| AMAZON NA BANATSKI NAČIN |
 |
 |
 |
| Napisao Ilija Tucić, Foto: Milivoj Vučanović |
 Tekst pred nama nastaje zbog najmanje tri razloga. Prvo, da bi nešto bilo smatrano planinom, mora da bude više od 500 metara. Recimo, Iriški Venac je visok 441 metar, što znači, nek se duri kolko hoće, al to je samo brdo. Stvar je izvadio tek Crveni čot sa svojih 539 metara. Zato Gudurički vrh, na Vršačkim planinama doseže do 641. metra. To je dakle, ubedljivo najviša tačka u Vojvodini. Ne samo da imamo najviši vrh na našoj, skoro pa jedinoj planini, već je u njegovom podnožju smešten i po mnogima, najmisteriozniji grad na tlu Panonske ravnice. Grad koji ima neverovatnu sudbinu da se nalazi na čvorištu velikih puteva koji vode prema 14 kilometara dalekoj Rumuniji, pa Beogradu i Novom Sadu. A opet – nekako ga svi smatraju dalekim, čak pomalo zaturenim. Znam recimo desetine Novosađana koji bolje poznaju Kranjsku Goru, Istru ili Peštu, nego Vršac. Nije malo onih koji u njemu nikada nisu ni bili. A šteta. Jer pisati o Vršcu, znači zapravo pisati o bilo čemu. Nema naime, možda i bukvalno ničeg u Vojvodini, o čemu biste govorili, a da vas trag odmah ili tek malo kasnije ne odvede put Vršca. Ne verujete? Pređimo na jedno blic razuveravanje. Ako ćemo o istoriji, banatski vladika Teodor Nestorović poveo je krajem 16. veka tako velik ustanak protiv Turaka, da su ovi u znak odmazde rešili da spale mošti Svetog Save na Vračaru, jer se njegov lik nalazio na zastavama ustanika. Sveti Teodor je danas neka vrsta gradskog sveca i zaštitnika. Katolici će vam opet, rado pričati o katedrali Svetog Gerharda iz 1728. godine, u kojoj se nalaze jedne od najvećih orgulja u Evropi. Ako ćemo o privredi, jeste li znali da je 1875. godine Vršačko vinogorje bilo najveće na svetu? Vrščani su još tada imali 10.000 hektara vinograda, gajili 257 sorti vinove loze, pravili 120 vrsta vina koje su čuvali u 1073 gradska vinska podruma! Na početku puta za manastir Mesić nalazi se i danas veliki vinski podrum ”Helvetia” koji je 1880. sagradio i opremio švajcarski trgovac vinom, Bernhard Štaub. Car Franc Jozef je, specijalno, Vrščanima porez naplaćivao u vinu. Znao čovek šta je dobro. Dakle, braćo Francuzi, karte na sto! Da vidimo ko je od nas jači. Druge nećemo ni pominjati. Onda treba znati da Vršac ima biblioteku stariju od 200 godina, pa pozorište iz 1865. godine. Dezert za kraj. Vršac ima poslastičarnicu iz 1870. godine! Ima i Steriju, i Vaska Popu, i Paju Jovanovića... Danas naravno, ima Hemofarm, halu Milenijum, delove grada koji liče na evropske metropole. Ima i 22 nacije. Jel bilo dosta? Može li se dakle o ičemu pričati bez Vršca?  Mi smo se ipak odlučili, da za ovu priliku, ne uđemo u sam grad. Ostaćemo na njegovom obodu. Upravo – stajaćemo na Vršačkim planinama. Po njima je grad i dobio ime. U većini slovenskih jezika kaže se „verh“ ili „vrh“. Odatle je grad u podnožju planine 1439. godine prozvan – Vršac. Sad dobro, to što mi u Vojvodini zovemo planinama, svakako ne spada u red alpinističkih iskušenja ali – nama je i to dosta. Upravo, u ona vremena kada je na ovom prostoru bilo Panonsko more, od čitave današnje Vojvodine postojala su samo dva ostrva: Fruška Gora i Vršačke planine. Sve što je bilo niže od 250 metara, nalazilo se u moru. Virili