Sada, kada je film završen, kada kao producent očekujete da počnu da zveče bioskopske blagajne, kako vam se čini ta filmska avantura. Da li je biti producent filma kao biti producent porodice, koncerata... Kao da vam je ovaj film bio sudjen?
Sudjeno ili ne, stepen mojih organizacionih sposobnosti, uključujući prvenstveno sopstvenu odlučnost na pojedinim nivoima, naročito porodičnom,  kao i  30 godina raznoraznih „produciranja“, mogu slobodno da  kažem, donosi dobre rezultate.

Delujete kao neko ko je uživao u tom poslu?
Okruženje u kome sam odrastala, u ulici Borisa Kidriča 19 u Zrenjaninu, u dvorištu sa velikim brojem komšija sličnog socijalnog  statusa me je svakako najviše pripremalo za sve ono što su moji budući tokovi i što radim, praktično ceo život. To je pre svega visok stepen adaptivnosti, prvenstveno na multinacionalni stanarski spisak  mog dvorišta.  Odatle, pa na dalje. Od porodica Švirtlih, Pataky, Sič, Poš i moje, Savić. I biti spreman da se  prilagodiš i razumeš dijametralne karaktere, mentalitete, razlike u jeziku... . Tako je i sa filmom i sa mirisima iz komšijskih kuhinja. Od kraljevskih mrvica , što je recept tetka Paule, divan nemački recept, preko gomboca, do bosanske pite sa krompirom. To vam je i film. I kraljevske mrvice i pita sa krompirom... I gomboce... I kako da čovek u tome ne uživa.
Znači, bilo vam je lako da uradite ono nad čime se teško muči velika većina filmadžija u Srbiji?
Donekle da, mada mislim da položaj producenta najpre podrazumeva visok stepen mazohizma, a ja sam to prevodila u asketizam koji je u mene ugradio moj sportski trener Boris Pavlov, učeći me od moje osme godine da ako dobro definišete zadatak ili pretpostavljenu sportsku veštinu, kao i metod kako je savladati, onda ništa nije teško.
Ipak, niste bili baš novi u tom poslu. Mi novinari dobro znamo da kada tražimo Đoleta, prvo moramo da dobijemo Oljin blagoslov. Uvek ste bili neki filter, neko ko odlučuje, ko producira, zar ne?
Mislim da je precenjeno reći da sam bila ta koja odlučuje u svim godinama iza nas. Sada je moderno da se položaj koji ja imam zove savetnik, ali to proističe iz našeg odnosa, kako u porodici tako i u preduzeću. Nema ništa bez osećaja tima koji podrazumeva davanje mišljenja ili sugestije čak i onda kada to nije lako čuti. Konsultacije i uvažavanje različitih mišljenja su dobar način funkcionisanja jer  uz njih uvek  imate veći broj mišljenja, a to može samo da pomogne. I u porodici i na filmu. Uvek. 
Savetnik  ili producent,  dugo ste na javnoj sceni, pa ipak film  nekako izgleda kao kruna jednog dela rada. I Đoletovog i vašeg?
Svakako da  je  film za mene  veliko iskustvo. Koliko god bili u tim vodama, film je ipak nešto sasvim specifično. Sama filmska industrija je u celom svetu veoma zahtevna, visoko rizična. Angažovanje velikog broja ljudi i tehnike za ideju, koja je do same realizacije ipak vrlo  apstraktna većini u timu,  je potencijalna mogućnost  za mnoštvo problema. I tu onda nema mesta improvizacijama. Sve je postavljeno u nekakav okvir, imate zadato vreme  za realizaciju i tu mora da postoji autoritet  i vrlo precizno hijerarhijsko funkcionisanje.
Pretpostavljam da je to deo koji je ipak škripao? Može li to u Srbiji da ne zaškripi?
Samo za pojedine saradnike je to bio problem, jer su pod bremenom loših navika donetih iz drugih produkcija, pokleknuli već na samom početku realizacije filma.  Prilična direktnost i stav koji sam zauzela u ophođenju kao i vrlo jasno definisane obostrane odgovornosti, držale su ekipu do samog kraja snimanja. Zbog toga verovatno i postoji ta delimična neomiljenost producenta, naročito producenta  koji  je prvi put u tom poslu.
Kako ste se nosili sa sumnjama, jel bilo komentara kako od toga neće biti ništa, kako se film nikada i neće snimiti...
