj TV Super Subotica. Od 2007, ponovo je zaposlen u RTV, kao urednik Zabavno-muzičkog programa.

===================================

Po zakonu vi treba da ste dobar domaćin. Šta je sa našim novcima?
Pre svega, odavno se postavlja pitanje da li nas neko krade. Mislim da nas niko ne krade. Zakonom je predviđeno da pretplatu prikuplja Elektrojvojvodina, da to šalje u Beograd i da odatle dobijemo ono što je naše. Elektorovojvodina od naplate prvo podmiri sebe za struju, a onda daje nama šta je ostalo. To sve treba proveriti, ali mi nismo potpisnici ugovora sa Elektrovojvodinom nego je to RTS. Pokušavam da dobijem na uvid sve papire, ali ljudi iz Elektrovojvodine to ne moraju da mi daju, jer nisam ugovorna strana. Prethodna rukovodstva nisu rešila neke veoma važne stvari koje sada stižu na naplatu. To su dugovi Sokoju, Ratelu, NIS-u. Ako bi svi naplatili odmah ono što smo im dužni, ova kuća može da se zatvori. Bio bi to totalni bankrot. Sa poveriocima moraju da se naprave trajni dogovori na osnovu dobre volje da se spasi javni servis. Radi se o stotinama miliona dinara. Novca nema i pored činjenice da Vojvođani relativno uredno plaćaju pretplatu. Uprkos tome prihodi se smanjuju i mi smo poslovali negativno u prošloj godini. Završni račun je u minusu 30 miliona. Ako se nastavi smanjenje pretplate ovako kako je to bilo u januaru i februaru, u oktobru nećemo moći da isplatimo plate. Situacija je katastrofalna. Zvaćemo nezavisnu revizorsku kuću da pregleda poslovanje, da ustanove šta je bilo i, ako treba, da pokrenu potrebne postupke – tu mogućnost ne treba isključiti. Sada nemamo para da ulažemo u program. Za plate ide 80 posto prihoda. A televizija nema zgradu, a ima muzejsku tehniku.
U javnosti se govori o 15 miliona evra prihoda godišnje. To je malo?

To je možda bilo ranije toliko. Mesečni priliv je oko 100 miliona dinara, a to se sigurno neće povećavati kako sada stoje stvari, što znači da će prihodi biti manji od iznosa koji pominjete. Pri najboljoj naplati TV pretplate, prihodujemo milion evra mesečno. To je malo ako 80 posto odlazi za plate 1.500 zaposlenih.
A da li je tačna toliko puta ponavljana priča da Tijanić zakida kad prebacuje pare RTV?
Ta priča se teško može ustanoviti zbog sistema naplate o kome sam govorio. Činjenica je da od Elektrovojvodine ne mogu da dobijem podatke o iznosu novca koji zaista šalju u Beograd. Ne mogu da dobijem spisak pretplatnika, iako tu evidenciju po zakonu moram da ustrojim. Znam koliko ovde stiže i jedino mogu da se bavim hipotezama da li je to tačan iznos, ili ne. Od Tijanića smo dobili sva uveravanja da sav novac koji nam pripada uredno stiže na naš račun. Izjavio je da je spreman da nam prepusti naknade za korišćenje predajnika na Vencu, što nije bio slučaj ranije. Verujem da ćemo sve stvari rešiti tako da svima bude jasno o čemu se radi i kada je reč o pretplati.
Sindikat RTV je javno izricao sumnje u regularnost poslovanja smenjenog menadžmenta?
Te sumnje nisu bile potkrepljene dokazima. Bez dokaza se ne može verovati da je poslovano protivzakonito. Nepobitno je da se nije poslovalo domaćinski. Zaključivani su visoki ugovori sa nezavisnim produkcijama, iako RTV nije imala dovoljno para, kupovana su skuplja vozila nego što je trebalo. Sa Sokojem i NIS-om mogli su ranije da se rešavaju problemi. Ali, ponavljam: u ovom trenutku nemam nijednog dokaza koji bi mogao da osnuje sumnju za bilo kakvo krivično delo bivšeg menadžmenta. Uostalom dolazi revizorska kuća, pa nek kaže šta je bilo. To je dovoljno.
Znači ostaje zaključak da su najveći neprijatelji budžeta i racionalnog poslovanja RTV – zaposleni koji troše sve, a daju ništa, ili malo?
Nažalost, taj problem može i tako da se formuliše. Mi smo najstarija televizija u Evropi. Za deset godina, polovina zaposlenih će otići u penziju. Imamo obećanja da ćemo dobiti novac za socijalni program pa ćemo se lišiti dela zaposlenih koji su pred penzijom. Smanjiće se broj zaposlenih i izdaci za plate. Ali se time ne mogu uraditi ključne stvari. Trebaju nam mlađi ljudi, ovo je 21 vek. Uostalom tehnološke viškove ćemo imati i zbog digitalizacije. Smatra se da je 600-700 ljudi dovoljno da rade u javnom servisu. Nisam siguran da je to prava cifra, ali je bitnije da će troškovi za zaposlene biti opravdani kada se njihov dobar, ili odličan učinak budu videli na ekranu, ili čuli na radiju. Kad građani budu zadovoljni, biće opravdane plate koje se dele. Sada su to visoke i potpuno neopravdane plate, jer je učinak slab.

