Ova dva fenomena, jedan prirodni, a drugi stvoren genijalnim projektima starih majstora, predstavljaju pojmove koji su i te kako poznati izvan granica naše zemlje. Dobro, možda nisu baš poznatiji od belosvetskih destinacija, ali da ih tamo negde mnogo više cene od naših ljudi, u to ne treba sumnjati. Ovo je priča o Ribarskom gazdinstvu „Ečka“ i njihovom famoznom šaranu.

Prošle godine je u gazdinstvu „Ečka“ izlovljeno preko 2.000 tona ribe. Ta, na prvi pogled fantastična cifra samo zamagljuje nekadašnju slavnu istoriju ovog kompleksa, koji se na osnovu svojih kapaciteta svrstava u najveći slatkovodni ribnjak u Evropi. Nekada se, a bilo je to 80-ih, iz veštačkih jezerâ kod Lukinog sela vadilo i preko 5.000 tona ribe, od čega se velika količina izvozila širom evropskih država. Danas izvoza nema. Međutim, čini se da stvari lagano dolaze na svoje mesto. Pomenuti prošlogodišnji saldo, ipak je veliki napredak u odnosu na period od pre samo par godina, kada se iz „Ečke“ jedva moglo izvaditi 800 tona ribe. Preduzeće je u jednom momentu došlo u takvu situaciju, da je bilo prinuđeno da uvozi riblju mlađ. Čak se i restoran Sibila, koji se nalazi u sklopu gazdinstva, izvesno vreme snabdevao ribom iz Češke! Što je još interesantnije, radilo se upravo o ečanskom šaranu, ribi koja je zaštitni znak čitavog ovog područja.
Nakon tri kruga privatizacije, „Ečka“ je konačno zaokružila svoju vlasničku strukturu, postavši akcionarsko društvo u kojem kontrolni paket akcija drži „Mirotin“ iz Vrbasa. Na taj nači, ribnjak je tek od prošle godine krenuo s revitalizacijom kapaciteta, koji su dugo vremena bili zapušteni. Po rečima Nenada Radulovića, generalnog direktora „Ečke“, proizvodni kompleks trenutno čini oko 1.500 hektara vodene površine u Lukinom selu, kao i dodatnih 500 hektara, ravnomerno raspoređenih u Melencima, Srpskom Itibeju i Čenti. Nakon prošlogodišnjih radova na obnavljanju jezera, koja su godinama bila neupotrebljiva, kao i promenom sistema poslovanja, Radulović se nada da će „Ečka“ ove godine prevazići prošlogodišnji rekord, te  da će domaćim kupcima moći da obezbedi 4.000 tona ribe.
- Poznato je da samo jedna godina uništenja vodenih površina zahteva najmanje tri godine napornog rada, kako bi se one vratile u optimalno stanje. Ipak, mi smo pobedili statistiku, tako da se nadamo da ćemo naredne godine vratiti u pogon 90 procenata, od ukupnog kapaciteta, znači nekih 3.200 hektara pod vodom. Osim toga, uspeli smo da dobijemo neophodne sertifikate, a uključeni smo i u program monitoringa rezidua, koji bi trebalo da se završi za šest meseci. Kada se taj posao završi, „Ečka“ će ponovo moći da izvozi konzumnu ribu, a svetski gurmani će nakon dugo godina, moći da uživaju u neprevaziđenom ečanskom šaranu - kaže Radulović, dodajući kako su u toku pregovori s novosadskim Institutom za prehrambene tehnologije oko brendiranja mesa njihovog šarana.
Iako se u Lukinom selu gaji i tolstolobik, som, štuka... samo se šaran iz ovog ribnjaka smatra vrhunskim delikatesom. Priča se da gospoda s bečkog dvora nisu htela ni da sednu za trpezu, ukoliko na njoj nije bilo ove poslastice uzgojene u Lukinom selu. Ako to baš i nije istina, svakako je istina, da se u jednom delu Minhena nalazi spomenik posvećen ečanskom šaranu, kao i da gurmanima iz Izreala i Grčke, gde se osamdesetih godina najviše izvozilo, upravo ova riba često pada na pamet. Ako bi nekog od njih upitali šta je to što šarana iz „Ečke“ čini toliko posebnim, oni bi vam bez razmišljanja rekli - sve. Njegovo meso, iako to nije karakteristika ove vrste ribe, poseduje izuzetno malu količinu masnoće. Osim toga, ni najistančaniji nosevi neće moći da osete odbijajući miris mulja ili koncentrata, kao što će se i oni koji prednost daju teksturi zalogaja, iznenaditi kako se pod nepcima meso jednostavno topi. Ipak, svi ovi opisi ne vrede ni pet para - jednostavno treba probati.
