Kako je to za tebe počelo?
U svima nama čuči jedno veliko dete. Čini mi se da je suština u tome ko uspe da to pronađe i iznese napolje. Ne mislim, pri tom,  na ovu novu generaciju, zaluđeni kompjuterima, igraju neku tuđu igru, ne igraju svoju, kao što smo mi nekada radili igrajući se lopova i žandarma, kauboja i Indijanaca, sakrivanja i proživljavajući u mašti neke svoje avanture. Kada to u nama sazri, poneko od nas poželi da pokuša ponovo da oživi i doživi barem deo te avanture, da oživi  u sebi nekog Indijanu Džonsa, nekog Tarzana, da upozna i doživi daleke ljude, životinje i krajeve.

Većina to doživi u zoološkom vrtu, a meni se eto ukazala prilika da to mogu da doživim u stvarnosti, a zahvaljujući mom umeću baratanja video i foto kamerom, da spojim lepo i korisno. Uz ovu sklonost ka putovanjima, voleo sam sve što je vizuelno lepo, fotografije, slike, pejzaže. Ljubav prema pejsažima me odvela ka fotografiji još u osnovnoj školi, gde sam najpre počeo sa klasičnom fotografijom i „Smenom 8“. Kada sam kupio svoj prvi bolji foto aparat, nije me interesovalo da slikam svadbe, što je donosilo novac, nego sam obožavao da slikam prirodu, odlazio na Carsku baru i da foto aparatom beležim pejsaže, životinje i čitav jedan svet ravnice, salaša koji polako umire. Sećam se, jednom sam snimao salaš sa konjima, đermom i ogradom, a već sledeće godine, nije bilo ni ograde ni konja, a kada sam potom, došao sledeće zime, nije više bilo ni đerma.
Godinama od takvih fotografija nije bilo finansijske koristi, ljudi su se divili, ali je ostalo na tome. Mislim da preokret nastaje nakon moje prve samostalne izložbe u Savremenoj galeriji, tada sam stekao neki ugled i ime i prolaz ka firmama, da uspem da napravim komercijalnu fotografiju, kataloge, kalendare…
Želeo sam da „vidim svet“. Svako koga stranice sa mojim fotografijama zainteresuju da vidi te predele, deli samnom taj avanturistički duh. Ali kada ti odeš tamo i to vidiš, osetiš mirise, pipneš, okusiš hranu, upoznaš ljude, onda nema tih para koje neko može da ti plati za to.
Osim fotografije, profesionalno se baviš i video snimanjem -  kada je počela tvoja karijera snimatelja?
Posle ove izložbe, iako sam bio zaposlen u „Radijatoru“, konkurisao sam za mesto kamermana – montažera i uspeo da prođem na konkursu. Zaposlio sam se u dopisništvu RTS-a u Zrenjaninu, gde je moj rad brzo bio zapažen i vrednovan poverenjem kolega. Većina snimatelja je odlazila „po zadatku“, a ja sam bio „dovoljno lud“ da sam osmislim temu, teren, odem i snimim, vratim se i izmontiram prilog. Nije bilo lako obezbediti kontakte na terenu, za Klimandžaro, za Himalaje, zatim nabaviti opremu, sponzore, otići, snimiti materijal, vratiti se i izmontirati. Skoro sve u takvoj ekspediciji odradio sam sam, iako mnogi nisu ni verovali da ću uspeti. Ali ja sam verovao u ono da, ako ne veruješ sam, neće ti ni drugi verovati. I siguran sam da je snaga mog verovanja u velikoj meri uverila i ostale da je to moguće. Prvi sam počeo da snimam planinarenje, alpinizam, i to ne šetnje po Kopaoniku. I tako sam i za sebe i za druge, spojio i lepo i korisno.
Sada vidim i u RTS-u da mnogi mlađi snimatelji prate moj rad i put koji sam prokrčio, i na to sam takođe ponosan.
Kako je počelo tvoje bavljenje planinarenjem?
