Radoslav Vava Petković svojevremeno je dobio Ninovu nagradu za roman godine (Sudbina i komentari), a njegovom najnovijem romanu (Savršeno sećanje na smrt), početkom godine, zamalo je izmaklo isto priznanje. Iako je vanstranačka ličnost, Petkoviću je Liga socijaldemokrata Vojvodine poverila funkcionersko mesto u Pajtićevoj vladi. Njegov posao se zove zamenik pokrajinskog sekretara za kulturu.

Kako se oseća pisac kao funkcioner jedne vlade – kao čovek na vlasti?
Zvučaće kao fraza, ali nimalo se ne osećam kao čovek na vlasti. I van mojih osećanja moglo bi se o ovoj formulaciji itekako raspravljati – šta u stvari znači i šta jeste čovek na vlasti. Jesam funkcioner jedne vlade i tu ne vidim ništa problematično, to su u istoriji bili mnogi pisci, počev od onih rado pominjanih primera pisaca u diplomatiji – tradicija koja se nastavila sa Basarom i Velikićem – a diplomata je uvek funkcioner jedne vlade, ambasador je visoki funkcioner.
Naravno, glupo je reći da ste jedno kao pisac, a drugo kao funkcioner, što se ponekad može čuti, to bi bilo šizofreno stanje i nije lako sebe tako deliti. Kako bi se reklo, čovek u životu ima razne uloge, ne samo kao pisac ili funkcioner, već i kao nečiji sin ili ćerka, muž ili žena, prijatelj, vozač na drumu. Te uloge se ne mogu poistovetiti, ali one jesu povezane, malo prosto rečeno vrši ih ista osoba. Hoću reći u životu nismo samo jedno, menjamo uloge svaki dan više puta.
Smatra se da je neobično kada neko, ko dolazi preko Save i Dunava, prihvati značajnu političku ulogu u Novom Sadu?
Tumačiću Vaše pitanje strogo bukvalno, te ću Vam odgovoriti da ja i nisam neko ko dolazi preko Save i Dunava. Rođen jesam preko i prvih osam godina proveo sam u ulici Kneza Miloša u Beogradu, ali smo posle prešli Savu i stanovao sam skoro četrdeset godina na Novom Beogradu. Novi Beograd je bio tih godina posebna priča, trebao je biti ogledno socijalističko naselje, istinski socijalistički glavni grad, a danas kada njime prolazim, pogotovo nekim delovima, gledajući nove zgrade banki i različitih kompanija, šoping molove, pomišljam kako je postao ogledno kapitalističko naselje. Tada, šezdesetih godina, to je uglavnom bilo naselje došljaka u Beograd. Mislim da sam u svom gimnazijskom razredu bio jedini koji je kao mesto rođenja navodio Beograd. Volelo se govoriti kako je to ”Jugoslavija u malom” što je bilo relativno tačno, mada manje nego što se tada govorilo i mislilo.
Novi Beograd se graniči sa Zemunom, a Zemun me je rano privukao, slavni zemunski kej pre svega, onaj od kojeg će kasnije radikali napraviti vašarište, danas ipak uklonjeno. Zemun je tada, dakle pre velikog naseljavanja devedesetih, bio nešto drugo, Zemunci nisu za sebe nikada govorili da su Beograđani, uvek su isticali da su Zemunci i to se nije odnosilo samo na pripadnike starih zemunskih porodica – upoznao sam, inače, neke od najstarijih – već su to prihvatali, u drugoj generaciji, i doseljenici u Zemun. Zemun je u mnogo čemu bio jedan sremski, vojvođanski grad sa svim vrlinama i manama koje se pod ovim mogu naći, a ja sam se u Zemun zaljubio.
I tu dolazim do trećeg važnog dela moga života, Istre. U Istru sam, sticajem okolnosti, dospeo kao trogodišnji dečak. Nikada u njoj nisam živeo – mada sam u nekim trenucima to želeo - ali kada se svi višemesečni boravci tamo saberu, proveo sam tamo nekoliko godina života, sigurno, i ponešto je upoznao.
Pisali ste o Dvigradu, Trstu, Carigradu; živeli u Beogradu, Pančevu, sada ste Novosađanin. Šta povezuje sva ta mesta?
Najkraće: ličnost pisca.
U dužoj verziji bi zvučalo otprilike ovako: prvi moji romani su snažno obojeni upravo tim istarskim iskustvom. Dvigrad se zaista nalazi u Istri, mada su to danas ruševine grada napuštenog u Srednjem veku. Iskustvo iz Istre me zapravo nikada nije napustilo. Kada je pročitao moj poslednji roman Savršeno sećanje na smrt, dakle roman koji se, najvećim delom zbiva u Vizantiji XV stoleća, naš vrsni vizantolog, Radivoj Radić, se vrlo iznenadio kada sam mu rekao da u Monemvasiji, primorskom gradu na Peloponezu, nisam nikada bio. Objasnio sam mu da te, mediteranske prizore, dobro znam iz Istre i da ne moram da opet posetim neki mediteranski grad da bih njegovu sliku i prizore vratio u sećanje i osećanje.