======================================

Koliko ima zaposlenih?
Ima 1.150 stalno zaposlenih i oko 300 honorarnih saradnika. Apsurdno je da 1.150 ljudi ne mogu da naprave program, a onih dodatnih 300 može. U RTV do sada nikada nisu bili najvažniji program i ljudi koji ga prave, nego su najvažnije silne prateće službe. Imamo redakcije sa po sedam urednika i jednim, ili nijednim novinarem. More apsurdnih sistemskih problema tu ima. Moramo da napravimo novu sistematizaciju, što je u toku. Ne može da bude 500 sigurnih pozicija za zaposlene, nego 100, ili 150. Ne mogu da u RTV postoje profesije koje nigde ne postoje i ne služe ničemu. Treba nam razum i neophodna mera. Ne samo u pratećim službama, jer loših primera ima i među novinarima. Recimo Web redakcija ima 18 zaposlenih, što je više nego u zabavnom programu, tamo ne koriste učinak naših novinara nego skidaju vesti sa Tanjuga i Bete i kače ih na sajt, a pri tom jedan, ili dvojica ažuriraju sajtove konkurentskih kuća. Prethodno rukovodstvo je napravilo sistematizaciju u kojoj je samo falilo da se stave slike onih koji već rade na tim svakojakim izmišljenim radnim mestima. Moraju da se poštuju profesionalni kriterijumi, a ne da li je neko nekome rođak, prijatelj, ili kum, pa eto nema gde da gubi vreme, pa će to ”raditi” kod nas.
Otpremnine su već isplaćivane u RTV. Odlazili su najbolji, pa su onda vraćani na svoja mesta, iako su uzeli otpremninu…
RTV je izgubila sve sudske sporove koji su pokretani protiv nas. Možda smo dobili jedan, ali to potvrđuje pravilo. Ovde je do sada sve bilo moguće. Videćemo ko će se javiti da koristi socijalni program. Biće uputno sugerisati važnim ljudima da ostanu u kući, a da se onima koji ne zadovoljavaju kriterijume otvoreno kaže da odu, jer nemaju budućnosti, jer rade loše, jer su u konfliktu sa kolegama, ili ih je pregazilo vreme. Voleo bih da se ti ljudi sami prepoznaju, ali ako to ne bude slučaj - neću se libiti da im kažem.

======================================

Dobri ne rade za male plate. Šta kaže sindikat u kome je većina onih koji nisu bitni za programe?
Sada ne možemo da povećamo plate. To ne treba više objašnjavati. Pravo je sindikata da se bore za svakog čoveka. Slažem se da radnici dobiju sva i veća prava, ali to ne mogu dobiti svi, pogotovo oni koji ne rade. Da je ovo valjalo, ne bi ni pričali o ovako tužnim temama. Uostalom sačekajmo da vidimo kako ćemo rešiti problem sa prvih 200 ljudi koji bi trebalo da dobiju naknadu kao tehnološki viškovi. To sada rešavamo. Za mene je bitno da dovedemo sposoban menadžment koji će zajedno rešavati sve te stvari. To nam je prvi zadatak. Članovi novog menadžmenta treba da su nekompromitovani, sposobni, ozbiljni, politički neopterećeni, sa ogromnom energijom i znanjem. Uz neophodno strpljenje, mislim da takvi ljudi mogu da obave svoju misiju, a to je spasavanje medijskog servisa. Pitanje je koliko takvih ljudi ima u Vojvodini, ali ja verujem da ćemo naći pet, šest takvih ljudi.
Program TV Novi Sad je pod najvećom kritikom? Ima li nešto što nije alarmantno loše?
Naš progam je dosadan u najvećoj meri. Postoje male oaze koje su se dokazale pred gledalištem, ali i to treba menjati. Ne može Petkazanje da pet sezona bude isto. Mora da bude bolje, modernije. Naš informativni program, pre svega “tok šou” programi su takođe dosadni. Novosadske razglednice zadovoljavaju i postaju sve bolje. Jutarnji program može da prođe. Signali, ako pokrenu prave teme, mogu da žive. Sve drugo je problematično. Dokumentarni program se bavi sporednim temama, ne ističe najvažnije ličnosti u Vojvodini, previše je patetičan i nekonkurentan, nigde se ne može prodati. Šta će nam festivali i sajmovi u Kanu, Budimpešti, u Nemačkoj kad taj dokumentarni program niko neće da kupi, a sve ozbiljne televizije prodaju svoje programe. Programi na jezicima nacionalnih manjina su getoizirani, ne titluju se, nemamo pojma šta ti ljudi rade, kako žive. Predugačke su nam emisije. Nema niko vremena da gleda televiziju kao pre 20 godina, kad su bila samo tri državna kanala. Potrebna nam je atraktivna i brza televizija.
Kako će Blažo Popović da završi svoju direktorsku priču? Da li ste kovertirali ostavku?
Fotografisao sam se kako odlazim i sa sobom vučem fotelju. To je dosetka – da se nasmeju moji prijatelji. Spreman sam da ostavim fotelju. Kad nekog čoveka postave na neku funkciju, počinje odbrojavanje. Ništa ne traje večno. Čini mi se da nijedan generalni direktor RTV nije završio do kraja svoj mandat. Spreman sam za tako nešto, ali ću se truditi da završim najviše posla za vreme koje ću imati na raspolaganju. To je sve što čovek može da učini. Ako odem za godinu, ili dve, ili manje, reći ću sebi da sam pokušao da radim najbolje što mogu.