a tržištu nekretnina u vojvođanskim gradovima ne funkcioniše sistem ponude i tražnje, koji se u normalnim ekonomijama sveta odvija sa skoro ubitačnom nužnošću, određujući cenu roba i usluga po principu Smitove “nevidljive ruke”. Izgleda da ovdašnjom ekonomskom praksom pre vlada unakaženi model marksističke doktrine gde se, za razliku od Marksove “objektivne teorije vrednosti” (po kojoj se vrednost utvrđuje na osnovu količine uloženog rada), cena neke robe, takođe nezavisno od tržišta, određuje u zavisnosti od apetita proizvođača - u ovom slučaju investitora. Upravo zbog toga i nije došlo do značajnijeg pada cena nekretnina u gradovima.

Kvadratni metar u Novom Sadu se ne može naći ispod 1.000 evra, slično kao i u Subotici, gde za istu površinu stambenog prostora treba izdvojiti od 800-900 evra. Razlog tome su veliki apetiti ovdašnjih investitora koji se, uprkos logici tržišne ekonomije, ne žele odreći ogromnog profita od 50 do čak 100 procenata na uložene pare. Na osnovu svega toga, u bližoj budućnosti ne treba očekivati tektonska pomeranja na tržištu nekretnina. Gospodari građevinskog zemljišta i vlasnici stambenog prostora će čekati neka, po njihovo poslovanje bolja vremena, osim ako ih na prodaju ne požure dugovanja.
Dijametralno suprotna situacija je u selima širom naše lepe pokrajine. U ruralnim biserima Panonske nizije, pomenuti princip ponude i tražnje funkcioniše bez šlajfovanja, prenoseći tržišnu informaciju o vrednosti nekretnina s visokom preciznošću. Cene nekretnina ovde se diktiraju u odnosu na to da li ima interesenata, a ne na osnovu puke želje vlasnika.   
Vojvođanska sela su dočekala sumorna vremena. U mnogima se prosek starosti stanovništva ne spušta ispod 70 godina, škole se zatvaraju, a svet rada reprezentuju činovnici opštinskih institucija i po koji ugostitelj, dok ostatak čine samostalni poljoprivrednici. Svi koji su to mogli, odavno su postali stanovnici nekih od većih gradova, zauvek se oprostivši od “života u unutrašnjosti”. Mnogobrojne prazne kuće, kao i čitava imanja sa zaparloženom zemljom, odišu avetinjskom atmosferom. Kao da tu nikada niko nije živeo. Jedini znak da su ove kuće imale vlasnike jesu okačeni oglasi na kapiji na kojima, uz broj telefona, kratko i jasno piše: “Kuća na prodaju“.
Ne postoji relevantan podatak koliko napuštenih kuća ima u Vojvodini. Procenjuje se da ih samo na severu Bačke ima preko 2.000. Njihova cena na tržištu ne prelazi 5.000 evra, a podatak koji zvuči zaista neverovatno jeste da se u nekim selima, kuće, istina u dosta lošem stanju, ali sa zemljom i ekonomskim dvorištem, mogu naći i za 1.000 evra! Taman toliko koliko košta jedan metar kvadratni u Novom Sadu. A ono što je još interesantnije, jeste da njih niko neće da kupi. Pitanje je da li bi ih neko uzeo i besplatno.
Po podacima subotičke agencije za promet nekretnina „DG nekretnine“, maksimalna cena kvadratnog metra stambenog prostora u centru grada iznosi nekih 900 evra, dok se na periferiji stan može kupiti i za 650 evra po kvadratnom metru. S druge strane, cene kuća u Subotici variraju od slučaja do slučaja. Tako kuća od 100 kvadratnih metara u naselju „Makova sedmica“, koje je i najjeftinije, jer ne poseduje kanalizaciju, na tržištu vredi od 25-30.000 evra. Situacija je mnogo drugačija kada je reč o kućama u Novom Žedniku, Tavankutu, Oromu, Đali, Martonošu, zatim u Njegoševu, Čantaviru, Tornjošu, Ostojićevu, Njegoševu, Bajši, Pačiru, Staroj Moravici....
- U ovim selima je na prodaju skoro svaka treća kuća. Međutim, one propadaju, jer u njima godinama niko ne živi. Kupaca nema iako je ponuda ogromna. Što se nas agenata tiče, to su sve slučajevi koje smo bukvalno stavili ad akta. Vlasnici ili naslednici tih kuća ne mogu ih prodati ni za građevinsku cenu. Poslednju prodaju imali smo početkom godine. Reč je o kući u Novom Žedniku, s okućnicom, ekonomskim dvorištem s pratećim objektima i nešto zemlje, a cena je bila 10.000 evra. Međutim, cene ostalih kuća u ovim selima se kreću od 1.000 do maksimalnih 5.000 evra. Tako se kuća u Novom Kneževcu, koja je u odličnom stanju, s pratećim objektima i jutrom vrhunski plodne zemlje nudi za 5.000 evra. Još se nijedan kupac nije javio - rekli su nam u „DG nekretninama“.
Slična situacija je i u selima u okolini Sombora. Po rečima agenata iz tamošnje agencija „Flat“, cena kvadratnog metra u centru grada iznosi od 700 do 800 evra, dok u naselju Selenča kvadrat košta 600-650 evra za novogradnju, odnosno 500-550 evra koliko treba izdvojiti za kvadrat stana iz stare gradnje. Prosečne kuće od 100 kvadratnih metara u Somboru koštaju oko 45.000 evra. Sasvim drugi cenovnik važi posle samo petnaestak minuta vožnje - u selima Kupusina i Svetozar Miletić.