Sva tri grada koja ste nabrojali kao mesta zbivanja mojih romana jesu mediteranski gradovi – inače ne volim ime Carigrad, ne volim tu ničim opravdanu serbizaciju toga grada koji je bio Konstantinopolis, a sada je Istanbul. Ima u toj potrebi za svojatanjem nečeg zagonetnog.
Svojevremeno sam kupio GPS uređaj za auto i natpisi na displeju su latinični. Latinicom su napisani i Beograd i Novi Sad i Vranje. Ali iz nekog razloga Budimpešta, Beč – i Đer – napisani su ćirilicom. Naravno, naši ćiriličari bi rekli kako sve treba pisati ćirilicom, i imena bečkih i peštanskih ulica, sve dok svi ne shvate kako imamo najsavršenije pismo na svetu, fraza koja se inače ponavlja besomučno i bez razmišljanja.
Prostori Mediterana i Srednje Evrope – a Novi Sad i Pančevo, delimično i Beograd, njoj pripadaju, sviđalo se to nekome ili ne – jesu prostori razlike i različnosti. Ove pojmove ne treba idealizovati, oni u praksi mogu značiti, a i znače, krvavu istoriju. Da su srpsko-hrvatski odnosi daleko od idealnih, naučio sam rano u Istri. Zemun je postao prva beogradska radikalska opština i veliko je, koliko god na prvi pogled utešno, pojednostavljenje, da su za to zaslužni samo oni koji su došli devedesetih – i neki iz starih porodica su spremno stali pod nacionalističku zastavu. Ali da kažem ovako: gde postoji razlika, tu postoji i želja za zatiranjem razlike. A meni se sviđa i privlači me različitost.
Kako se oseća Beograđanin kao Novosađanin? Šta ima u Beogradu, a nema u Novom Sadu?
Da se oseća loše ne bi bio u Novom Sadu.
U Novom Sadu sam se, inače, našao sticajem okolnosti. Moja žena, Vladislava Gordić, sa udatim dodatkom Petković, profesor je na Univerzitetu u Novom Sadu. Ja sam nekoliko godina bio slobodnjak, što znači da nisam imao redovnih, svakodnevnih obaveza ni u jednom gradu, ona je imala u Novom Sadu i tako sam i ja počeo da provodim sve više vremena ovde. I sve više mi se sviđalo.
U Beogradu je veća gužva, ne samo bukvalno na ulicama i u saobraćaju, već u svakom smislu reči. Veća gužva vodi većoj tenziji i to vam se može sviđati ili ne. Ili vam se u nekim trenucima života može sviđati više ili manje ili nikako. Sve ovo što sam rekao može se detaljno razlagati ili obrazlagati, ali se u suštini svodi na pitanje krajnje ličnog izbora.
Za vaše postavljenje na mesto zamenika pokrajinskog sekretara za kulturu presudno je bilo poverenje Lige socijaldemokrata Vojvodine. To je stranka radikalnih idealista – šta oni očekuju od Vas?
Mislim da očekuju – a u to su i verovali kada su mi poklanjali poverenje – da dobro radim svoj posao.
Da li vas u beogradskoj čaršiji sada smatraju autonomašem?
U tzv. čaršiji me nikada nisu ni smatrali nekim oglednim pripadnikom nacionalnog jata i to nije nešto što bi me posebno uznemiravalo. Što se prijatelja tiče... pa, mnogo ređe viđam svoje prijatelje iz Beograda, što mi je žao, a valjda i njima.
Šta odgovarate kada čujete tvrdnje o istovetnosti autonomaštva i separatizma, odnosno secesionizma?
Autonomaštvo – ili autonomizam kako su neki političari u Istri prozvali svoj stav da bi izbegli pomalo pežorativan prizvuk koji takve izvedenice nose i u srpskom i u hrvatskom jeziku - nikako nije, po svojoj suštini povezano sa separatizmom. Separatizam je suštinski povezan sa centralizmom, to su dva lica iste priče.
Hoću reći, to su mogući načini nacionalnih projekata, tj. načini ostvarivanja nacionalnih država. Moguće je da se većina (nacionalna), ili tačnije njena političko-upravljačka elita opredeli za centralistički koncept države i pristalice takvog koncepta rado navode primer Francuske. Pri tome obično zaboravljaju dva detalja: da savremena Francuska nije tako centralistička država kako je vole predstavljati i da su osnove francuskog državnog centralizma postavljali jakobinci u vreme Terora, a uobličio ih Napoleon, dakle autokratski vladar čija je politika bila politika vojnih, osvajačkih poduhvata. Njemu je takva državna organizacija, uz snažnu patriotsku propagandu, bila neophodna za vojnu mašineriju koja će napokon Francusku odvesti u katastrofu i društveno-politički haos iz kojeg će se izvući tek u poslednjoj trećini XIX stoleća.
