Reka Jegrička ima prosto neverovatan problem. Najpre – treba da dokaže da je uopšte reka, jer nije malo onih koji joj ne veruju. A ako i jeste reka, da li je najduža u Vojvodini, kako se često hvali, ili je možda tek četvrta, što i nije baš nešto? Jegrička je naime definitivno, nekada bila reka.  Ali, svoju autohtonost izgubila je u drugoj polovini 19. veka, kada je na njoj izvršena meliorizacija i regulacija prvo donjeg toka od Žablja do Tise. Kasnije je urađena regulacija i uzvodno do mesta na kojem je presekao kanal DTD.

Izgradnjom hidrosistema DTD Jegrička je postala njegov integralni deo. Danas se nivo vode u njoj reguliše putem dve ustave (kod Despotova i Žablja), te prelivom kod Zmajeva. Pošteno rečeno, nakon svega, za Jegričku bi se pre moglo reći da je kanal. Ipak, možda je najprihvatljivije kompromisno rešenje, prema kojem je Jegrička – rečica. O Parku prirode Jegrička staraju se „Vode Vojvodine“. A tamo su nam Sanja Damjanov i Jasminka Gajer rekle da je Jegrička upravo to - „rečica“. Prodato! Druga dilema je ona o njenoj dužini. Jegrička naime nema klasičan izvor. Nastaje onako spontano, pribiranjem bačkih voda, od kojih su najvažnije dve pritoke. Jedna koja kreće od Stapara, i druga od Tovariševa. Kod Despotova se spajaju i dovode nas u dilemu. Ako računamo pritoke, Jegrička ima i dobrih 100 kilometara. A ako brojimo od Despotova, do mesta na kojem kod Žablja, uvire u Tisu, onda ima 65 kilometara. U prvoj varijanti Jegrička je najduža autohtona vojvođanska reka. U drugoj, tuku je Krivaja sa 109 kilometara, Čik sa 95 i Mostonga sa 70. Od volje vam!
U svim varijantama za one koji žive uz nju, Jegrička je jedna jedina i najvažnija. A ko sve tu nije živeo? Ili samo tumarao. Agatirsi, Skiti, Huni, Gepidi, Avari, Sloveni, Mađari, Turci, Nemci, pa Ličani, Bosanci, Kordunaši... Od Despotova (ili eto, ako baš više volite, od Stapara) do Žablja, nalazi se 37 sela. Taj Stapar inače, ima zanimljivu istoriju. Prva značajnija kolonizacija Nemaca u Bačku počela je 1748. godine. Nezadovoljni tom činjenicom, stanovnici Bokčenovića i Vranješeva, presretali su lađe na Dunavu , koje su prevozile Nemce, ubijali ih i pljačkali. Po naredbi Marije Terezije, stanovnici ova dva sela sa oko 200 domaćinstava, koje su sa puno razloga prozvali „gusarima sa Dunava“,  preseljeni su u današnji Stapar. Za utehu, i Kneževina Monako, u početku je bila gusarsko utvrđenje, kojim je komandovao izvesni pirat Grimaldi. Monaku danas ništa ne fali. Što bi onda Stapar bio sporan? U suštini, sudbina Jegričke čini nam se kao metafora sudbine čitave Vojvodine. Nastala je slivanjem raznih voda, sa svih strana. Pa je bila reka. Brza, koliko je to na tanjiru bačke ravnice uopšte moguće. Na kraju, odasvud kontrolisana i usmerena, pretvorila se u baru. U Vojvodinu se uvek, ali uvek, samo doseljavalo. Pa je postala žestoka. Poprište bitaka i često sudbinskih, istorijskih događanja. A onda se nekako uljuljkala u dremež ugodne svakodnevice. Neko vičan peru, našao bi u svemu ovome još materijala. Nama je i ovoliko dovoljno. Žurimo da zaplovimo Jegričkom.
