Poljoprivreda Srbije je unazad 17-18 godina u la­ganom tehnološkom zao­stajanju, a siromaštvo agrara, nedostatak ključnih inputa, nametnulo je stanje u kome su zaostajale i naučna i stručna agrarna misao- smatra Miroslav Malešević, profesor Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu i  dodaje da - bi se, mada je atmosfera 90- tih ostavila odraza i na današnju situaciju, agrar mogao relativno brzo povratiti i primeniti najmodernije tehnologije gajenja. Odomaćilo se da tehnološku zaostalost ilustruje prosečna starost traktora od 15 i kombajna od 19 godina; naš sagovornik međutim, primećuje da - je korisno imati dobre, efikasne i nove mašine, ali dob voznog parka je manje validan pokazatelj tehnološkog razvoja.

Mnogo je važnije stvaranje novih genetičkih potencijala, novih sorti i hibrida sa većim potencijalom za prinos, kvalitet, otpornosti prema stresovima... Genetika je moćno oružje i metode molekularnih markera brzo daju rezultate u praksi, istina ne kod svih kultura. Valja razmišljati o GMO kulturama, sviđalo se to nama ili ne, veoma rasprostranjenim u svetu.
Sorte, odnosno hibridi su nosioci proizvodnje i prema njima se kreira osnovna tehnologija gajenja, pre svega mineralna ishrana, takođe važan momenat u kome Srbija zaostaje. Sve osobine biljka stiče preko mineralne ishrane i zato se tehnološka zaostalost u ovom pogledu najviše uočava, kroz prinos, kvalitet ili, pak, (ne)otpornost biljaka.
Pre 20- ak godina u nas se na bazi plodnosti zemljišta primeravala ishrana biljaka. Danas je nužno povratiti plodnost zemljišta, kako bi biljke imale optimalan uslov za razvoj korenovog sistema i nadzemnog dela. Đubrivima se dopunjavaju hranljivi elementi koje biljka uzima tokom vegetacije, a momenat i količina unošenja đubriva jako zavise od klime. Novim tehnologijama, uključujuću i GPS, pokušava se biljci preventivno staviti na raspolaganje dovoljna količina hranljivih elemenata.
Francuska je tehnologiju pri­mene mineralnih đubriva dovela do savršenstva, pa su uspeli da im oscilacije prinosa, zavisno od vremenskih uslova, prosečno variraju 10 odsto. Upravo su mineralna ishrana i zaštita bilja ključni faktori da se eliminišu nepovoljni uticaji klimatskih prilika, a dobra prognoza, podaci o plodnosti zemljišta i biljnom sklopu su pretpostavka za dobru mineralnu ishranu.
Razvojem sistema „kap po kap“, tehnologija navodnjavanja je izuzetno napredovala, pa su danas prve po prinosu kukuruza države, koje ranije u setvenoj strukturi jedva da su imale ovu biljku- Grčka, Italija, Španija, Portugalija... Dobit je u ekonomisanju sa sve više nedostajućom vodom i Malešević smatra da bi u slučaju opredeljenja da se naš agrar tehnološki modernizuje, izgradnja infrastrukture sistema za navodnjavanje bila prioritet.
Na primenu i efikasnost novih tehnologiju utiče usitnjenost parcela, u velikoj meri iznikloj na osnovu svojinskih odnosa nad zemljištem i sigurno da Vojvodini predstoji povećanje njive. No, dovođenje parcela na povoljnije veličine, teško može biti ostvareno bez promene vlasničke strukture nad zemljištem.
Veselin Lazić, profesor Poljoprivrednog fakultat u penziji i jedan od čelnika farmera 100 Plus (100 hektara, minimum za ratarsko farmerstvo), ceni da je pojava krupnih farmera dobar preduslov za modernizaciju: budućnost vide u selu, upijaju nova znanja, imaju ekonomiju obima i nosioci su promena u životu sela. Da bi se pomogao razvoj farmi, predlaže  sistem po­boljšanja Savetodavne službe. Kako tehnološki razvoj podrazumeva ne­prekidno usavrševanje znanja, bitno je obogatiti podučavanja i proizvođača.
