Da broj pivara i količina proizvedenog piva, ipak nisu jedini faktori važni za potrošnju, najbolje govori podatak koji je nedavno saopštio Ilija Šetka, direktor apatinske pivare, najveće u regionu, da je potrošnja u prvom kvartalu ove godine manja čak 22 odsto u odnosu na isti period lani. Taj pad s jedne strane zaoštrava borbu za domaćeg pivopiju (i one koji bi to mogli da postanu), a sa druge uvećava napore za izvoz ovog napitka.

Pivari ipak ne brinu previše, jer analizom pada prodaje dolazimo do toga da je ona deleko veća u hotelima, restoranima i kafićima, nego u maloprodaji. To samo znači da je uticaj kako globalne, tako i lokalne krize vidljiv i da pivari moraju da pooštre rat za klijentelu. Ovdašnje pivare, tačnije njihovi menadžmenti očigledno znaju da se reč kriza u kineskom pismu označava sa dva znaka, od kojih prvi ukazuje na nevolje, a drugi na šansu!
Da je na pomolu pravi „pivarski rat“ u Vojvodini, svedoči i to da su u novosadskoj pivari započeli proizvodnju Amstel piva, jednog od najluksuznijeg iz programa Hajnekena koji u Ujedinjenim srpskim pivarama ima 72 odsto vlasništva, dok je 28 odsto u rukama turskog Efesa. Na našem tržištu inače egzistiraju tri svetska lidera u proizvodnji piva i još pet manjih pivara, dok su pogoni u Bečkereku, Bečeju, i Pančevu zavrnuli slavinu... Zbog oštre konkurencije teško je očekivati da će sve i opstati, mada Aleksandar Radosavljević, direktor čelarevskog „Karlsberga“, smatra da ima mesta za sve proizvođače pod uslovom da iznađu sopstveni model prestruktuiranja i poslovanja; ne mogu opstati oponašanjem svetskih koncerna, jer je ciljna grupa već podeljena. Sugeriše da se preostali preorijentišu na male pivare, kakvih samo u SAD, recimo, ima preko 900 stotina.
No, kakva je bila prošla pivarska godina?
Veoma prevrtljivo leto, sa dugim kišnim i hladnim periodom je skratilo glavnu sezonu, dok je krajem godine naletela svetska ekonomska pošast i- prvi put nakon promena, proizvodnja piva u Srbiji je umanjena, sa 6,54 na 6,47 miliona hektolitara. Ohrabrenje je, što je izvoz narastao na 78,2 miliona dolara, dok je uvoz piva oko 10,2 miliona. Međutim, pivarska industrija uvozi znatno više - hmelj, flaše, čepove, etikete, gajbice i veliko je pitanje ima li srpska pivarska branša suficit u razmeni sa inostranstvom?
Najveći proizvođači su i najveći izvoznici, pa je lane apatinska pivara izvezla 640.000 od 3,6 miliona hkl piva, dok je Karlsberg izvezao 340.000 od 1,55 miliona litara. Mala piva i limenke, profitniji segment, plasira se primetno više nego što je zastupljen u strukturi proizvodnje, a Čelarevčani nameravaju da ove godine limenke matičnog piva lansiraju i na tržište Grčke. Glavni izvozni reoni su tradicionalno bivše jugoslovenske republike kao i  Bugarska i Mađarska.
Krajem prošle godine, međutim, javnost je bila iznenađena snažnim protestom Isaka Šepsa, direktora Karslberga za istočnu Evropu, na povišenje nadoknade na vodu, ugrađenu u proizvod, sa 0,56 dinara za kubik - na 0,52 dinara za litar.
- Poskupljenje je od skoro 1.000 odsto. Sada plaćamo četiri puta više nego u Hrvatskoj i čak šest puta više nego u Bugarskoj - grmeo je Šeps preko nekih medija, preteći da se dovodi u pitanje izvozni grčki program, glavna investicije ove sezone. Stevan Radin iz „Voda Vojvodine“  primećuje da se upravo iz povike može zaključiti da su ovdašnje pivare plaćale 1.000 puta nižu cenu od suseda, te, i nakon povećanja, procentualni udeo cene vode u ceni piva je višestruko niži, nego što je kod fabrika u Evropskoj uniji. Ispada da su do skora pivari jeftino rabili tako dragoceni resurs kakav je voda, a troše žestoko. Za proizvodnju litar piva potroši se sedam do osam litara vode, istina mnogo više za sopstvene potrebe (ne za ugradnju) što se plaća 0,26 dinara po kubiku - stotinu puta niže nego u EU!
Posebno se plaća za ispust otpadne vode i tu se pivarima mora čestitati je je Karslberg, recimo, krajem prethodne godine dovršio pogon za preradu ispusne vode, te će ubuduće za nadoknadu prečišćavanja plaćati umesto 10 miliona dinara, tek 70-tak hiljada dinara na godišnjem nivou. I novosadska pivara takođe ima odličnu preradu vode, te je na ispustu  voda druge klase u kojoj se može kupati. To je međutim tek deo investicija, jer su vlasnici pivare u Čelarevu protekle sezone investirali čak 45 miliona evra od čega 34 u povećanje kapaciteta,  što svakako govori da je ova vojvođanska pivara u redu strateški veoma važnih InBev-ovih pivara. Inače, od trenutka preuzimanja pivare u nju je uloženo respektabilnih 130 miliona evra.
- Još uvek ne možemo sav investicioni novac zaraditi iz ovdašnje proizvodnje, već pare vučemo iz centrale u Kopenhagenu-, poja­šnjava Radosavljević, ciljajući da je Čelarevo strateška destinacija za danski koncern.
Vesko Perović, direktor novosadske pivare, pak, podseća da će samo u ovoj i dve naredne sezone USP uložiti 50 miliona evra, najviše u reklamu, kako bi pozicionirao nove brendove. Cilj je udeo sa sadašnjih 9 odsto tržišta povisiti na 20 odsto, minimum za lokacije na kojima Hajneken ima proizvodni pogon