su, poput svetionika, Iriški venac i Gudurički vrh. Pri tome, Vršačke planine ne samo što su više od Fruške Gore, već imaju i još jednu veliku razliku – dok je ova usamljena, i dan-danas kao neko ostrvo, vršački masiv je prirodni nastavak onog ogromnog Karpatskog, i kao takav izgleda znatno moćnije. Doduše, da se zna – Vršačke planine starije su od Karpata. Na ovom mestu stižemo do još jednog pitanja, koje se dotiče našeg mentaliteta ali, bogami, još ponajviše onog „od čega se živi“. Recimo, pre nekoliko godina, zvanično 5. turistički najposećenijom destinacijom u Evropi, proglašena je Mađarska. Pri tome bih strašno voleo da mi neko kaže, šta to tako jako bitno (osim Budimpešte) imaju Mađari, a što mi nemamo? Samo mi nemojte odgovoriti – Balaton. Jednostavno, imaju osećaj za realnost i svest od koje smo mi izgleda još uvek daleko. Evo, na primer, kako to rade Slovenci. Ulaz u Postojinsku jamu košta danas 15 evra. Godišnje bude 200.000 posetilaca (a pazite i mi imamo razne endemske vrste poput famozne „čovečije ribice“, samo što ne znamo tako da ih „pakujemo“). Od karata to je godišnje tri miliona evra. Od suvenira, koncerata i koječega drugog, Slovenci zarade još 4 miliona evra. Postojinska jama donese im godišnje 7 miliona evra i zaposli 50 ljudi. Mi, na primer, imamo Rajkovu pećinu kod Majdanpeka koja je u speleološkom smislu neuporedivo lepša od Postojinske. Samo što vam, kao prvo, niko za nju nije rekao. Drugo, i ako za nju saznate, teško ćete je naći, jer do nje putokaza gotovo i da nema. I treće, ako i dođete – pazite da to ne bude u nedelju, jer je ulaz u pećinu nedeljom zaključan. O Bože! A recimo, nama takođe susedni Rumuni, samo mit o grofu Drakuli pretvorili su u neverovatnu industriju. Dvorac Bran pored Brašova, u evropskim okvirima ne preterano raskošan, postao je na račun mita (koji inače sa istorijskim Vladom Cepešom ima jako malo dodirnih tačaka, jer ovaj, pored ostalog, nikada i nije živeo u tom zamku) jedna prava industrija za pravljenje para. Da uđete u zamak treba vam 12 leja, odnosno, 3 evra. O mamiparama koje vas čekaju bukvalno na svakom koraku, ne treba ni pričati. Uzgred, dvorac kojeg je podigao Janko Hunjadi (u našoj varijanti Sibinjanin Janko), takođe u Rumuniji, mnogo je lepši, ali, šta to vredi kada siroti Janko ni izbliza nije takav brend kao grof Drakula. Na primer, Vlad Cepeš, koji je u podlozi cele priče, bio je pripadnik istog viteškog reda kojem je u tom trenutku pripadao i naš Despot Stefan Lazarević. Bio je to „Red zmaja“ kojeg je činilo 12 najuglednih vitezova tadašnje Evrope. Rumuni su shvatili da „red je red, a biznis je biznis“ i – rade posao. Mi i dalje gledamo u nebo i molimo Boga da požnjemo pšenicu pre nego što je potuče grad. A ne shvatamo ono što naše komšije jesu. Pri tome, njihove priče nisu ništa uzbudljivije od naših. Mi recimo imamo mit o Hazarima koji se ubi za neki holivudski film. Pa imamo mit o grobu hunskog vođe Atile (znate onu teoriju da je čitav Titelski breg samo njegova nadgrobna humka). Ili recimo, jeste li čuli priču o majci Angelini, koja povezuje fruškogorski manastir Krušedol sa Barselonom i Sionskim prioratom (to je linija na koju se naslanja Den Braun u svom kultnom romanu „Da Vinčijev kod“)? Neko bi na svemu ovome uzeo