Dugo vremena smo se naslađivali gledajući ne­mon­tirane snimke s ulica gradova koji potpadaju pod kulturno-civilizacijsku odrednicu onog što nazivamo “truli zapad”. Nismo mogli skinuti ironični osmeh s lica posmatrajući kadrove u kojima skoro svaki drugi prolaznik, obložen neverovatnim naslagama sala, pokušava da dođe do daha. Bez obzira na pol i godište. Olako smo to prebacivali njihovom hiper potrošačkom društvu, brzoj hrani, kao i nedostatku znanja za naše “zdrave” gurmanluke. Nisu nas mogli prevariti ni svojim afirmativnim spotovima i slatkastim manifestacijama, gde su u prvi red gurali veštački ispeglane lepotice i lepotane, sa sve blistavim zubima i idealnim proporcijama tela. Dugo vremena smo se tome nadmoćno smejali.

Toliko dugo, da smo zaboravili da se okrenemo oko sebe. Ili jednostavno nismo smeli. Jer prizor koji nas okružuje i suviše je mučan, da bi hteli da ga analiziramo. Ne preko noći, postali smo poput onih s nemontiranih snimaka. Statistika to nepobitno pokazuje.  Vojvodina se već odavno nalazi u evropskom vrhu po smrtnim slučajevima uzrokovanim bolestima srca-direktnoj posledici gojaznosti.
Prema podacima Kliničnog centra Vojvodine (KCV), skoro 60 procenata Vojvođana spada u kategoriju predgojaznih i gojaznih ljudi, dok se od ovog broja čak 30 procenata slobodno može podvesti pod kategoriju ekstremno gojaznih! S obzirom na ove cifre, Vojvodina se nalazi u samom evropskom vrhu po broju gojaznih ljudi, odmah posle Nemaca, Austrijanaca i komšija Mađara.  Slabo nas teši konstatacija da smo daleko iza Amerikanaca i Australijanaca, kod kojih je preko polovine stanovništva ekstremno gojazno. Bilo kako bilo, Vojvodinu čini pretežno gojazno stanovništvo. Hteli mi to da priznamo ili ne.
Svetska zdravstvena organizacija (SZO) okarakterisala je gojaznost kao oboljenje sa uvećanom masnom masom tela. Reč je o planetarnoj pojavi s veoma izraženim epidemijskim karakteristikama. Istraživanja rađena 2000. godine pokazala su da najveću zastupljenost gojaznosti u svetu imaju SAD i Australija - preko 50%. Ako se nastavi porast gojaznosti, prema proračunima statističara, do 2025. godine će u SAD 100 odsto stanovništva biti obuhvaćeno ovim oboljenjem! 
Prof. dr Edita Stokić, endokrinolog i jedan od najvećih stručnjaka za gojaznost na ovim prostorima, objašnjava da postoji više faktora koji utiču na pojavu prekomerne gojaznosti: nasledni faktor, fizička neaktivnost kombinovana s prekomernim unošenjem hrane bogate energijom, endokrinološki i metabolistički poremećaji, oboljenje centralnog nervnog sistema i upotreba izvesnih medikamena­ta. Ona podseća da je dugo kao jedini kriterijum za utvrđivanje gojaznosti korišćena isključivo uvećana telesna masa tela. A to je, kaže dr Stokić, sasvim pogrešan pristup, jer i trudnice imaju uvećanu telesnu masu, a nemaju dijagnozu gojaznosti. Zbog toga je i komitet eksperata SZO preporučio izračuvanja indeksa telesne mase (ITM). Da bi se dobio uvid u stanje u kojem se organizam nalazi, potrebno je samo izračunati količnik telesne mase i kvadrata visine izražene u metrima. Ukoliko je ITM veći od 30, onda je, objašnjava dr Stokić, reč o gojaznosti.  Upravo takvih persona je i najviše u Vojvodini.
Lala je tipičan predstavnik Vojvodine. On nije ekstremno gojazan, ali mu je trbuh uvećan, što je oličenje gojaznih osoba u našoj sredini. Danas je važno poznavati ne samo stepen gojaznosti, već i raspored masnog tkiva, jer tipičan Lala ima nagomilanu masnoću u predelu trbuha. To je tzv. androidni tip gojaznosti, kojeg karakteriše deponovanje masnog tkiva u predelu ramenog pojasa i gornjeg dela trbuha - oko unutrašnjih organa. A većina Vojvođanki izgleda kao tipična Sosa, onako jedra i rumena. Nju karakterište gonoidni tip ili tip kruške, koji se prepoznaje po potkožnom nakupljanju masnog tkiva, i to pretežno u karličnom pojasu, butinama, bedrima i glutealnom delu - kaže dr Stokić.