Počelo je 2002. u Grčkoj. Većina turista ide u Olimpik Bič, Paraliju, Neipori, a mnogi ne znaju da je to samo oko 16 kilometara od Olimpa, a Olimp je drugi vrh po visini na Balkanu, 2918 metara. Tako da je već moj prvi vrh – planina Bogova. Iako je vreme bilo katastrofalno – magla u kojoj se nije video ni prst ispred nosa. Ali, tu sam upoznao Vuka Kneževića, prijatelja koji me je zarazio planinarenjem i prijavili smo se najpre na pohod u Bugarskoj, na planinu Botev, kada sam odlučio da se prijavim za ekspediciju na Mon Blan, koja je kretala 2003. Imali smo nešto manje od godinu dana za pripreme, i ozbiljno smo ih iskoristili. Za tih godinu dana prešli smo dvadesetak vrhova, uglavnom u zimskim uslovima, sve planine Crne Gore, Triglav, Jalovec (Slovenija), zatim sa planinarskim društvom „Pobeda“ osvajanje vrha Grand Paradiso, Italija (4061 m), i sve su to bile ozbiljne ekspedicije, u teškim uslovima i sa navezima. Dva dana nakon toga ispenjan je i Mon Blan. Tada sam dobio i status vrhunskog sportiste saveznog razreda, što se dobija kada u planinarstvu ispenješ vrh preko 4000 metara, koji je najviši vrh neke zemlje.
Planinarstvo je, osim što je rizičan, istovremeno i skup sport. Kako si tu uspeo da se snađeš?
Imao sam sreće da sam tada iza sebe imao ozbiljnog i zainteresovanog sponzora, industriju ulja „Dijamant“ i, konkretno, Savu Kneževića. Bez njihove podrške, ja bih mogao da osvajam druge vrhove po Evropi, ali od ozbiljnijih poduhvata ne bi bilo ništa. Oni su mi obezbedili kompletna sredstva za osvajanje najvišeg vrha Amerike, Akonkagve, (Argentina, 7032m). Išli smo u zimu 2004, organizacija je bila za samo mesec dana, i sreća je što je ta planina tehnički nešto lakša za uspinjanje, nije toliko rizična po život, nije potrebno koristiti užad i naveze. Daleko od toga da je gostoljubiva, temperature umeju da padnu i do -50, ljudi tamo umiru od smrzavanja i 7000 metara nadmorske visine je i te kako zahtevno. Normalne temperature na završnom usponu su od -20 do -30, a  svake godine se dešavaju nesreće sa tragičnim ishodima. Zahvaljujući tome, stekao sam i zvanje vrhunskog sportiste međunarodnog razreda. Već to leto sam se prijavio za ekspediciju na Ararat, i ta ekspedicija je bila vrlo uspešna i tu su većinu sačinjavali Vojvođani. Da ne idem previše u detalje, zatim je došao opasan uspon na Aljasci, vrh Denali na planini Mek Kinli (6194 metra) kada smo bili skoro dve nedelje zavejani u baznom logoru, (i koji se završio odustajanjem), zatim ekspedicija na Himalaje. U međuvremenu sam rešio da se oprobam i kao vodič ekspedicija.
Kad smo kod toga, izleda da su Vojvođani među boljim planinarima, kad uzmeš u obzir da nemamo neku značajniju planinu…kako to objašnjavaš?
Interesantno je, da je prvi čovek iz naših krajeva, koji je osvojio Mont Everest, bio iz Pančeva, Dragan Joćimović, drugi čovek iz Srbije koji je osvojio Mont Everest je iz Subotice…Ja mislim da je to dobra mešavina gena ovde, ovo je još od starih Rimljana bila neka granica kultura, ljudi su ovde dolazili da se odmore od ratova i onda opet u ratove i avanture. Nešto od toga se održalo i do danas. Naročito taj deo avanturističkog duha, želja za putovanjem, za upoznavanjem novih mesta i ljudi, i običaja.
Kako je počela tvoja karijera vodiča ekspedicija?
