Poslednjih godina, pažnja javnosti često je usmerena ka porodičnom nasilju i zlostavljanju žena i dece. Iako je problem nasilja tabu tema i predstavlja veliku sramotu za žrtvu, svakodnevno, sve je više žena koje traže pomoć odgovarajućih socijalnih institucija i savetovališta. Vrlo mali broj njih je spreman da podeli svoja tragična iskustva sa javnošću, strahujući da će time izazvati još veći gnev nasilnika. Ipak, kada čujemo ili pročitamo iskustvo zlostavljane žene, često ostajemo šokirani i u neverici.

- Prvi put muž me je udario 1994. godine. Jedino me je tada izudarao po licu. Bila sam trudna, u sedmom mesecu, pa nije smeo dole. Posle je izbegavao lice, pošto me je onda bio deformisao. Tukao me je i vređao kad god bi se iznervirao, a pošto je labilna ličnost, to se često dešavalo. Prigovarao mi je što čitam knjige, slikam, crtam, pišem… Čak je i odlazak kod komšinice na kafu predstavljao kao tragediju. Za bilo koji promašaj u životu, zato što nije završio fakultet, zato što su mu se pocepale cipele, pukla guma na motoru, za sve je nalazio dežurnog krivca. Ja sam se nekako uklopila u taj kliše ”ćuti i trpi, da ne čuje neko”, bilo me je sramota – priča četrdesetdvogodišnja žena, majka troje dece, čiji je muž alkoholičar.
Nažalost, svaka treća ili četvrta žena u Vojvodini proživljava sličnu priču, trpeći nasilje i do 15 godina, pre nego što konačno zatraži pomoć. Prema rečima Dušan­ke Ilić, koordinatorke novosadskog Centra za socijalni rad, istraživanja takođe pokazuju da je u proseku ”potrebno” da žena bude prebijena oko 25 puta pre nego što se obrati za pomoć. Ona je dodala, da je u najvećem broju slučajeva nasilnik – supružnik, ali da postoje i drugi oblici zlostavljanja kada, na primer, sin zlostavlja svoju majku, svekrva snaju, zet taštu - kako fizički, tako i psihički, duhovno, nacionalno, ekonomski...
Iako utočište najčešće traže kod svojih bližnjih, odlazak u sigurnu kuću, specijalizovano prihvatilište i prihvatnu stanicu za žene i decu ugrožene porodičnim nasiljem, predstavlja najbolje rešenje. Njena svrha je pružanje bazične emocionalne, fizičke i egzistencijalne sigurnosti ugroženima u procesu osamostaljenja i organizovanja života bez nasilja.
U Vojvodini trenutno postoje sa­mo dve sigurne kuće, u Novom Sadu i Pećincima. Međutim, do kraja 2009. godine, taj broj bi trebalo da se poveća na osam, jer je najavljena izgradnja sigurnih kuća u Kikindi, Sremskoj Mitrovici, Somboru, Pančevu i Zrenjaninu, kao i ponovno otvaranje sigurne kuće u Subotici.
- Sigurna ženska kuća u Novom Sadu se finansira potpuno i u celosti iz budžeta grada. Kako bi se obezbedili što bolji uslovi, trudimo se da pronađemo što veći broj donatora. Najprijatnije iznenađenje nedavno nam je priredilo međunarodno udruženje ”Fanovi Tošeta Proeskog” koji su nas sami ”pronašli”. Poklonili su nam tehničku opremu, garderobu, posteljinu, pelene, hranu, igračke… Bili smo oduševljeni… - navela je koordinatorka Ilić.
Lokacija sigurne ženske kuće u Novom Sadu je tajna do te mere, da samo nekolicina socijalnih radnika zna gde se ona nalazi. Postoje i velike mere obezbeđenja u vidu video nadzora, kao i kućepaziteljske porodice koja  tu živi. Kuća je dobro opremljena i sadrži sve što je potrebno jednom velikom domaćinstvu, a smeštajni kapacitet je 25 osoba.
- Kada osobe, koje su postale žrtve nasilja, odluče da zatraže pomoć stručnog lica, mogu da se jave savetovalištu u okviru Centra za socijalni rad ili mogu doći samoinicijativno da se informišu o tome na koji način da reše problem – objasnila je Dušanka Ilić.
Razgovorom sa ženom, stručni tim koji čine socijalni radnik, pedagog, tri psihologa i koordinator, sagledava njen problem, potrebe i lične resurse zaštite. Utvrđuju se indikacije za prijem u sklonište, a žena se upoznaje sa uslovima, mogućnostima i pravilima života u sigurnoj ženskoj kući. Pored sugestija i saveta usmerenih na poboljšanje psiho-fizičkog stanja žrtve, Centar za socijalni rad daje i pravne savete. Cilj je da se ženi vrati ponekad izgubljen autoritet nad decom i samopouzdanje, jer je bila izložena omalovažavanju, pritisku, iracionalnim idejama koje partner stvara, da bi se ona osećala krivom, nakon čega se ona zaista i oseća tako. U zavisnosti od procene stručnog tima i vremena koje joj je potrebno da se osamostali i psihički osnaži, žena u sigurnoj kući ostaje i do šest meseci.
U sigurnoj kući, žene su jedna drugoj izuzetna podrška, velika pomoć, ali i kritika. Kada se prilagode novoj sredini, žene počinju da funkcionišu normalno, da idu na posao, vode decu u vrtić ili školu, viđaju se normalno sa dragim ljudima, ali isključivo van sigurne kuće, jer su bilo kakve posete strogo zabranjene.
Česti su primeri da se žena i po više puta obraća Savetovalištu, dolazi u sigurnu kuću, ali se potom vraća nasilniku. Razlozi za ovakav potez, najčešće su sažaljenje prema partneru, konstantno preispitivanje zbog čega je došlo do nasilja, kao i nada da će uspeti da im pomognu, jer se stalno vraćaju onome: ”ja njega ne mrzim zbog toga, volim ga i htela bih da mu pomognem, jer on u stvari nije takav čovek”.
- Mnoge žene koje su u primarnoj porodici trpele neke vidove nasilja, ne znaju za bolje, jer gledajući na svet kroz svoju porodicu, smatraju da je njihov brak samo logičan sled onoga što su već proživljavale. Nijedna osoba ne sme prihvatiti nasilje na ovaj, ili bilo koji drugi način. Svaki problem ima svoje rešenje, a ukoliko se ono ne vidi kroz staloženi razgovor sa nasilnikom, savet je da se žene obrate Centru za socijalni rad, jer nikada i nikoga ne treba da bude sramota da zatraži pomoć – zaključila je Dušanka Ilić.