Međutim, ova simpatična paralela sa Sosom i Lalom ima i drugu stranu, bez obzira na to što se na ovim prostorima još uvek gaji pozitivan odnos prema pokojem kilogramu viška. Kakav je to muškarac bez stomaka ili snajka bez pozamašne pozadine, pitali bi oni stariji. I dan danas se za onoga koji je sa 150 kilograma spao na stotku kaže da je propao. A kad đuvegija stisne kaiš ispod droba i isturi plod svog dugogodišnjeg truda, realizovanom zahvaljujući mnogobrojnim krkanlucima, taj je onda momčina i bećar- jak čovek, iako ne može ni pertlu sam zavezati. To je neki čudan odnos prema ovoj stvari; relikt oskudnih poratnih godina, kada je velika količina hrane izjednačavana sa zdravljem i srećnim životom. To je osećao i slavni Branko Ćopić, kojem je za života najveći strah bio upravo strah od gladi. A kao što je već rečeno, takvo stanje nije stvar simpatičnosti, predrasuda niti estetike - gojaznost je jedan od najubitačnijih okidača raznoraznih bolesti i psiho-fizičkih komplikacija.
Suština gojaznosti je u tome što ne boli. Da boli, pacijenti bi provaljivali vrata bolnica i započinjali lečenje. Ali, gojaznost zaboli tek kada se jave vrlo teške komplikacije. Nije reč samo o povećanoj telesnoj masi ili estetskom problemu, već o oboljenju udruženom sa pojavom čitavog niza komplikacija.  Obično dolazi do poremećaja metabolizma masti sa manifestacijom šećerne bolesti i ubrzane ateroskleroze, arterijske hipertenzije, ishemijske bolesti srca, periferne okluzivne bolesti, cerebrovaskularnog insulta... Ne treba zanemariti ni promene respiratornog sistema sa pojavom sleep apnea sindroma, pojave masne jetre, kamena u žučnoj kesici, gastrointestinalne komplikacije i neke oblike maligniteta - naglašava dr Stokić.
U Srbiji trenutno od dijabetesa tipa dva, boluje oko 500.000 ljudi, s tim da su prognoze da će se ovaj broj u budućnosti značajno povećati. Medicinsko iskustvo upozorava da su 90 odsto obolelih od ove podmukle bolesti osobe s dijagnozom gojaznosti. Iako se šećerna bolest tipa dva uglavnom  javlja tek posle 40. godine, zabrinjava porast ovog oboljenja kod dece. Prema podacima beogradskog Medicinskog fakulteta, preko 13 odsto dece predškolskog uzrasta ima problema s viškom kilograma. U Vojvodini je to već javno zdravstveni problem, jer samo u Sremu oko 17 odsto mališana poseduje dijagnozu gojaznosti. I dok ono što za medicinu predstavlja realnu zdravstvenui opasnost, za mame i bake predstavlja izraz zdravlja i potvrdu brige. A to da višak kilograma u najranijem dobu predstavlja rizik za ozbiljne bolesti, kao da nikoga preterano na zanima.
Ipak, najvažnija stvar jeste da je problem gojaznosti relativno lako rešiv, a za to, u zavisnosti od tipa i individualnih karakteristika ličnosti, postoji nekoliko načina. U svetu su shvatili da je lečenje gojaznosti mnogo jeftinije za zdravstveni sistem, jer je saniranje posledica mnogo opsežniji poduhvat od lečenja ili prevencije prekomerne težine.  
