Đorđe Roslavljev ponovo se rodio 23. decembra 2008, u tridesetdrugoj godini života. Do tada, njegovi prehrambeni rituali podsećali su na Katarinu (uragan), dok bi danas njegovoj kulturi ishrane više odgovaralo poređenje sa prolećnim povetarcem. Đorđe, bivši ovisnik o hrani, sa viškom kilograma borio se ceo život. Još u osnovnoj školi imao je 90 kilograma. Nakon bezuspešnih pokušaja da oslabi, odlučio je da svoj problem trajno reši ugradnjom švedske podesive želudačne trake. Kako se danas u medicini sve više pribegava laparoskopskim bandažama želuca kao obliku hirurškog lečenja gojaznosti, tim putem krenuo je i Đorđe.

Laparoskopska bandaža želuca švedskom podesivom trakom, savremena je hirurška procedura koja se koristi pri lečenju gojaznosti. Zahvat podrazumeva postavljanje silikonske omče širine 12 milimetara s elastičnim balonom. Traka se endoskopski postavlja oko donjeg dela želuca, tik ispod jednjaka. Želudac se tako deli na dva dela. Manji deo, volumena do dva decilitra, postaje novi želudac. Uz to, postoji mogućnost širenja i sužavanja omče, dakle kontrole prolaska hrane. Traka se može u potpunosti ukloniti, bez velikih rezova. A , što je izuzetno bitno,  nema posledica za anatomiju želuca, nema uticaja na varenje hrane, a subjekt ne mora neprekidno uzimati dodatke prehrani da bi nadoknadio ono što ne može sam uzeti. Traka, po pravilu, ostaje zauvek - da subjekt ne bi nastavio po starom. Iako ostatak želuca atrofira, put hrane je prirodan.
Za četiri godine, telesna masa može da se smanji do 60 odsto. Veličinu omče, a time i redukovanog želuca, moguće je podešavati preko potkožnog porta. Što bi se reklo, steže se neki unutrašnji kaiš. Prednosti laparoskopske bandaže želuca u odnosu na klasične hirurške intervencije su kratki boravak u bolnici (svega dva-tri dana), mali operativni rizik, minimalne postoperativne komplikacije, odsustvo poremećaja u resorpciji hrane, uz manje troškove lečenja. Cena trake je oko 2.000 evra.
Svetska zdravstvena organizacija, pri utvrđivanju gojaznosti, preporučuje proračun indeksa telesne mase (ITM). Iako ova metoda nije najpouzdanija kod dece koja rastu, kod trudnica i dojilja i kod posebno mišićavih pojedinaca, bodibildera na primer, kao i kod osoba sa deformitetima kičmenog stuba, svako može vrlo lako da izračuna sopstveni indeks telesne mase po prostoj formuli:

ITM=TM(кg)

--------------------------
TV2(m)

