| Završiti trku je pobeda |
 |
 |
 |
| Napisao M. Trbović |
|
Ovogodišnje izdanje Dakar relija bilo je istorijsko, imajući u vidu da je reli nakon 30 godina prvi put, umesto u Africi, održan na južnoameričkom kontinentu, u Argentini i Čileu. Za nas je pak, bio poseban zbog toga što smo prvi put u istoriji relija imali dva učesnika – Subotičanina, Gabora Sagmeistera i Beograđanina, Božu Ristića, obojica u kategoriji motocikala – ali ponajviše ipak zbog toga, što se ime jednog predstavnika Srbije našlo u konačnom plasmanu trke.  Gabor Sagmeister završio je trku na 89. mestu i, naravno, zbog toga ne krije veliko zadovoljstvo, iako je uveren da je mogao da ostvari i bolji plasman. - Po brzini, moje mesto je realno između 30-tog i 50-tog mesta, ali na Dakaru na plasman utiču i neki drugi faktori, poput raznih pehova, kvarova, vremenskih kazni… - objašnjava Sagmeister u razgovoru za VM. Za ovog 38-godišnjaka, Dakar je kruna karijere duge 17 godina, tokom koje je nosio dres nacionalnog tima, osvajao i državna i balkanska prvenstva… - Dakar je za svakog vozača izazov nad izazovima, jer iznad toga ništa više ne postoji. I zato mu se mnogi svake godine vraćaju. Ako sve bude išlo po planu i Gabor će dogodine ponovo u Južnu Ameriku, na Dakar 2010. Počeo je sa pripremama, uskoro kreće nacionalno prvenstvo, zatim balkansko, kao i ostale trke u kalendaru takmičenja. Ipak, Dakar je veoma skupa avantura, a kriza nije zaobišla ni motosvet. - Šanse da odem su 99 posto. U dogovoru sa ljudima iz Salai tima, za koji inače vozim, uplatiću na vreme, dakle do 15. maja prvi deo kotizacije, s nadom da ću do kraja godine uspeti da pokrijem sve troškove, koji uopšte nisu zanemarljivi, pogotovo ako ih plaćate, kao ja, iz svog džepa - navodi Sagmeister predočavajući nam prosečan troškovnik za jednog motociklistu: - Iz iskustva znam da je za učešće na Dakaru potrebno minimum 80.000 evra. Ta suma pokriva kupovinu novog motora i plaćenu carinu, plaćenog mehaničara (22.000 evra); dalje, platio sam oko 11.000 evra rezervne delove, kotizacija staje 13.500 evra, za 24 para guma platio sam 8.000 evra, avionska karta do Argentine 1.500 evra, transport motora oko 5.000 evra itd. Poziv za naredni Dakar su već upućeni, ali po svemu sudeći kriza pogađa i ovo takmičenje. Finansije za mnoge, ne samo takmičare nego i za timove i sponzore, predstavljaju nesavladivu prepreku. Znam da će Boža Ristić ići sigurno, ali mnogi sa kojima sam se u međuvremenu čuo i dalje nisu sigurni da li ćemo se videti na startu trke, u januaru iduće godine. Ipak, nakon uspeha koji sam postigao očekujem da ću uspeti da obezbedim sponzore, a pomoć su mi najavili i Ministarstvo sporta i omladine Srbije i grad Subotica. Naš sagovornik odavno je naoštren za Dakar: pre dve godine bio se prijavio, obavio veoma naporne pripreme, stigao u Lisabon, na start trke Lisabon-Dakar, ali je to izdanje, iz bezbednosnih razloga, i prvi put u istoriji, u potpunosti otkazano. Trka je potom premeštena u Južnu Ameriku, ali je naziv ostao, kao i izazov “koji važi samo za one koji se odvaže da krenu, dok za ostale ostaje pusti sanak”, kako glasi moto trke Avantura kroz moćnu i nepredvidivu Saharu, čiji je cilj decenijama bio u glavnom gradu Senegala, silom prilika zamenjena