Ono što su mnogi hteli – on je uradio. Po svom. Umesto da nasledi jednu od najuglednijih novosadskih advokatskih kancelarija – okrenuo se muzici. Oni koji ga dobro poznaju tvrde da je to bila ljubav. Ali, u toj ljubavi pojavio se neko treći. Njujork. Taj ljubavni trougao rezultirao je novom, ovaj put autorskom pločom Njujorškog novosađanina, Milana Mumina. Prošlog maja, u bruklinskom studiju „Trout recording“, sa producentom Brejzom Goginom, Mumin je snimio album „Asthma sky“ i poželeo da ga donese svojima u Srbiju. 

- U Americi imam bend, koji čine jedan Srbin, Hrvat i Afroamerikanac, pod nazivom „Undercover maniacs“, koji mi je puno pomogao,  odsvirao i otpevao ovaj album sa mnom. U čuvenom studiju Freda Kervokijana, „Avaatar“, uradio sam postprodukciju, a u Srbiji mi je album izdao „City records“. Pre nekog vremena, imao sam svoju novosadsku promociju u klubu „Trema“ i vidim da je publika fenomenalno reagovala na moje pesme, što govori u prilog tezi da sam dobro odlučio kada sam pristao da uđem u kuću „Velikog brata“, budući da me na javnoj sceni nije bilo od raspada „Huntersa“ i odlaska u Ameriku- kaže Mumin.
Milan je  pre pet godina, budući da mu je ovde, nakon izlaska albuma „Live in Bistro“, postalo teskobno i mučno, spakovao kofere i krenuo u svet. Kako je od Evrope već do tada video najbolje što je ista nudila, a  pošto je odrastao na coca-coli i u lewiskama, te ostalim proizvodima „born in USA“ kulture, odlučio je da spozna, zašto je Amerika obećana zemlja.
Dakako, po drevnom vojvo­đan­skom običaju, prvo je otišao da obiđe tetku u Americi, da bi potom, kad je već tu, osim tetke obišao i Čikago, San Dijego, Los Anđeles i naravno Njujork.
Danas tvrdi da su mu se „pro­viđenje“ i odluka da uđe u proces za dobijanje boravišne dozvole dogodili na Minhenskom aerodromu.
-Sećam se toga, kao da je juče bilo....Kad smo sleteli na Minhenski aerodrom, a tamo sve nekako sivo i turobno, sve mi se nekako učinilo malim, neznatim u odnosu na ono gde sam do tad boravio! I dan-današnji, kad recimo, sletim na Hitrou, koji je najveći aerodrom u Evropi, imam utisak da sam sleteo u neko selo. Čitava Evropa mi se čini nekako varošanskom u odnosu na ono gde danas živim - iskren je Milan.
Iako je menjao mesta prebivališta u kojima je živeo u proteklih pola decenije širom SAD-a, Mumin je za svoju bazu, vazda smatrao Njujork, a u njemu deo Queensa, imenovan kao Astoria. Izvorno, ovaj deo grada bio je naseljen grčko-italijanskim tragaocima za boljim životom, da bi u današnjici poprimio obrise globalnog „čušpajza“ u kojem ćete se susretati sa svim nacijama i u koji se on, kakvog ga znate iz VB, vrlo uspešno uklopio.
Međutim, prvi koraci i snalaženje u obećanoj zemlji u kojoj „snovi postaju realnost“ i nisu baš bili satkani „od ruža“:
- Prvo što me dočekalo u Americi, jeste da sam upao u finansijsku bulu, jer tamo naprosto, ne možeš sebi da dozvoliš taj luksuz da ne radiš mesec dana. A moja sestra i ja, smo upravo to činili. Međutim, nakon mesec dana boravka kod prijateljice Tijane, moj drugar Pera mi je našao stan u Bruklinu, vrlo povoljan...a, posle sam i shvatio zašto je bio takav! Miševi, pacovi, i ostale njujorške „domaće“ životinjice i glodarčići, šetali su mi se po stanu non-stop, metro stanica mi je bila iznad stana, tako da sam stalno bio u pripravnosti od mogućeg zemljotresa. Inače, čitav život se jurcam, bez obzira di živim, sa tim životinjicama tamo! Naravno, da oni imaju efikasne službe i sredstva protivu njih, ali ne daj bože, zaboraviti, malo mrva od doručka! Eto, cele regemende glodarčića, čim otvoriš vrata od stana - slikovit je Milan.
Kao većina Srba u Americi i Mumin je menjao poslove. Radio je  kao konobar, menadžer lokala, u velikoj kompaniji za selidbe... ali poslednjih godinu i po dana ima stabilan biznis u poznatom „Yellow cab“-u, u kojem radi od pet uveče-do pet ujutru, baš poput Roberta de Nira, u antologijskom filmu „Taksi“. Najveći broj polazaka i destinacija, dok je u smeni, Milanu se događa upravo na Menhetnu, iako su njegove kolege i on, dužne, budući da rade u jednoj od najrenomiranijih taksi kuća (koja je i jedan od simbola Njujorka) da voze mušterije u tzv. five borows, odnosno Bruklin, Bronks, Ist vilidž, što većina njih izbegava, budući da su to udaljene destinacije (Njujork je veličine celokupne Vojvodine).
Kult rada je u Americi, uz kult porodice, jedan od predominantnih, po Milanovom svedočenju. Naprosto, Amerikanci žive da bi radili, za razliku od nas, koji radimo da bismo (pre)živeli, što je jedan od razloga  koji Mumina dovodi barem dva puta godišnje na Dunav. Iako su obe njujorške reke zagađene, nekad mu se događa, dok posmatra Hadson sa Bruklinskog mosta, da ga zapahne miris Dunava, kao što ga inverzijom, sa Dunava „omađija“ miris Hadsona.
Kao i većina Njujorčana i Mumin redovno džogira. Što u obližnjem Astorija parku, što ponekad vikendom u najvećem i najpoznatijem Central parku. U retkim prilikama, kada se  nađe vremena i za druženje, najčešće voli da kafeniše sa glumicom Mirom Joković i njenim suprugom Srđanom, bubnjarem Ivanom Feceom-Firčijem, Novosađaninom Markom Vargom, dok mu je glumac Sergej Trifunović pomogao kada je došao da pronađe advokata koji bi mu sredio boravišnu dozvolu. Biznismeni Majkl Đorđević i Mile Mandarić davali su mu savete „za snaći se u obećanoj zemlji“, a bivši Otporaš, a današnji naš  konzul u Njujorku, Vlada Pavlov, mu je „brother in pečalba“, kako veli.
Kako se naši i „po Amerikama“ nađu, tako se i njemu dogodilo da mu jednog lepog jesenjeg njujorškog dana u taksi sedne pevačica Ana Stanić, te priči dvoje kolega nije bilo kraja. A kad ste taksista u Njujorku onda vam u kola ulaze i Šon Koneri, Džon Malkovič, Bruk Šilds...