Separatizam se, pak, javlja u jednoj posebnoj situaciji, kada na jednoj teritoriji jedne države imate nacionalnu većinu drukčiju od većine u čitavoj državi. Tada se ta većina nezadovoljna svojim položajem državne manjine može organizovati i pokrenuti akciju otcepljenja, bilo u cilju formiranja posebne države bilo pripajanja tzv. „matičnoj državi“ dakle onoj državi u kojoj je ta nacija većina. Separatizam suštinski nije suprotan centralizmu, jer ako se separatistički projekt ostvari,  dojučerašnji separatisti u „svojoj“ državi mogu biti žestoki i nemilosrdni centralisti.
Autonomija se naravno može koristiti u ovakvim sukobima kao neko kompromisno rešenje kojim najčešće, kako već biva sa kompromisima i to utoliko više ukoliko su razumniji, niko nije zadovoljan, ali to nije u suštini ideje autonomije. Ova ideja se manje zasniva na nacionalnom, više na demokratskom i građanskom principu, što jeste suštinski razlog nacionalističke nervoze – blago rečeno – kada se ona pomene. Ideja je, dakle, da se odlučivanje što više približi građanima. Da izbegnem preterano teoretiziranje i da budem jako jednostavan rizikujući da, kao pri svim uopštavanjima, budem i pomalo neprecizan: kao društvo smo se opredelili za tzv. predstavničku demokratiju, dakle da građani biraju predstavnike u određenim vremenskim ciklusima i da im poveravaju pravo donošenja bitnih odluka. Jedna je stvar ako milion i šest, sedam stotina hiljada ljudi bira 120 poslanika, a sasvim je drugo ako su ti ljudi deo biračkog tela od preko šest miliona koji biraju 250 poslanika. Vojvodina, u celini, ima neke kako se voli reći „specifičnosti“,  recimo da je jako nepogodna za zimski ski turizam. Lako je moguće da iz toga proizađu još neke „specifičnosti“ recimo da, ako je u Vojvodini nemoguće organizovati svetsko takmičenje u veleslalomu, možda je moguće činiti nešto što nije moguće tamo gde se veleslalom može organizovati.
Karikiram, naravno, ali mnogo više karikiraju oni koji neće da vide neke prilično jednostavne činjenice, već beskrajno mudruju proizvodeći ogromnu količinu ideološke magle. Proizvodnja magle je unosan posao, u magli se stvari loše vide, te je lakše i drpiti i udariti.
 Vojvodina je idealan ”dokaz” da Srbiju ”zaista” ugržavaju zavera spolja, a iznutra izdaja. Kako čovek da se odnosi prema ovako ubitačnoj kombinaciji ideja za koju manjina misli da su stereotipi, a većina da je sve to istina? Da li čovek na takvom terenu uopšte može biti pametan?
Može da bude pametan, samo je pitanje koliko mu to vredi. Uvek je lakše govoriti o zaverama i izdajama nego se preispitati, analizirati svoju politiku i svoje postupke. Crnu Goru danas niko ne pominje, osim uzgred i uz ritualne psovke, najradije bi se zaboravilo da postoji, i niko se ozbiljno ne pita šta se tokom XX stoleća desilo. Na početku toga stoleća crnogorska elita se, listom, deklarisala kao deo srpskog nacionalnog korpusa i to se odnosi i na kralja Nikolu. Nepunih sto godina kasnije, Crna Gora se na referendumu, sasvim solidnom većinom odvojila od Srbije, potom se pričalo kako Đukanović nikada neće smeti da prizna Kosovo, jer bi se Crna Gora raspala; Đukanović prizna, bude par bučnih mitinga i potom on suvereno dobije izbore. Ako neko i govori o tome onda je, naravno, opet u pitanju izdaja, gaženje pradjedovskog zaveta i slične zvučne fraze, a niko i ne pomišlja da pokuša analizu srpske nacionalne politike i da vidi ima li tu kakvih grešaka, treba li nešto menjati, treba li neke metode, a i ciljeve promeniti ili redefinisati.
Da li se slažete sa tvrdnjom da su prilike u Vojvodini, pre svega u Novom Sadu, provincijalne: da ovde ljudi iz intelektualnih profesija kompromituju svoju ulogu, da slikari ne znaju da crtaju, da pisci pišu gluposti, da su glumci bez publike i da ništa ne valja?
Ne slažem se. Tačka