bruku para. Mi ne. A i što bi kada nam je i ovako dobro! Sve ovo pričamo zbog Vršačkih planina, lokaliteta kojeg bi neko mudriji od nas, u turističkom i svakom drugom smislu, eksploatisao do besvesti. Mi u principu, za njih i ne znamo. A trebali bi. Tim pre što Vojvodina ima samo 5 lokaliteta pod šumom (Deliblatsku peščaru, reon Gornjeg Podunavlja, Frušku Goru, Srem i Vršac). Ovako, mi na Planinama imamo dva doma i jedan vizitorski centar. Pardon, od juna prošle godine, centar ne radi. Ali... Naš vodič po ovom banatskom čudu prirode, jeste Dejan Maksimović, predsednik Prirodnjačkog društva „Gea“, jednog od najaktivnijih i najorganizovanijih Društava za proučavanje i zaštitu prirode u Srbiji. Ove ljude, zbog svega što smo malo ranije rekli, treba držati kao malo vode na dlanu. Ono što je Slobodan Simić sa svojim goranima napravio u Zasavici, oni pokušavaju da urade ovde, iznad Vršca. Ono što je meni lično bilo najuzbudljivije, kada sam ih upoznao, jesu njihova gotovo neverovatna, svakodnevna uzbuđenja koja su u stanju sebi da prirede, a da ne mrdnu nigde iz Vojvodine. Pisali smo mi u „Magazinu“ o planinarima iz Vrbasa, Subotice, Novog Sada, koji su stigli do Nepala, Kine, Rusije... Sve je to sjajno, ali – svaka čast Mont Everestu i Kilimandžaru! Budi ti Robinzon u vlastitom dvorištu. A Dejan i ekipa to jesu. Ko kaže da je Vojvodina samo ravna, pa ravna i da su nam najveće prepreke na vidiku bostan i ludaja – taj nikada nije bio u Vršcu. Mogu se i kod nas, i to još kako, doživeti avanture, kakve nam obično, po skupe pare, donose iz belog sveta. Stojiš u pravoj šumi i razgovaraš sa životinjama. „Gea“ je recimo, stvorila dom za najveću pticu Evrope. Orao belorepan ima raspon krila od dva i po metra i na prostoru Vršačkih planina već je viđeno desetak parova. Oni su tu, jer ih volonteri iz Društva „Gea“, hrane, kontrolišu i štite. Ili recimo, u Srbiju se svake godine vraća oko 1.250 parova belih roda. Oko 90 odsto njih stanište traži u Vojvodini. Prirodnjaci kažu da je zapravo pravi simbol Panonske ravnice upravo – bela roda. Problem je u tome što ona svoja karakteristična gnezda često pravi na električnim stubovima. Ima bezbroj primera da usled kratkog spoja i udara struje nestaju čitave generacije ovih ptica. Vrščani su zato napravili 6 metalnih platformi koje su postavljene na bezbednu udaljenost od žica i predstavljaju sigurno stanište za gnezda belih roda. I ne samo za njih. Na ovom području nalazi se preko 50 ugroženih i zakonom zaštićenih vrsta ptica. Njih 11, poput žune, ševe ili ćuka, od posebnog su značaja za Evropu. Samo se vi smejte, ali moglo bi vam se desiti da u Evropsku uniju, lakše uđete preko ševe i žune, nego preko raznih ekonomskih mudrolija. Zato su neki dobri ljudi napravili 30 kućica za sove i 40 za sitne ptice pevačice. Razmestili su ih po šumi. Najveći problem je u tome što su se kućice dopale svim životinjama, pa na nekim kućnim brojevima danas žive veverice, puhovi, pčele... Kada sve to čuje čovek za trenutak pomisli da u svakom Vrščaninu čuči neki mali Dejvid Belami, spreman da se u tren oka uzvere na najviši hrast i objasni nam lanac ishrane u prirodi. Milivoja Vučanovića smo upravo snimili u jednoj sličnoj akciji. Čovek je po struci precizni mehaničar, ali umesto o