je ništa manje atraktivnom ali i opasnom vožnjom kroz pampase, Ande, tajanstvenu pustinju Atakama…  - Iako mi je Dakar davnašnja želja, nije mi krivo što nisam osetio čari vožnje kroz Afriku. Iskusni “dakaristi”, oni sa višegodišnjim iskustvom na reliju, priznali su mi da je vožnja u Južnoj Americi nešto zaista posebno. Imate jednu Atakamu, pustinju u kojoj kiša nije padala više od 300 godina, gde smo imali “specijal” dugačak više od 600 km (prvobitno je bilo planirano da se vozi 666 km!), koji smo vozili od 3 ujutro do 8 uveče; prelazili smo Ande na 4000 metara nadmorske visine, vozili kroz bespuća pampasa, isušena korita reka…Meni je kružna etapa kroz Atakamu bila najteža na trci, i uopšte čitav taj dan! Ma, svi smo plakali kad smo videli kuda treba da prođemo! U toj pustinji dine nisu kao u Africi – umeju biti visoke čak i do 800 metara, i kad se popnete na vrh dine i vidite ponor, osetite smrtni strah! Vetar koji duva u toj pustinji može i ovakog, poput mene, da obori s motora i zato si prinuđen da se sakriješ ispod motora dok oluje ne prestane. Dok sam vozio, mislio sam samo na to koliko mi je preostalo kilometara do cilja. I, ništa više! Na umu mi je bilo samo: napred, napred, napred! Napraviš na početku neku računicu koliko ti je sati potrebno da završiš etapu, a onda, kad to vreme iscuri, shvatiš da imaš još da voziš…Jer, teren je takav da ne možeš brzo da voziš, boja peska je svuda ista, ne znaš gde je pesak mekan, a gde tvrd… Kad ti motor upadne čitav metar u mekan pesak, ništa ti drugo ne preostaje nego da motor, od “tričavih” 200 kg, okrećeš kao palančinku, 5, 6 puta, sve dok ne nabasaš na tvrđi pesak… Da bi i jednom mogao da okrene motor te težine, Sagmeister je morao da prođe kroz veoma naporne kondicione pripreme. Već tri godine priprema se pod nadzorom iskusnog kondicionog trenera, a u završnoj fazi pripreme za Dakar, uz svakodnevnu vožnju, podrazumevaju rad u teretani, voženje bicikla (60 kilometara), trčanje (15 km ) i, naravno, podizanje motora - čak do 50 puta dnevno! - To je izuzetno važno na Dakaru gde si prinuđen da svoj motor podižeš i 10, 15 puta dnevno! - Za Dakar je, dodaje, izuzetno važna psihička pripremljenost koja ponajviše proističe iz životnog i profesionalnog iskustva. - Sa 38 godina ja sam već na zalasku karijere, ali sam tek sada zreo za Dakar. Mislim da za osobe ispod 30 godina nije najpametnije da se oprobavaju na Dakaru. Svih ovih godina na Dakaru su stradali neiskusni, ali i prekaljeni vozači, najčešće od posledica neviđenog napora. Dakar ne bira žrtve. Ove godine stradao je Paskal Teri, imao je 47 godina i prvi put je vozio. Sumnja se da je, izgubljen u nekoj nedođiji, naposletku doživeo neki psihički slom… rekli su mi da to nije retkost na trci. I Boža Ristić je jednom bio prinuđen da prenoći u pustinji, na samo 10-ak kilometara od cilja. To je posebno iskustvo, i zato je jako važno da vozač bude i psihički i fizički spreman za sve što ga čeka na reliju.