 Tehnološka modernizacija košta i  država mora da finansira, posebno Savetodavne službe, bez obzira da li su državne ili privatne. Krunski edukatori moraju biti ljudi sa fakultata i instituta.
Lazić smatra da je sporan sta­tistički podatak o čak 325.000 traktora u Srbiji, ceneći da je često reč o gvožđuriji staroj 20 i više godina, koju vlasnik koristi samo za svoj posed i ličnu proizvodnju, nesanjajući da bude robni proizvođač. Bitnije je, ističe Đorđe Bugarin, sekratar za agrar u Privrednoj komori Vojvodine, razviti organizaciju mašinskih prstenova, gde seljak mašinom koju ima i drugima radi uslugu za koju je osposobljen. Time se eliminiše praksa, da svako bogatije domaćinstvo ima svu za poljoprvredu neophodnu mehanizaciju. Tolike investicije mogu da isplate samo farmeri sa 200 i više hektara zemlje. Država bi mogla, ukazuje Bugarin, da pomogne razvoj zadrugarstva ukidanjem PDV na usluge koje član zadruge, sistemom mašinskih prstenova, pruža ostalim zadrugarima. Ključna uloga prstenova je tokom setve i žetve, dveju najvažnijih operacija u uzgoju biljaka.
Šta bi se dobilo organizacijom prstenova?
Setva je problem u srpskoj poljoprivredi; gro sejalica je slabog kvaliteta, a znanje većeg broja seljaka zastarelo. Tako se u nas postiže da na hektaru pod kukuruzom bude sklop od 50.000 biljaka, naspram evropskih 70.000. Setva je često previše plitka, ili je dubina zasejanog semena neujednačena, regulatori za distancu između semena dve biljke loše podešeni i u setvi, inače najskupljem segmentu proizvodnje, nastaju najveći problemi.
Gubici koji nastaju upotrebom starih ili loše voženih kombajna u žetvi, mogu biti uvećani sa standardnih 0,3 na 4 i 5 odsto, dok mnoga starudija ne bi ni trebalo da žanje osetljivije biljke- suncokret i soju.
Mašinski prstenovi na polja izvode manji broj, ali kvalitetne sejalice, a njima upravljaju dobro obučeni seljaci. Time se postiže brža amortizacija, češće obnavljanje mašina, što doprinosi konkurentnosti proizvodnje.
U poslednje vreme, na razvoj tehnologija utiču ekološki principi. Prethodni period ostavio nam je ogromnu zakorovljenost zemljišta; ceni se da samo u Vojvodini godišnje ostane neobrađeno oko 300.000 hektara zemljišta. Nije u pitanju samo invazija višegodišnjih korova, već na njima preživljavaju patogeni i postoji opasnost da prouzrokuju bolesti. Malešević pojašnjava da je hemijska industrija nametnula svoj, na prvi pogled jednostavniji način suzbijanja korova, bolesti, štetočina i prešla se granica « normalne» upotrebe pesticida. Seljaci su primorani da sve više koriste « hemiju», a zaboravljaju se biološke, agrotehničke mere borbe, prevencija... Time se uvećavaju ekološki problemi zagađenja okoline i vodotokova... Mada je zakonski propisano kako raditi sa ambalažom, te uvoznici i trgovci obavezni da organizuju povraćaj, ambalaža se u nas baca u šumarke, na seoska đubrišta. Već ove godine, uklanjanje decenijama zaostale amablaže biće test sposobnosti srpske poljoprivrede.

Međutim, naš sagovornik postavlja pitanje da li je profit u primarnoj poljoprivredi dovoljan za prosečan život? Ceni da nije slučajno što su farmeri u Danskoj, Francuskoj, Austriji.., deoničari mlekara, klanične industrije, uljara, šećerana... U primarnoj proizvodnji akumulacije nema, već se profit stvara u daljim fazama prerade. U nas su primarni proizvođači u stalnom sukobu sa prerađivačima, umesto da se momenat spora prevaziđe uvođenjem seljaka u vlasništvo nad fabrikama prehrambene industrije. Sa stanovišta inoviranja, može se upitati koliko je motivisan na ulaganje farmer sveden na prostog paora, bez šanse da u finalnijoj preradi uveća svoj agroprofit?     