Naravno da jeste. Ali ni jednog trenutka to nisam doživljavala kao nepravdu ili nerazumevanje potencijalnih partnera ovog projekta. Naprotiv. Sa moje strane je postojao visok stepen razumevanja i bila sam spremna i na takve komentare. S obzirom na moj karakter i iskustva iz šarenog dvorišta sa početka razgovora, što je bio viši stepen negiranja  i skeptičnosti to sam  bila rešenija da uspem.  Sada, kada je sve gotovo i kada ljudi vide film  i kada se sledeći put obratim istim tim ljudima po pitanju istog ili sličnog angažovanja, moći ću da prezentujem i rezultate u koje nisu  verovali.
Iskreno rečno, jel vas ipak bilo strah?
Jedini strah koji sam imala , a to zna jedino moja porodica, a sada to mogu i javno da kažem,  jeste da ne izneverim poverenje porodice i malog broja prijatelja koji su me hrabrili i češće videli u meni  snagu da sve dobro i profesionalno organizujem, nego što sam je, moram priznati u pojedinim segmentima angažovanja, videla ja.
Sada, iz  perspektive producenta koji čeka premijeru. Jel sve to bilo  teško, ludo, lepo, šta je osnovna reč?
Osnovna reč je da je bilo impresivno. Imate 58 dana da  realizujete, odnosno snimite film od 2 sata i 50 minuta i 5 TV epizoda. Imate stotine ljudi, ogromne tehničke resurse i koncentraciju i elan svih njih da proizvedete nešto dobro.  Ujediniti  ljude čiji je jedini motiv relizacija filma za samo 58 dana. A to je standard i iskustvo svih produkcija u svetu. Impresivno je.
Zar za film treba i osiguranje?
Ovo je prvi film u Srbiji  koji je imao potpuno osigurano snimanje. Delta Đenerali nam je pružio polisu kojom je bio osiguran svaki dan snimanja. I od prekida prouzrokovanog  promenom vremenskih uslova i od eventualnog probijanja zvučnog zida preletom aviona i svim drugim vrstama rizika. Takva vrsta osiguranja bila je nepoznata u Srbiji sve do sada, a i u svetu je veoma retka. To razumevanje ljudi iz Delta Đeneralija sve vreme snimanja, dovelo je do toga da sam bila sigurna, ali sam se ponašala kao da osiguranje ne postoji, u želji da, kada se posao obavi, prijateljima iz ove osiguravajuće kuće prikažem da ni u jednom trenutku u realizaciji snimanja filma, nije bilo ni jedne štete. Takođe mogu da kažem da danas, tri godine nakon što je sve započeto, budžet filma koji je tada urađen nije probijen ni za jednu paru. Jeste u medjuvremenu bilo inflacije, odnosno promene vrednosti kursa, ali kako je moje ponašanje u odnosu na budžet takvo kao da je svetska kriza počela pre tri godine, sa ponosom mogu da kažem da sve, pa i iznenadne troškove kao što je angažovanje svetske zvezde, majstora panove frule, Georgi Zamfira, za nas ne znači da ćemo da probijemo budžet.
Osiguranje srećom nije trebalo, kako kažete, imate li utisak  da vam je jednostavno  sve išlo na ruku ili je to staro pravilo, da samo dobro režirane stvari izgledaju spontano?
Vaše se pitanje nadovezuje na  sam početak razgovora, gde sam prvo navela adaptivne sposobnosti koje omogućavaju da se brže reaguje. Ipak, ispred svega je bez sumnje  kreativna sposobnost samog autora. Đoletova sposobnost da se u jedino mogućim uslovima adaptira, a da se pri tome ipak izrazi u svom najvišem krativnom potencijalu su neverovatne. Konkretnije, u jednom trenutku snimanja scenograf nam je prijavio da nije u mogućnosti da po zahtevim scenarija pronadje kamion u voznom stanju iz perioda  četrdesetih godina prošlog veka, a kako snimanje ne može da se odlaže, Đole je istog momenta, vrlo mirno, pitao postoji li nešto drugo  iz tog perioda. Rečeno mu je da jedino što postoji jeste autobus, a kako glavni junak Vasa Ladački po scenariju u poodmaklim godinama radi kao autoprevoznik, Đorđe ga je vrlo lako i kreativno preformulisao i redizajnirao celu scenu, tako da je dotadašnju naviku glavnog junaka, da odlazi sa jedne čarde na drugu, pretočio u ideju  da se ta navika sa godinama promenila i da sada čarde dolaze njemu. Naravno, sledeći kadar je autobus, koji je po sugestiji reditelja  scenografski preradjen u - (ostaje da vidite u bioskopima,ha,ha,ha). Na oduševljenje cele ekipe, zapravo, došli smo do veoma lucidnog i scenografski koloritnog i ekspresivnog rešenja te scene.  I to je, hoću da kažem, bio najveći deo mog oslonca u poslu producenta. Vera u Đoletova brza i iznad svega kreativna rešenja, koja će svakako doprineti utisku gledalaca.
