|
Uredba prethodne srpske vlade zabranila da pre godinu dana izvozimo kukuruz po 300 dolara za tonu, pa smo ove jeseni i zime bili prinuđeni da „žuto zlato“ prodajemo za 95 dolara
Jesenas je u Srbiji sa 1,33 miliona hektara ubrano 6,1 milion tona kukuruza, što je sa uvećanim prelaznim zalihama od dva miliona tona značilo da je Srbija raspolagala sa oko 8,1 miliona tona ovog života važnog zrna. Kako su domaće potrebe, zavisno od stanja u stočarstvu, između četiri i pet, dok je za prelazne rezerve dovoljno izdvojiti 1 do 1,3 miliona tona, za izvoz je preostalo bar 1,8 miliona tona.
Srbija od 2006. godine i rekordnih 7,3 miliona tona konstantno ima višak od cirka dva miliona tona kukuruza. Istorijske oscilacije cena na svetskim agrarnim berzama za protekle dve i po godine, određivale su da ovaj stog može biti zlata vredan, ali i beznačajan izvoz, tek da se paorima plati „crkavica“. Sve je zavisilo od volje i sposobnosti političara da poljoprivrednu politiku vode u interesu proizvođača. Umeće je u tajmingu prodaje agrarnih viškova.
Podsetimo, nezabeležena vrućina širom Evrope u proleće i leto 2007. godine je ustalasala berze, pa su cene svih ratarskih useva uzletele na istorijske visine i održale se do maja prošle godine, kada je izvesnost odlične pšenice i najava rodne kukuruzne žetve preko noći prepolovila, potom dodatno snizila, cene. Vrednost kukuruza od novembra 2007. do aprila 2008. godine, varirala je između 280 i 315 dolara za tonu, da bi trenutno iznosila 136 dolara na berzi u Parizu, ali tek 98 - 99 dolara na dunavskim lukama.
 ===========================================
Suncokret i soja
Oba ova useva bi morala biti oslonac vojvođanske poljoprivrede. Evropska unija ima dogovor sa SAD da ne uzgaja soju, pa je i prerada soje nerazvijena. Sve se kupuje od Amera. Time su proizvođači iz Srbije, s obzirom na slabu poljoprivredu i tehnološku zaostalost prehrambene industrije u bivšim zemljam Varšavskog ugovora, u poziciji, gotovo evropskog, monopoliste. Međutim, u turbulencijama na robnim berzama nisu se snašli... Tako su sojare predprošle godine kasno odlučile da uvaže stampedo cena i ovdašnjim proizvođačima plate zahtevanih 350 (umesto ugovorenih 270) evra za tonu, što je još uvek bilo bar 40 odsto ispod
„podivljalih“ evropskih cena. Umesto da izuzetnu konjukturu na svetskom tržištu iskoriste za izvoz sojinog mleka, sojinog griza.., natezale su se sa seljacima, propustile da potisnu američke proizvođače, a višak profita reinvestiraju u proširenje površina zasejanih sojom i od regionalne, prerastu u evropske, pa i svetske, lidere.
Još slabije su reagovale uljare. Prezaštićeni carinama, oslanjaju se isključivo na domaće i tržišta u okolnim državama- nekada republikama počivše SFR Jugoslavije. Oklevale su sa izvozom, iščekujući cene više i od istorijskih maksimuma i- preračunale se. Pad cena doveo ih je u poziciju da relativno jeftino prodaju ulje od skupo plaćenog suncokreta. Tako seljacima još nisu isplatile jesenji rod; tako novu setvu dočekuju kao nepouzdan partner.
===========================================
Prošlogodišnji rod u Evropi i svetu je odličan i teško da bismo ove zime uopšte izvozili da kvalitet kukuruza u pojedinim evropskim regionima nije slabiji od standarnog, pa su se svetski trgovci setilii kvalitetnog iz Srbije. Tako je izvoz 620.000 tona unazad četiri meseca neznatno umanjio ovdašnje viškove, pa je cena na domaćem tržištu sa 6,5 dinara, skočila tek za dva dinara po kilogramu. Izrazito skupa setva učinila je da je seljaku sve ispod 11 dinara- gubitak; prodaje da bi povratio makar pola uloženog. Istina u poslednjih mesec dana za kukuruz se na dunavskim lukama može postići i 107 dolara po toni, pa se i cena kukuruza u otkupu približila cifri od devet dinara.
A moglo je biti izuzetno profitabilno, čak bajkoliko! Adut je bio u našim rukama- imali smo velike viškove kukuruza (i znatne suncokreta i soje) u vreme nezabeleženo povoljnih cena na svetskim berzama. Nevolja je, međutim, mešanje politike u tržište, te je avgusta 2007. godine doneta odluka da se zabrani izvoz pšenice, kukuruza, soje i suncokreta, a zabrana je trajala sve do jula prošle godine.
Šta je donelo uplitanje države Srbije u agrarno tržište?
Golem gubitak. Umesto da smo višak od najmanje 1,8 miliona tona plasirali tokom pet meseci rekordnih cena, prosečno za 300 dolara po toni, sada smo prinuđeni da tonu „ žutog zlata“ prodajemo za 95 do 100 dolara. Pri tome, zebemo da tražnja potraje, a da seljaci dobijenom sićom uspeju obnoviti prolećnu setvu osnovnog useva naših polja.
Računica kazuje da smo na lošem tajmingu izvoza kukuruza izgubili oko 350 miliona dolara, ali to nije sve! Zabrana nije sprečila rast cena kukuruza na domaćem tržištu, pa je od novembra pretprošle, do maja prošle godine cena kukuruzu oscilirala između 18 i 20 dinara za kilogram. Stočarstvo se našlo u raljama, između poludelih cena agrara i klanične industrije, (pre)usmerene na uvoz sirovina. Kako su teško i jeftino plasirali živu stoku, hranjenu ekstremno skupim hranivom, stočari su „pukli“ i desila se tragedija; u prvoj polovini prošle godine zaklano je čak 400.000 krmača, polovina u svinjogojstvu Srbije! Sada je teško obnoviti stočni fond. To je osnovni razlog izuzetno visokih cena svinjskog mesa, kontinuirano uvećavanih unazad deset meseci, pa je cena kilograma svinjskog buta od 270 dostigla 490 dinara, kilogram močinga (junetina za supu) sa 320 narasla na 540 dinara.
|