Posle prve naftne krize 1973. godine, u središte pažnje dolazi energetska efikasnost; počelo se razmišljati da se dotadašnjih sedam predsetvenih prohoda traktorom, radi pripreme zemljišta, svede na razumnu meru. U poslednjih pet- šest leta, ide se na direktno sejanje; traktor, neuporedivo višefunkcionalniji u odnosu na tradicionalnu predstavu, i ne ore, već samo razbira zemljište onoliko koliko je potrebno da se zaseje. Dakle, nije reč o prostoj zameni stare modernijom alatkom, u pitanju je bitno inovirana tehnologija obrade zemlje.
Primer nekada odličnog kombinata Mitrosrem( Sremska Mitrovica) iz 1982. godine je ilustrativan: Posle 20- tak godina upotrebe « teških traktora », zemljište je toliko sabijeno da mikroorganizmi nisu mogli da razgrađuju stajsko đubrivo, pa je plodnost zemljišta prepolovljena. Otada se sve mašine proizvode sa širokim pneumaticima, a traktor se kreće stalno istim tragom. Ukratko, mašina je iznudila nove tehnologije obrade zemlje, ono što se danas naziva « redukovana obrada», « minimalna obrada»...
Miloš Tešić, profesor na FTN u Novom Sadu i projektant poljoprivrednih mašina, ističe da je ekonomičnost upotrebe poljoprivrednih tehnologija, ili pojedinačnih mašina, umnogome zavisna od veličine poseda koje obrađuje, odnosno broja radnih sati upotrebe za godinu dana. Ali i od strukture parcela u okviru kombinata, zadruge ili gazdinstva. Grehota je parcele od 60 hektara obrađivati trektorčićem, kao što se ne isplati ni paliti « Džon Deer» za obrađivanje parcelica od nekoliko hektara. Ukratko, razvoj i primena tehnologije delom je uslovljena i strukturom vlasništva nad zemljištem: visokoproduktivne mašine zahtevaju što veće parcele i zato je trend na povećanju gazdinstava.
Veliko gazdinstvo za ratarsku proizvodnju je iznad 200 hektara, dok posed ispod 50h iziskuje gajenje intezivnijih kultura. Kriterijum je upravo pogodnost za primenu produktivnih mašina i sprovođenje modernih tehnoloških postupaka. Kako starost mašine ne bi umanjivala efikasnost proizvodnje, traktore bi trebalo menjati svakih sedam, osam godina, a da bi se sve isplatilo, traktorom godišnje valja raditi, zavisno od snage, između 1.600 i 2.400 sati. U nas se pre tri sezone traktori u preduzećima i zadrugama radili, u proseku, 1.100 sati, kod seljaka tek 400 sati. Mala angažovanost ukazuje na veliku upotrebu starudije kod poljoprivrednika.
I Tešić naglašava potrebu stalnog inoviranja znanja:
- Modernim mašinama može upravljati dobro obučen vozač, dok majstor za popravke mora imati uz znanje mehaničara i znanje elektroničara.-
Industrija poljoprivrednih mašina je učinila velike iskorake unazad 15- 20 godina i današnji traktori neuporedivo efikasnije koriste dizel goriva. Razvoj mnogo košta i na tržištu ostaju samo najbolji. Stoga je pitanje kako očuvati proizvodnju u ovdašnjim fabrikama, recimo Zmaju i IMT? Britanska firma MacFerguson, od koje je pre 55 godine kupljena licenca za proizvodnju mašina, danas ne postoji. Doduše, još se proizvode traktori pod ovom robnom markom. Tešić ukazuje i da je proizvodnja biogoriva alternativna finalizacija proizvoda primarne poljoprivrede. Pre 22 godine, jedan odsto energenata u Vojvodini se dobijalo iz biomase i biogasa, kao u Danskoj. Nismo nastavili razvoj sektora obnovljive energije i danas u Vojvodini praktično nema alternativne energije, dok pola Kopenhagena svetli, a tri četvrtine se greje pomoću biogoriva dobijenih iz agrarne biomase.