- Ono što meso našeg šarana čini jedinstvenim, jeste najpre veličina jezera koja pripadaju kompleksu. Dovoljno je reći da samo Belo jezero zauzima površinu od oko 500 hektara. Sva ona su povezana, dok je ceo sistem dovodnom cevi spojen sa Tisom. Jednostavno, kompleks je genijalno urađen, po nacrtima iz 1906. godine, a te planove je na najbolji način u delo sproveo izvesni inžinjer Mikloš. Na taj način riba ima slobodu kretanja i hrani se onim što bi inače jela u prirodi. Što se prihrane tiče, od prošle godine smo uveli suvu plutajući hranu, koja odgovara šaranu, s obzirom na njegov skraćeni digestivni trakt, čime smo dodatno umanjili procenat masti u mesu. Osim toga, veliku ulogu igraju lokalni vetrovi koji praktično ubrizgavaju vazduh u vodu, a mi je potom dodatno obogaćujemo krečom. Sve su to razlozi koji doprinose tome, da se takav kvalitet ne može postići niti u jednom ribnjaku na svetu - tvrdi  Radulović.  
Proizvodnja u ribnjaku je poluintenzivna, što znači da se jezera jednom godišnje ispumpavaju i čiste od mulja. Osim konzumne ribe, ovde se proizvodi i riblja mlađ, koja predstavlja bazni materijal za narednu sezonu. Iako se izlov može vršiti i leti, glavni događaj sezone je na jesen - upravo kada se jezera ispumpavaju. Opadanje nivoa vode tera ribe u specijalne izlovne kanale, čime ih čine dostupnim ogromnim ribarskim mrežama. Tada je za jedan dan moguće izloviti i do 70 tona ribe! Nakon toga se u posao uključuje mehanizacija u vidu ogromnih elevatora, koji ribu distribuiraju na sortirni sto. Odatle se proces račva na dve strane: direktna distribucija kamionima ili zamrzavanje u hladnjači. Kada ima ribe, svima je lako, a pogotovo radnicima čija plata direktno zavisi od prodaje.
Osim svih tehničko - tehno­loških preduslova, za normalno funkcionisanje proizvodnje neophodna je i bezbednost kompleksa. Za tu namenu je angažavano 25 čuvara, kojima pomažu dresirani nemački ovčari, a sve, kako bi se gubici ribe sveli na minimum. O krivolovu, tačnije krađi, ne treba trošiti previše reči. Ranijih godina se mrežama znalo izvući i tona ribe. I sve to za jedno veče. Jasno je da su u tim slučajevama insajderski elementi morali pružati logističku podršku, jer nije baš tako teško primetiti desetak ljudi kako nekoliko sati čekaju da se napune ogromne mreže. A pogotovo nije teško primetiti izvlačenje tih mreža i kamionski transport plena. Radulović, inače bivši policajac, presekao je tu organizovanu mrežu. Radi preventive, na pojedinim čamcima su instalirane bešumne pendule, tako da ribokradice nikad ne znaju s koje ih strane mogu saleteti čuvari. I to čuvari sa dvocevkama. Ipak, pojedinačni slučajevi krađe se i dalje dešavaju, a to se, jasno je svima, nikada neće moći sprečiti.
Međutim, ono što najviše utiče na nenadani nestanak ribe nisu ljudi, već kormorani - velike ptice selice, koje takođe nisu imune na ečanskog šarana.
- Svaki odrasli kormoran može dnevno da pojede oko kilogram ribe, što i nije nešto zabrinjavajuće. Ali, zabrinjavajuće je kada na ribnjak sleti jato od preko 2.000 jedinki, koje mogu u jednom danu da pojedu svu mlađ iz manjih jezera. Posebno su opasni u jesen, kada i migriraju iz Finske i nadleću ove krajeve. Zbog njih smo prinuđeni da i danju angažujemo čuvare. Jedina sreća je, što su kormorani veoma plašljive životinje, tako da je korišćenje pušaka svedeno na minimum. A koliku štetu oni mogu da naprave, najbolje govori nedavni slučaj u Francuskoj, kada su kormorani bukvalno očistili tamošnje otvorene vode. Ništa nije pomoglo to što ih je predhodno ubijeno oko 37.000 komada- objašnjava Radulović.