Prema rečima dr Stokić, recept za prevenciju gojaznosti nije komplikovan, već zahteva promenu navika u ishrani, pre svega smanjenjem unosa hrane bogatim mastima i šećerima, povećanjem fizičke aktivnosti i unapređenjem celokupnog stila života. Što se dijetetske ishrane tiče, ona naravno ne može biti univerzalna za sve osobe. Da bi restriktivni režim ishrane imao efekta, neophodno je u obzir uzeti pol, uzrast i stepen fizičke aktivnosti bucka u toku dana, te da li osoba ima neko obolenje i konzumira medikamente. Tek tada se, i to uz nadzor stručnog lica, može otpočeti s dijetetskom terapijom. Osim toga, za komplikovanije slučajeve neophodna je farkmakoterapija, a od lekova su se najbolje pokazali “rimonabant” i “orlistat xenical”. Istini za volju, jedan od najpopularnijih lekova 90-ih bio je famozni “obedial”, kojeg su nemilice trošili kako gojazni, tako i sasvim proporcionalni omladinci. Razlog ovome bio je i više jednostavan. Ta kapsula je bila toliko zasićena psihoaktivnim supstancama, da se nakon njenog konzumiranja na hranu i nije moglo pomišljati. Čak i da se htelo. Tinejdžeri su to vrlo brzo otkrili, te su ga uzimali u samopropisanoj terapiji s pivom. Efekat je, kažu, bio neponovljiv. A upravo je zbog te neponovljivosti i povučen iz prometa.
Međutim, najučinkovitiji metod lečenja gojaznosti ujedno je i najekstremniji. Naravno, reč je operativnom zahvatu, tzv. laparoskopiji. Postupak se sprovodi bandažom želuca, gde se kroz jedan mali rez na prednjem trbušnom zidu smanjuje volumen želuca. O detaljima ovog postupka pisali smo u jednom od ranijih brojeva Vojvođanskog magazina.
Jedan od najsavremenijih načina lečenja gojaznosti, kojim se postiže gubitak telesne mase jeste “lansiranje želudačnog pejsmejkera”, gde se šalje impuls želucu i pravi osećaj sitosti, uz obavezan režim dijetetske ishrane - dodaje dr Stokić, stručnjak koji ima preko 300 objavljenih radova, najvećim delom iz poremećaja metabolizma masti i gojaznosti.
Na kraju, nameće se pitanje šta se to dogodilo s Vojvođanima, da ih skoro 60 procenata boluje od gojaznosti, da ih je 30 procenata ekstremno gojazno, te da je oko 20 odsto mališana preterano uhranjeno? Ove cifre bi nam, ako ništa drugo, trebale skinuti onaj ironični osmeh s lica koji smo praktikovali gledajući zapadnjačke muke, sa sve duplim porcijama naše domaće i, kako mi to volimo da kažemo, najzdravije kuhinje na svetu. Izgleda da sa ovom postavkom nije baš sve u najboljem redu.  U jednom ranijem stručnom članku Instituta za zaštitu zdravlja Novi Sad piše: “Gojaznost je najočiglednija manifestacija globalne epidemije sedanternog načina života i ekscesivnog energetskog unosa.” U prevodu, suviše mnogo jedemo, za to koliko smo fizički aktivni. Zbog toga bi i donekle umerena vizuelizacija stereotipa o Sosi i Lali uskoro mogla da se predimenzionira i da postane slična debeljucama koji se bave sumo rvanjem.     
- Ako se vratimo na početak čovekovog nastanka i razvoja, naš predak je u želji da dođe do hrane morao da trči po šumi, da se penje na drveće... Jednostavno, on je jeo - da bi preživeo. Zbog toga je njegov energetski unos bio jednak potrošnji, a to znači da nije ni postojala mogućnost da dođe do gojaznosti. Danas dolazimo do toga da čovek živi da bi jeo, tako da se slobodno može reći, da je savremeni način življenja doveo do učestale pojave gojaznosti. Isto je i s našim Lalom. Nekada je on po čitav dan radio teške fizičke poslove, tako da je mogao za obrok da pojede i tablu slanine, a da mu se ništa ne primeti. To mu je i trebalo, da bi izdržao na polju. Današnji Lala jede isto toliko, a poljske radove obavlje traktorom ili ih uopšte i ne radi. Pa, današnje domaćice prave doboš tortu po receptu od pre stotinak godina, bez obzira na neuporedivo manju fizičku aktivnost. A kad se na sve to još dodaju gurmanluci od testa, te čvarci, švargle i škembići, jasno je zbog čega smo po gojaz­nosti u vrhu evropske liste. I zbog čega Lala ima stomačić - zaključuje prof. Dr Edita Stokić.