Pitomci iz prve generacije stranaca u Pilotskoj akademiji „Jata“, tokom školovanja, redovno su trošili slatkiše kod „Đorđevića“, a sada, kada kao iskusni piloti, svrate u Vršac, obavezno naruče omiljene torte da ih ponesu širom sveta. Poslastice često lete njihovim avionima da bi stigle na adrese naših ljudi u dijaspori. Dakle, slava najstarije vršačke poslastičarnice raznosi se i avionima. Slavoljub Đorđević, jedan od naslednika famozne vršačke radnje za slatkiše, može da se pohvali i takvim spletom okolnosti.

Mali Vrščani, takoreći oduvek, lepili su nosiće i prste za izlog, iza koga su posude sa 20 i kusur vrsta sladoleda na dnevnom meniju poslastičarnice „Đorđević“, na glavnom trgu u Vršcu. Stariji Vrščani odavno su naviknuti da strpljivo čekaju u redu da dobiju poslastice koje testiraju decenijama. Đorđevići duže od vek i po stvaraju ugled i poštovanje sugrađana i brojnih stranaca. Posle 150 godina poslastičarske prakse vršačkih Đorđevića, njihove torte i kolači po starim receptima, dopunjeni novim trendovima, jedu se u Austriji, Švedskoj, Švajcarskoj, ali i u dalekoj Indiji, Australiji, u Dubaiju i SAD.
Radnju je otvorio čukun-deda Vasilije, davne 1854. godine. On je rešio da živi od poslastičarstva. Tada su u porodičnoj kući, u kojoj i danas Đorđevići žive, pravili bombone različitih boja i oblika, voće preliveno topljenim šećerom, alve, ratluk i orijentalne poslastice, ladnu bozu, limunadu i sladoled. Robu su prodavali na pokretnim kolicima, na ulici, i takva prodaja je potrajala do Drugog svetskog rata.
Od otvaranja prve poslastičar­nice na glavnom šetalištu, Đorđevići su se, svakih pet-šest godina, selili u nove lokale, ne svojom voljom. Uvek su birali najatraktivnije lokacije u gradu, koje je kasnije gutao u Vršcu veoma živahni moloh „arhitektonskih promena“, tako da većine zgrada, u kojima su poslovali, više nema. Bolji odnos prema gradskoj tradiciji pokazivale su mušterije, uvek spremne da dolaze u nove lokale, naviknute na gostoprimstvo i jedinstveni ukus decenijama najpopularnijeg sladoleda u gradu i okolini.
U sadašnjem, nevelikom lokalu pastelnih boja, sa svega šest drvenih stolova i osvetljenim slikama nekadašnjeg Vršca, šesta generacija Đorđevića poslastičara – braća Slavoljub i Dragoslav - usavršavaju specijalitete svojih predaka, pravljene po specijalnoj, tajnom začinjenoj recepturi. Kada bi imali prostora za još nekoliko rashladnih vitrina, odmah bi izložili preko 100 različitih vrsta sladoleda. Standardne vrste, poput vanile, čokolade, lešnika, malage, jagode i limuna, zadržale su tradicionalni ukus, a u ponudi su i potpuno drugačiji i jedinstveni sladoledi sa makom, pirinčem, medom, pistaćima, plazmom, mlevenom čokoladom, cimetom, od pomorandže... a kao specijalitet, u ranu jesen, nude se sladoledi od grožđa i vina. I sve se pojede, najčešće usput, u hrskavom keks-kornetu. Uglavnom zato što je mala bašta uvek puna.
Najstariji naslednik Vasilija, Filipa, pa Dimitrija – Filip Đorđević, otac pomenute braće, dok uz savremene mašine pravi sladoled, rado se priseća starih vremena, kada je ručno pravljenje ledene poslastice bila prava umetnost, a hlađenje prava muka.
- Zimi smo, kad dobro zalede vodotoci, sekirama lupali debele slojeve leda, a zatim gromade u zapregama donosili u ledaru, ili podrum. Tako smo pripremali vagone ledene mase, koju smo tokom sezone koristili za hlađenje i održavanje sladoleda – priseća se popularni čika File. - U proizvodnju sladoleda bila je uključena cela porodica i petoro-šestoro radnika. Dobro smo se preznojavali dok smo satima, na smenu, mutili masu, koja ne može da se zamisli bez jaja, mleka i slatke pavlake. Ostalo je tajna.
Samo jednu tajnu čika File nam je, ipak, odao.
- Da bismo zadovoljili sve zahteve naših recepata i uvek imali ujednačen kvalitet, kokošja jaja uvek merimo. Tako smo došli do zaključka da je za jedan kilogram sladoleda potrebno 16 jaja srednje veličine, 22 kada su sitna, a samo 12 ukoliko su izuzetno krupna.
Formula je odlična, jer sladoledi jednostavno nemaju manu, kao ni šampite, krempite, baklave, medenjaci i ostali sitni kolači, koji su na meniju samo zimi. Leto je samo za sladolede. Tako je bilo svih ovih decenija i biće nadalje, kaže čika File, koji ističe da Đorđevići nikada, u proteklih vek i po, nisu menjali radno vreme – od devet ujutru do devet uveče. Nedeljom nekada nisu radili, ali poslednjih godina izlaze u susret mušterijama, pa leti rade od pet popodne, jer je tada vreme za šetnju na najprometnijem trgu u Vršcu.