časovnicima, on bi satima mogao da vam govori o sovama i svim drugim vršačkim pticama. Ljudi iz Društva „Gea“ uradili su još milion stvari, na kojima bismo mi, baš ovde u Vojvodini, morali da im budemo beskrajno zahvalni. Izdali su već 8 brojeva fantastičnog Godišnjaka. Upravo ovih dana organizovali su i 8. „Dane zaštite Vršačkih planina“. Imaju svoje astronome, geologe, prirodnjake... Banatski Robinzoni. Vršac ima 6 zaštićenih prirodnih dobara: Spomenik prirode Straža, Gradski park u Vlajkovcu, Gradski park u Vršcu, Bernačkov herbar, Vršačke planine i Deliblatsku peščaru (zajedno sa 4 druge Opštine). Sve ovo je neverovatno bogatstvo koje potpuno odudara od, priznajmo, jednoličnog vojvođanskog pejzaža. U sudaru s njim, zapravo nam se čini da smo našu stvarnost zamenili za neki film, koji nam se pukim slučajem događa. Opšte je mišljenje da bi na listu 10 najvećih prirodnih dobara u Srbiji moralo da uđe čak 5 lokaliteta u Vojvodini: Dunav, Carska bara, Zasavica, Belocrkvanska jezera i Palić. Verovatno je samo nedovoljan marketing uticao da se na ovoj top listi već odavno nisu našle i Vršačke planine. Ovde, kao u pesmi Zvonka Bogdana, žive zec, lisica, jarebica, ali i jelen, srna, divlja svinja, vuk, divlja mačka, jazavac, tvor, fazan, prepelica, grlica, divlji golub, divlja patka, šumska šljuka, vetruška, kukuvija, gavran, kreja... Diznilend na dve i četiri noge! Šta to vredi kada ovakve stvari od nas najčešće ostaju sakrivene. Najviše zbog toga što ih nismo ni tražili! Recimo, koliko god smo radoznali, ljubopitljivi, spremni na avanturu, kada odemo negde van svog mesta (što dalje to bolje), toliko smo pasivni i nezainteresovani spram onoga što nas okružuje. Pokušajte da napravite malu probu i postavite svojim prijateljima pitanje: koja je najveća reka, najviši vrh i najdublje jezero u Vojvodini? Ako neko bude istovremeno znao za Krivaju, Guduricu i Provalu – zaslužio je da postane milioner! A ja se recimo još iz škole, sećam da je jezero Titikaka, na Andima, najviše na svetu, a da je vulkan Popokatepetl u Meksiku još uvek aktivan. Krivaje i Gudurice se ne sećam. Niko mi nije rekao. A da budem pošten, ni ja nisam pitao. Bliži nam Andi i Meksiko od Bačke Topole, Vršca i Vajske... Što bi rekle babe „zato nam tako i ide“.  Vršačke planine imaju status Zaštićenog prirodnog dobra još od 1982. godine. I imaju još svašta nešto. A Vojvodina nije Crna Gora, pa da na razdaljini od 50 kilometara ima more, zalive, skijališta i planinske vence. Mi smo takvi kakvi smo. Ravnica, sela i salaši. Planina poput ove Vršačke za nas je prilično ekskluzivna. I čeka veštog pripovedača. Nekog ko će sve to upakovati u koktel istorije, avanture i humora. A to je piće koje turisti i svi ostali, najradije piju. U ovo vreme inter-galaktičkih putovanja, džaba tebi briga o 120 vrsta ptica, ako pri tome ne ponudiš i – spektakl. Ili bar „ono nešto“. Ko nam je kriv što smo mi, dok su Rumuni pravili mit o krvožednom i strašnom grofu Drakuli, koji golica maštu, dobacili tek do pop Ćire i pop Spire, koji se sve preko štrudle i likera od višnje, kao jel’te malko jede, pa na kraju jedan drugom, eto čak, izbije zub! Treba naložiti više vatre. Da se vidi na daljinu. Da nas lakše nađu. Da svi vide šta to znači kad se lala popne na 641 metar. n |
