Kontra ’ladne Savske vode blagoutrobije preventivno oblažu vatrenom mučenicom šljivkom. Prohladno majsko jutro diktira izbor pića. „Krmače“ piva gube trku, svi su za žestinu, svejedno jel’ rakija, vinjak il’ pelinkovac.
Samo oni koji su sinoć večerali rakije izbijaju klin – klinom, pa uz mrgodan izraz teško gutaju prve gutljaje grkoga „lava“. Već posle nekoliko klokota situacija se iz fundamenta menja, u trku se prelazi na žestinu. Samo sitna dečica potežu za dvolitrama sokova. Uzavrelu krv na maksimum podižu trubači koji su se tu, čini se niotkud i odjedared, stvorili. Tesan je sokak da primi „Đurđeeeeeev dan jeeeeeeee, a ja nisam s’ onom koju volim.......“ za sveca zaštitnika.

Gazda Ređin predlog „još po jednu za sretan put“ usvaja se bez i jednog glasa protiv. Onda brzom brzinom u automobile, „tamiće“, kombije, zaprežna kola, na biciklove ili jednostavno, peške put Save, koja protiče baš tu, pored njihovog naselja.
Karavan vodi Nedžad u Ladi, na čijem je gepeku montirana veeeelika zvučna kutija iz koje se kroz usnule ulice - iz „Jalije“ kroz „Pejton“ pa uz nasip do „Ribolovca“, onda niz strminu nasipa do obale reke - do neba visoko razleže “Đurđeeeeeeeev dan jeeeeeeeee....!“
Kikotavi buket ženskih glasova već lebdi nad površinom reke. Silvana, Sanela, Zlata, Tanja, Vanesa i Dobrila došle da po naredbi sveca zaštitnika obave sve po redu i sve što treba. Za dug život i dobro zdravlje. Među muškima, prvi je u vodu banuo Nedžad Alimanović, koga pod tim imenom ama baš niko u gradu na Savi ne zna. Al’ ako kažete Dik Bokser, nekadašnja uzdanica sremsko - mitrovačkog bokserskog kluba, e onda postaje jasno kako se „vito“ telo Dikovo, prvo u čudotvornoj vodi đurđevdanskoj obrelo, odnosno, kako će, svakom ko i malo zna matematiku il’ je makar čuo za Arhimeda, a poznati su mu Dikovi gabariti, biti odmah jasno zašto je nivo Save porastao za par santimetara.
- Nek’ Bog da svima, pa i nama Ciganima – uzviknu gazda Redža, pa buć u Savu. Grljenje, ljubljenje, prskanje.... Ko bi reko da je temperatura vode tek stepen, ili dva prešla deseti podeok Celzijusove skale. Zagrejani iznutra vatrenom vodom, muškarci se teško odlučuju da iz varljive topline reke izađu u zubatim suncem okupano jutro. Površina vode talasa se od strasnih glasova: „Đurđev dan jeeeeeeeeee...“
Na povratku kući veseli karavan prolazi kroz puste ulice još uvek usnulog grada. Na čelu kolone opet ljubičasta Lada, u njojzi Dik i buljuk dece i otpanjeni zvučnici. Razbuđeni Mitrovčani mašu sugrađanima. Preko pijace i Žitnog trga, kroz centar, pored Gradskog parka, okolo naokolo vraća se vesela bratija u Jaliju. Dvorišta i ulice vriju od veselih glasova i pesme. Izmešali se Alimanovići, Beganovići, Husići - Amir, Damir, Dragana, Alek, Anita, Redžep, pa Zlata i Sanela, Emra i Bego, Suzana, Ismet i Sabina, Hanka i Valentino, međusobno, uz najlepše želje, razmenjuju šarena jaja - „da bidnu lepi i rumeni k’o crvena jaja“.
Na vratima gazda Ređina domaćica Nurifa, koju svi u kraju zovu Rajka, usmerava mnoštvo ka bogato postavljenoj trpezi. Brojna familija Alimanovića podrazumeva brdo hrane, pa vešte ruke gazdarice i njenih snajki nisu mirovale tokom noći. Suvo meso, sir, rotkvice, pileća supa sa dugačkim rezancima, brdo sarmi. „Da se nađe dok jagnje ne bude gotovo“, nutka gazdarica Rajka goste za astalom, zamenjujući gazda Redžu koji mal’ – mal’ pa trkne da proveri kako se šilježe, od „dvajs i kusur kila očišćeno“,  sunča u ganc novoj pečenjari koju je on nedavno baš za ovu priliku kupio, jer mu je dosadilo da pekarima tumači kako se peče softana pečenica po njegovom ukusu.
A onda, k’o što je red, svakom po bolkačić rakije, da gost sam dosipa i pije koliko može il’ kol’ko oće, i da se naravno, opije ako ’oće, il’ da prestane onda kad ’oće.  Tako je to vazda kod gazda Redže, gost je svetinja i sve mora da bude gostu po meri. Od gosta se samo traži da dođe raspoložen i gladan, turi noge pod astal i navali na posluženje.
Kol’ko ko izdrži!