- Cena kuća u ovim selima varira od dve do 3.000 evra, i one su uglavnom u lošem stanju i predviđene su za rušenje. Prodaju se i monumentalni objekti s nekoliko jutara zemlje, a njihova cena se kreće od sedam do 9.000 evra. Istina, kuće se mogu naći i za manje para, jer je ponuda zaista velika. Tako u Kupusini pored Apatina, očuvana prizemna kuća s okućnicom od četiri ara košta 3.500 evra. Takođe, nije retkost da se u Svilojevu nađe kuća za svega 3.000 evra. Jeftinije su kuće nego zemlja. Jutar zemlje košta od 1.000 do 1.500 evra i kupaca stalno ima, za razliku od kuća - kažu iz agencije „Flat“.  
Bitku s nedostatkom ineteresovanja za kupovinu nekretnina godinama uzaludno vode i u selima koja pripadaju opštinama Vrbas, Mali Iđoš, Srbobran i Kula. Na desetine praznih kuća čeka nove vlasnike koji ni dalje nemaju interesa da za par hiljada evra kupe pristojnu kuću. Tako se u Kruščiću, selu koje pripada kulskoj opštini, odlične kuće s nekoliko jutara plodne zemlje mogu naći i za 4.000 evra. 
Ipak, najgora situacija je u Banatu, području koje godinama unazad na tržištu nekretnina važi za najjeftinije u Evropi. Cena kvadrata u najvećem stambenom naselju u Kikindi, takozvanom Mikronaselju, kreće se od 500 do 550 evra, a u nekim slučajevima ona dostiže i 600 evra. Što se kuća tiče, u Kikindi su najtraženije prizemne trosobne kuće od čvrstog materijala, a njihova cena se kreće od 30.000 do 35.000 evra.
U devet sela kikindske opštine, ponuda kuća je i više nego velika. Ima dosta praznih domaćinstava čiji naslednici uzalud čekaju kupce. Po nekim ranijim podacima, samo u Melencima postoji oko 200 praznih kuća, dok je u upola manjem Kumanu, više od 100 kuća na prodaju. Reč je o objektima u kojima i po deceniju niko nije živeo. U zavisnosti od kvaliteta gradnje i veličine, cena im se kreće od 3.000, koliko staju najjeftinije, do 15.000 evra, koliko treba izdvojiti za modernu spratnu kuću s velikim dvorištem i dosta obradive zemlje.  Ipak, bilo je slučajeva da se u nekom od sela u banatskom potisju, kuća s placem od tridesetak ari i kompletnom infrastukturom proda i za 1.500 evra, dok se u jednom od oglasa sličan objekat menja za stariji automobil ili novu vespu?! Nešto skuplje su nekretnine u selima pored Zrenjanina, Pančeva ili Vršca, gde kompletno opremljeni objekti staju od 5.000 do 10.000 evra. Vlasnici, koji po pravilu ne žive u njima, spremni su i na dogovor, a ne uspevaju da privuku kupce.
U čitavoj ovoj banatskoj rapsodiji, slučaj Srpske Crnje zauzima posebno mesto. Rodno selo velikana Đure Jakšića, čije se stanovništvo, u ne tako davnim vremenima uveliko bavilo švercovanjem robe iz susedne Rumunije, danas ima samo 1.800 stanovnika, od kojih je tek sedamdesetak zaposleno - pretežno u školi, ambulanti, lokalnoj samoupravi i drugim ustanovama na državnom budžetu. Od preduzeća, posle gašenja šećerane, ostala je da radi samo uljara. Žiteljima opštine nadu uliva pokretanje proizvodnje u nekadašnjoj fabrici sokova. Sada je to rusko-srpska firma u kojoj se prave gotova jela, mesni naresci, paštete, isključivo za tržište Rusije. Više od 200 praznih kuća nudi se na tržištu, a njihova cena iznosi tek par hiljada evra.
Međutim, za razliku od situacije u drugim selima, gde je kupoprodajni proces praktično u stanju hibernacije, u Srpskoj Crnji tržište nekretnina doživljava pravu renesansu. Ipak, novi kupci nisu lokalni dobrostojeći poljoprivrednici, niti razmaženi vikendaši željni mira u pustoši Banata, već komšije Rumuni. Po rečima Mileta Rajića, predsednika mesne zajednice, samo u poslednjih šest meseci Rumuni iz pograničnog mesta Žombolija kupili su u Srpskoj Crnji 11 kuća, plativši za njih od 3.000 do 19.000 evra. On objašnjava da su najkvalitetnije objekte pazarili rumunski gastarbajteri i biznismeni, dok su one jeftinije na svoje ime prepisali penzioneri. 
Oni koji su kupili kuće uglavnom ne žive u Srpskoj Crnji, ali redovno dolaze da obiđu svoju imovinu. Računica Rumuna, koji ne kupuju kuće da bi u njima živeli, jeste da će Srbija relativno brzo postati član EU i da će tada nekretnine značajno poskupeti. Dobar primer je i cena kuća u najnerazvijenijem rumunskom selu Keča, koje nema kompletnu infrastrukturu. Nakon ulaska u EU, njihova vrednost je vrtoglavo skočila, i sada se kreće oko 15.000 evra za prosečnu nekretninu.
Niko se od meštana Crnje još nije bunio protiv ove invazije Rumuna. Na kraju krajeva, ovim transakcijama se ostvaruje  kakav-takav priliv novca u opusteli opštinski budžet. Šverc je postao suviše neisplativ u odnosu na potencijalni rizik. Uvek je lakše prodati kuću dobijenu u nasledstvo. A i lepše je kada u njoj neko živi.