Ono što je na samom početku važno reći jeste da, kada bi nam (kao u onom filmu „Posetioci“) u goste došao neki naš daleki predak, Jegričku i njen tok, skoro sigurno ne bi ni prepoznao. On je još pre koji vek, iza sebe ostavio divlje ritove, opasne močvare, mrtvaje i malarične bare. Danas, iz vazduha, rečica liči na tanak mlaz vode koji curi niz zemlju. Onu golišavu i besprekorno uzoranu. Vidi se da je Vojvodinu čovek dobro propustio kroz šake. Jedina veza, između razbarušene mladosti i uredne starosti, kada je u pitanju Jegrička, jesu tršćaci. Ima ih i danas, i to poprilično. Nekada je bukvalno, ceo tok bio pod trskom. A od, pod njom i od nje se živelo. Zaboravljamo da se, na primer, Zemun tako zove, jer su na tom prostoru bile isključivo „zemunice“, pre skloništa nego kuće, delom ukopane u zemlju. Pravljene su, gotovo isključivo, od trske. Kasnije, su se kuće „pošivale“ dugačkom i „smucanom“ trskom. Od nje su bile i tavanice i svi pomoćni objekti. Sitnijom trskom se grejalo. Na njoj se pekao hleb. Seljaci su zimi, po ledu, kosili trsku i na leđima, pomoću štapa nosili snopove. Snop se zvao „andać“. Obično je jedan andać bio dovoljan za grejanje tokom tog dana. Eh, mi razmaženci! Jesu se ti naši napatili, dok mi nismo stigli dovoljno visoko da kao sada, možemo da filozofiramo.
Despotovo, Gajdobra, Maglić,  Ravno Selo, Kulpin, Bački Petrovac, Bačko Dobro Polje, Zmaje­vo, Stepanovićevo, Kisač, Rumenka, Sirig, Čenej, Turija, Nadalj, Teme­rin, Bački Jarak, Čurug, Gospođinci, Đurđevo, Žabalj. Ovo su mesta koja, baš onako bukvalno, oblizuje Jegrička. Još desetak sela je „tu negde“, ali ova su baš na glavnoj džadi. Njihovu sudbinu je gotovo nemoguće odvojiti od ove rečice, koja je za njih velika kao Misisipi sa pritokom Misuri. Još postoji poneki seljak, il se seća il mu je otac uz lomljenu pogaču pričao, da su na Jegričkoj bile i vodenice. Posle su im glave došla čuda tehnike – vetrenjače i mlinovi. Jegrička je vazda spašavala od žeđi i gladi. Uz nju se ribarilo i momkovalo. Kad bi samo mogla da progovori! Tanka u struku ko devojka (negde široka jedva 10 metara, a negde raspojasana i do svih 150), Jegrička je bila glavni akter bar milion anegdota, bezbroj puta prepričavanih u dugim bačkim noćima. Recimo, na levoj obali, kod Žablja, nalazio se čuveni Uzelčev salaš. Šta se tu čorbi zakuvalo i kartaških špilova naslagalo! Gazda sa­laša, čika Mi­le Uzelac, bio je tako poznat špriceraš, da ga je jedne godine „Rubin zvao“ da o fabričkom trošku dođe u Kruševac i po­kaže gostima iz zemlje i sveta kako se majstorski nateže vino iz tankih čaša. Cuger ekspert, doktorirao na Jegričkoj!  Pa onda, Joca Zvuk. Niko se više ne seća kako se prezivao, al se prepričava kako je čovek u glavi imao direktnu radio vezu sa kosmosom. Otuda mu nadimak. Kažu da je posle prve litre, hvatao vezu na svim frekvencijama. Legende o tome kako se krala riba, pa bežalo kroz trsku i niz dolmu, ne treba ni pominjati. Tu kraja ne bi bilo. Za ovu priliku, recimo samo da večiti duel između samozvanih pecaroša i čuvara, dugo nije bio ravnopravan. Skoro svi su, tih 70-ih u nedozvoljeni ribolov išli na motorićima. Sećate se onih marke „kolibri“? A čuvari su dužili bicikle. Pa, ako te čuvar ne skemba u prvih 10 metara, posle nema šanse. Može samo da te psuje dok guta prašinu i garež sa tvog auspuha. A kod kuće tiganj već cvrči. I čuvar cvrči, al od muke.