Snimali ste većim delom na Tisi, pored Ade. Sve vam je išlo na ruku. Čak i vreme?
Obzirom da je 80 odsto planiranog scenarija smešteno u eksterijeru, vreme je bilo veoma važan faktor. Scenario nije predviđao neka druga rešenja i nije bilo scena koje smo mogli da prebacujemo u enterijer.  Film se snimao u Vojvodini i delili smo sudbinu vojvođanskih ratara, gde u najvećoj meri sve zavisi od neba. Svako jutro smo prvo pogledali u nebo, pa onda započinjali snimajući dan. Trećeg dana snimanja smo protiv-gradnim raketama obezbeđivali komad vedrog neba i tako uspeli da spasemo  snimajući dan, a  vrednost jednog snimajućeg dana  je 17.280 evra. A da smo imali sreće, tačno je. Čak i kada nam je u jednom momentu grom  udario u centralnu kulisu, koja je bila pokrivena trskom i kada je krov počeo da gori, uz brzu reakciju ljudi iz obezbeđenja, počela je da pada i jaka kiša...
Kada smo kod ekipe, kako ste, kao neko bez iskustva u filmskom poslu, formirali svoj tim?
Uglavnom sam preporuku za članove svih sektora dobijala od prijatelja, ranijih poznanika, kao što su Rade Šerbedžija, Mustafa Nadarević, moja prijatljica Vesna Milić koja je dugogodišnji filmski radnik. Ja sam u te preporuke imala poverenja i u većini sam dobila vrlo dobre i kvalitetne saradnike. Naravno,  bilo je i onih kojima sam  se  pre kraja snimanja zahvalili na saradnji.
Kolika je bila ekipa?
U samom produkcionom, realizatorskom delu bilo je angažovano 58 članova, u glumačkom 27, a samo preduzeće broji 8 članova.
Jeste li se obezbedili od piraterije?
Film je  svuda u svetu podložan pirateriji,  a sa druge strane, kada  je reč o autoru Đorđu Balaševiću, on je uvek bio visoko piratiran. Zato hoću da se javno zahvalim MUP-u Srbije, konkretno sektoru tehnološkog kriminala, jer su sve vreme  otvoreni za saradnju, sugerišući nam protokole koji obezbeđuju da film u toku izrade  bude bude pod nadzorom. To znači da u delu postprodukcije, kada je film već u konačnoj verziji, a samim tim i interesantan već za crno tržište, postoje  ugovori sa svima koji s filmom dolaze u kontakt,  video nadzor , ali i softveri koji kontrolišu svaku moguću zloupotrebu.
Jel film bio skup? Kako ste uopšte uspeli da obezbedite novac?
Najskuplji deo u izradi filma jeste sam novac. I kada je tako, učinili smo sve, da sve što može, bude urađeno i bez novca. Nešto nije moguće, ali ima i onoga što jeste. Kako je sezona snimanja leto, a leti ne rade pozorišta, recimo, pozajmila sam kostime za drugi i treći plan kadra od SNP-a i Somborskog pozorišta. Za uzvrat smo im ih vratili očišćene i opeglane. To je  smanjilo budžet predviđen za kostime za dve trećine. Takođe, po pitanju neophodne scenografije, dobila sam podršku JP „Vojvodina šume“, JP „Bačka put“ i JP“ Vode Vojvodine“ i ovih dana deo scenografije ustupam na korišćenje JP „Vode Vojvodine“ koju će koristiti prilikom izgradnje nacionalnog parka Jegrička. Deo scenografije ustupamo  JP „Gradsko Zelenilo“ u Novom Sadu i jedan objekat će biti implementiran u Dunavskom parku u Novom Sadu.
Jeste li imali pomoć državne administracije?
Navela sam podršku MUP-a i ne smem da preskočim ni podršku Ministarstva kulture Republike Srbije. Želim da napomenem da sam takođe naišla i na razumevanje Ministarstva finansija, kome sam se obratila za tumačenje zakona vezano za to, da li se ishrana filmske ekipe na terenu mora knjižiti kao reprezentacija. Neki iskusni filmski radnici pokušali su da ma nauče kako se to zaobilazi, ali  sam odlučila da se obratim ministarstvu, uverena da ću dobiti pozitivno mišljenje i da to nikako ne može biti knjiženo kao reprezentacija.