U toj formuli ”TM (u kg)” je telesna masa u kilogramima, a TV(m) je telesna visina u metrima.
Ako je vaš ITM viši od 25, onda ste prekomerno uhranjeni, već ste ušli u predgojaznu fazu. Gojaznost je evidentna ako je dobijeni broj premašio 30. Osobe čiji ITM prelazi 40, smataju se ekstremo gojaznim. Osim stepena gojaznosti gleda se i distribucija masnog tkiva, da ne kažemo - obima stomačine. Predgojaznost se meri obimom struka preko 94 santimetra (kod žena 80), dok su gospoda sa strukom od 102 cm (88 za dame) - definitivno u superteškoj kategoriji. Gojaznost je epidemija savremenog sveta. Istraživanja s početka veka pokazuju da najviše gojaznih ima SAD i Australija, sa neverovatnih 50 odsto populacije. U Evropi, bivša Jugoslavija prednjači sa udelom od 30 do 40 odsto, s tim da je Vojvodina u vrhu. Generalno gledano vojvođanska kultura ishrane fetišizuje hranu i olako je shvata: u našoj okolini zalogaji se ne broje, a možda bi trebalo.
U monografiji prof. dr Edite Stokić ”Gojaznost - bolest koja se leči” zapisan je odličan primer o tome kako se zloupotreba hrane olako shvata. Samo par keksića više tokom dana, mogu biti presudni za razvoj gojaznosti, kod dece i odraslih. Keksić nosi 50 kalorija. Ako se keksić ponavlja sedam puta nedeljno, to je 350 kalorija viška; na godišnjem nivou – 18.250 kalorija. Od 3.500 nesagorelih kalorija nastaje pola kilograma sala, tako da je jasno da se samo jedan pogrešan keksić dnevno, za godinu dana, preobražava u 2,5 kilograma sala. A to je samo keksić. Gde su sarme, ćevapi, pudinzi i rakijice, piva i krompirići?! Prosečan desetogodišnjak, za devet meseci, pojede čipsa koliko je težak. Smanjena fizička aktivnost drugi je činilac značajan za nastajanje gojaznosti. Savremeni čovek je sve pasivniji. To mu je životni stil.
Đorđe je godinama uzimao mnogo više od prekomernog keksića dnevno. Pre prvog lečenja (2001.), spadao je u kategoriju ekstremno gojaznih. Sa 160 kila, sa 126 santimetara struka i ITM-om od neverovatnih 46 kg/m², to je zaista i bio. Neposredno pre prve terapije, izmeren mu je krvni pritisak od 180/100. Doktorka Stokić započela je lečenje dijetom i lekovima, što je podrazumevalo ishranu sa 600.000 kalorija deficita, pojačanu fizičku aktivnost i lek ”Orlistat Xenical” kapsule od 120 mg, tri puta dnevno, pre glavnih obroka. Taj lek smanjuje resorpciju masti za nekih 30 odsto. Nakon godinu dana takvog režima, Đorđe je postigao fantastične razultate. Telesnu masu redukovao je za 26 odsto, izgubio je 41 kilogram. Obim stuka smanjio je za 26 santimetara, a krvni pritisak se normalizovao samo nakon tri meseca.
- Vratila mi se želja za životom i energija za koju sam mislio da je odavno izgubljena. Čak sam počeo da radim kao voditelj muzičke emisije na Televiziji Apolo. Počeo sam da se menjam, ali sve to nije trajalo duže od godinu dana. Počeo sam lagano da vraćam težinu. Sve vreme sam se pravdao time da sam više izgubio nego što sam vratio. Tešio sam se, sve dok se ponovo nisam vratio na maksimum. Katastrofa! Ponovo samoća, nemirna savest, depresija. Nedelja mi je bila najgori dan. Ponavljao sam nedeljni ručak, pred večeru – seća se Đorđe Roslavljev.
Onda je saznao da se na Klinici za grudnu hirurgiju Instituta za plućne bolesti Vojvodine u Sremskoj Kamenici, gojaznost leči hirurški. Endokrinolog mu je predložio taj tip lečenja, što je prihvatio. Operativno lečenje sprovodi se samo kod ekstremno gojaznih pacijenata i samo u slučajevima kada prethodne terapije nisu dale efekta.
- Po preporuci ličnog lekara, profesorke dr Edite Stokić, urađene su potrebne pretrage. Konačno su o izboru hirurške metode odlučili članovi konzilijuma lekara: internista prof. dr Edita Stokić, klinički psiholog dr Nedeljko Platiša i hirurzi prof. dr Miroslav Ilić i doc. dr Miloš Koledin. Na moju sreću, oni su rešili da moj slučaj učestvuje u ovom programu – kaže Đorđe.
Mnogi ljudi hranu shvataju kao zamenu za nešto što je izgubljeno: ljubav, posao, ambicija, smisao, fokus. To je slično kao pušenje, alkohol, ili droge. Čovek jede kad je tužan, jede kad je sretan, jede kad je gladan, jede kad je sit. Tridesetak odsto gojaznih ima faze prejedanja. Oni po pravilu ne razlikuju glad od žudnje za hranom. Mnogi ne poznaju osećaj gladi već jedu zato što im hrana prija. Jednostavno, vole da krkaju. I Đorđe kaže da je već dugo svestan da je dobar deo njegovog problema ipak u glavi, a ne u stomaku. Dr Nedeljko Platiša psiholog je Kliničkog Centra Vojvodine i njegovo je da utvrdi da li je pacijent sposoban da zahvat podnese psihički. Ta stvar je jako ozbiljna.
Gojazna osoba je često diskrimisana za razna zanimanja, ona se oseća nepoželjno, depresivno, jede više, a zbog svog izgleda postaje još više depresivna i opet utehu nalazi u hrani. Ipak, postoje i okorele debeljuce, koje nikako ne žele da priznaju da imaju problem. Ti ljudi upravo svoju gojaznost ističu kao vrlinu, kao sopstveni izbor. U Vojvodini ćete često čuti definiciju “Debeo i sretan”. Klinička psihologija to vidi iz svog ugla.
- Ta sintagma najčešće predstavlja odbrambeni mehanizam gojaznih ljudi - racionalizaciju njihovog patološkog stanja – objašnjava dr Platiša. - Kako neko može da bude sretan, ako je njegovo zdravlje ozbiljno ugroženo?! Gojaznost i debljina dovode se u vezu sa hipertenzijom, porastom nivoa holesterola u krvi, arteriosklerozom, bubrežnim bolestima, dijabetesom, bolestima žučnih puteva, artritisom i nekim vrstama raka. Registruju se i sleep apnea, sterilitet, proširene vene donjih ekstremiteta, gastroezofagealni refluks i urinarna stres inkontinencija. Da li je to dovoljno razloga za sreću?!
Na svu sreću, Đorđe ponovo ima razloga za sreću. Operisan je pod opštom anestezijom. Intervencija je trajala sat i po. Već trećeg dana po prijemu, Đorđe je otpušten iz bolnice, uz preporuku da se pridržava dijetetskog režima ishrane (prvih deset dana tečna hrana, drugih deset - kašasta, u trećoj dekadi - usitnjena hrana). Prvih mesec dana nakon intervencije, retko i slabo je osećao glad. Pridržavao se novih pravila ishrane. Nakon pet meseci, oslabio je 22 kilograma.
- I dalje se pridržavam novih pravila ishrane. Uživam dugo u čestim i malim obrocima, dok postepeno slabim. Da se razumemo: ja i dalje volim i da jedem i da spremam hranu, ali sada su to kultivisani i kvalitetni obroci. Mogu slobodno da kažem da napokon jedem da bi živeo, a ne obrnuto. Interesantno je to što sada imam znatno više vremena za sebe. Više ne živim pod stalim imperativom nabavljanja, pripremanja i konzumiranja hrane. Više ne razmišljam: Da li će biti dosta? Šta ako ostanem gladan? Šta ćemo sutra? Primetio sam još jednu vrlo interesantnu promenu. Za mene više nije problem da ono što mi se ne jede, jednostavno, bacim u đubre.