Slovaci su baš jedan ne­običan narod. U svetu ih ima preko šest miliona (od čega u Vojvodini 56.000). E sada – pokušajte da nabrojite tri znamenita Slovaka koja znate (slobodno može i iz prošlosti)?  I... ! Priznajte da ne ide baš lako? Ja recimo, uz mnogo muka, uspevam da se setim američkog umetnika, inače Slovaka poreklom, Endija Vorhola; znam da je na čelu „praškog proleća“ bio Aleksandar Dubček, a da je predsednik Čehoslovačke, sve do raspada zemlje bio Gustav Husak. E da, naravno da znam za Pavela Jozefa Šafarika ... i to bi bilo to! U čemu je poenta (a pazite, to je najbitnije u svemu)? Stvar je dakle u tome, što su Slovaci genetski predisponirani na to, da svoje kvalitete, u prvom redu upornost, marljivost, osećaj za organizaciju i disciplinu, podrede kolektivu! Zajednica mora biti stabilna, pojedinac je značajan samo u onoj meri koliko može da joj doprinosi. Zato verovatno i ne znate za mnogo poznatih Slovaka, ali je možda baš zato, Slovačka zemlja sa najvećom stopom rasta u Evropskoj uniji. Ovde kod nas, u Vojvodini, Slovaci su tradicionalno najpoželjnije komšije. Uredni, čestiti, organizovani, pa ko ih ne bi imao kraj sebe?

A kulturni, umetnički i politički centar vojvođanskih Slovaka je Bački Petrovac (dobro, znam da će se sad namrštiti po neko u Kovačici, ali šta da  radimo kad je tako). Ovde je sedište Matice slovačke, Slovačkog Vojvođanskog pozorišta, Slovačkog nacionalnog muzeja, a još 1919. godine osnovana je i Slovačka Gimnazija “Jan Kolar”. Opština ima tri sela: Kulpin, Maglić i Gložan. E sada, kada ste dva i po veka smešteni u okvir jednog malog etničkog ostrva od nekoliko sela, a pri tome beskrajno upućeni jedni na druge, gde ćete pokazati svoju maštu, umetnički talenat, smisao za lepo? U ceremoniji narodnih običaja - naravno.
Dobrodošli u Kulpin! Na treću manifestaciju “Svadba – nekad i sad”.
S obzirom da je Kulpin jedno od retkih sela u nas, u kojem se još zadržao nekada široko rasprostranjen vojvođanski običaj da se vrata od kuće nikada ne zaključavaju, tako su i Kulpinčani ovu manifestaciju vrlo rado podelili sa svima koji su se u njoj prepoznali. Tradicionalno, druge nedelje jula, najviše je bilo slovačkih svadbara, ali po živopisnosti i  veselju, nimalo nisu zaostajali oni srpski ili romski. Pozornica dešavanja bio je, naravno, dvorac kojeg je u 19. veku podigla plemićka porodica Stratimirović. Ovo, po mnogima najromantičnije mesto u Vojvodini, kupio je bogati veleposednik, Lazar Dunđerski i stavio ga kao dragulj na krunu svoje imperije. Dvorac je okružen parkom u kojem se nalazi jedna od najvećih kolonija bršljana u Evropi! Ima li šta lepše? U ovom ambijentu, doslovno od jutra do mraka, dešavalo se mnogo toga što je dočaralo duh običaja koji, budimo pošteni, polako ali sigurno, iz svakodnevne prakse prelaze u rubriku “beše ne­kad…”. A ruku na srce, teško bi bilo zamisliti današnje mlade Slovakinje kako u svemu oponašaju svoje bake. Iz njihovog ugla ima u svemu tome i elemenata golgote na koju one danas, uz osmeh odmahuju rukom. Recimo, kod Slovaka, bogatstvo devojke određivalo se po broju vezenih sukanja koje istovremeno oblači, pa je mlada iz bogate kuće za svadbu imala čak sedam sukanja. I to nije sve. Mlada je na glavi nosila svadbeni venac od cveća i bisera, koji nije bio lakši od 5 kilograma. Venac je ostajao u porodici i nasleđivao se sa majke na ćerku. Dakle, u sred leta, kada je najviše svadbi, mlada sa sedam sukanja na sebi i vencem od pet kila na glavi, čeka ponoć. Nema te Zuzane ili Jaroslave koja će danas pristati na ovoliko iskušenje, pa makar volela svog Jana i sto puta!