-  - Stizao sam u bivak uglavnom oko 8 uveče, i ako sam imao sreće spavao sam najviše 4 sata. Kada sam sa mehaničarem morao da popravljam motor, te noći iopšte nije bilo spavanja. Dešavalo se da popravku završimo pola sata pre starta etape. I, šta da se radi - sedaš na motor i voziš! Budnim te drže kafa, u neverovatnim količinama i energetski napici. Ništa drugo, osim multivitamina, na trci nisam koristio. Za druge ne znam, mada ima prostora za sumnju da tako nešto i nije neuobičajena pojava… Priznaje nam da je najviše strahovao da će prilikom vožnje kroz oblak prašine - iako to nije baš najbolji opis pojave koju stvara motorizovani korpus od više stotina vozila – pasti i da će biti pregažen! - Tu se ništa pod milim bogom ne vidi, kao da voziš kroz gustu maglu! U prašinu sam ulazio oprezno, pa sam postepeno povećavao brzinu… Vozio sam tako oko 150 km na čas, plašeći se da ne naletim na nekoga, i odjednom kraj tebe prođe jedan Šinozuka sa 220 km na čas! Taj osećaj da neko može da te pregazi je strašan! U prašini su mnogi stradali, helikopteri su stalno prevozili povređene. Gabor se sa svog prvog Dakar-a kući vratio sa svojevrsnim suvenirom – tri slomljena rebra. Povredu je zadobio sedmog dana trke, prilikom pada. Prekršio je, priznaje, sopstveno pravilo: Dakar nije mesto za trkanje! - Bila je dobra staza, činilo mi se po mojoj meri, jer me je potsećala na staze za motokros. I počeo sam da vozim brzo, da se trkam… Pao sam pri brzini od 70, 80 na sat. Lekari su mi konstatovali prelom tri rebra, stavili su mi neki zavoj, od kojeg nisam mogao da dišem, pa sam morao da ga skinem. Imao sam sreće. Na Dakaru se trkaju samo najjači, oni koji su tu zbog rezultata. Na Dakaru je važno da je vozač psihički i fizički potpuno spreman, da ima dovoljno iskustva i da ima dobru servisnu ekipu. Najjači na Dakaru imaju sve to, međutim i uz sve to nekad je samo jedan kamenčić dovoljan da sve ode do đavola. Ja sam se držao pravila da ne vozim pun gas, već do 80 posto mogućnosti, da čuvam najpre sebe, a onda i motor i to mi je omogućilo da završim trku. Ono što je takođe važno na reliju jeste da uvek imaš napunjene baterije satelitskog i mobilnog telefona, da možeš da pozoveš pomoć ili da tražiš savet u slučaju kvara, kao što sam ja zvao svoje prijatelje koji dobro poznaju KTM motore. Dalje, bilo mi je važno da uz sebe uvek imam dovoljno vode i čokoladica. Nije mi bilo važno kakve su mi gume, ali bome jeste da li kod sebe imam dovoljno vode čokoladica da bih mogao da preživim u slučaju da mi se nešto desi.- Naš sagovornik kaže da mu je tokom trke mnogo značilo to što je na eventualnu pomoć mogao da računa od zemljaka Ristića, koji je, iako neiskusan, uspeo da dogura do polovine trke, ali i na dugogodišnje kolege sa balkanskih prostora. - Svi smo jedni drugima priskakali u pomoć. Meni je u prvoj polovini trke mnogo značilo to što sam znao da ako mi se nešto dogodi, mogu da računam na Božu koji je vozio iza mene i da će mi pomoći, kao što se i dešavalo. Mi vozači s Balkana se uglavnom poznajemo od ranije, pa smo između sebe bili solidarni. Nismo jurili rezultat i zato nam nije bio problem da stanemo i izgubimo neko vreme oko popravke. Vozačima velikog kalibra ta pomoć stiže od njihovih “vodonoša” - vozača čiji je jedini zadatak da obezbede sve što je potrebno da glavni vozač što pre stigne na cilj. Ali, iako najbolji “dakaristi” u javnosti imaju oreol zvezda, u stvarnosti su obični i prijatni, spremni da ti čestitaju na uspehu. Kao što su meni čestitali kad sam završio trku. n
|