2007. sam ja vodio grupu na Ararat, pošto sam ostavio dobar utisak i ostao u kontaktu sa ljudima tamo na terenu. Krenulo nas je 51, a 47 je izašlo na vrh Ararata, koji je visok 5137 metara, što je veliki uspeh. Ova mitska planina me je takođe oduševila, jer sam se i vratio sa nje sa fotografijom ostataka Nojeve barke, kako su nam tvrdili lokalni vodiči. Ovo je prvi put u Vojvođanskom magazinu da objavljujem tu fotografiju. Naravno, postavlja se pitanje autentičnosti, no ono što će meni ostati u sećanju je, da se baš toga momenta, kad smo se mi pojavili da pogledamo to, na nebu pojavila duga. Bio je to neverovatan osećaj.
To je bila prva ekspedicija koju si ti predvodio, a zatim?
Da, i uspeh ove ekspedicije mi je nekako „dao krila“. Po prirodi sam miran i staložen i mislim da je to važna osobina. Upoznao sam dosta vrhova, stekao iskustvo i već tamo najavio da ću voditi ekipu na Himalaje. Istina, od grupe nas je ostalo samo četvorica (jedan iz Kikinde, jedan iz Novog Sada i nas dvojica iz Zrenjanina), tako da je to bila neformalna vojvođanska ekspedicija. Prepešačili smo preko 200 kilometara na Himalajima, upoznali smo se i sprijateljili sa puno Šerpasa, Tibetanaca, osvojili tri vrha preko 5000 metara. Već tada sam u planu imao ekspediciju na Kilimandžaro. Zahvaljujući uspehu ove ekspedicije, ekipa za Kilimandžaro je brojala čak osam ljudi, iako bi ih bilo i više da nije bilo ekonomske krize.
Afrika je po pitanju organizacije ekspedicija totalno drugačija od Tibeta i Azije. Takse su skupe, svaki dan proveden na Kilimandžaru staje 100 dolara, plus sve ostalo, oprema, noćenje. Dok na Tibetu Šerpasi nose dva, pa i do tri ranca (svaki je od po 20 kilograma) za 5 dolara dnevno, u Africi- Tanzanija, nosači nose samo po jedan ranac, čak i po zakonu ne sme više. Dakle, ona poslovica „Radi kao crnac“ – tamo baš i ne stoji. S druge strane, smete da uzmete samo licenciranog nosača, morate da unajmite vodiča, kuvare, i ne smete nigde da idete sami. Turiste čuvaju kao suvo zlato, što je i razumljivo, jer osim veličanstvene prirode nemaju ništa drugo. Ali, ti to moraš da platiš. Prvi put kad sam bio, safari je koštao 125 dolara na dan, sada je, na istom tom mestu, 290 dolara na dan. Za iste pare, na Himalajima možete ostati skoro duplo duže, let je duži, ali nema tih taksi koje važe za Kilimandžaro i Afriku. Najviše novca ode na avion, sve ostalo je daleko jeftinije.
Kako, iz neposredne blizine izgleda taj susret različitih civilizacija, ima li suštinske razlike?
Imam prijatelja u Masaji plemenu, Sankale, instruktor ratnika. Pozvao sam ga da dođe, ali on u avion ne ulazi. Samo dokle noge mogu da ga odnesu. Na put ponese krava koliko mu treba, ima mleko, ima šta da jede i pije, sve ostalo ga ne interesuje. Ništa autobus, automobil, bicikl… samo tamo gde može nogama da ide, tamo gde ne može pešice, to ga i ne interesuje.
Osim viza, (što je administracija samo na granicama) prava propusnica za pravi svet, za svet avanture, je vedar, pošten pogled, čelo koje nije naborano i - osmeh. Ništa ti više ne treba. Nema veze da li je to civilizacija, inteligencija, bogatstvo, ništa ti nije važnije od toga. To je ono što se doživljava u neposrednim kontaktima. Recimo, na Himalajima Šerpasi, to je toliko čist u duši i pravedan narod. Mom prijatelju, koji je budista, Tibetanac koji je pobegao iz Kine, poklonio sam krst i on ga je poljubio i stavio oko vrata, s poštovanjem kao nešto najsvetije. Nije njemu bitno koji je moj bog, da li je krst pravoslavni ili kakav, on je to primio kao poklon od srca čoveka koji mu je prijatelj, i to je njemu najbitnije. Oni su uvek nasmejani. Vedar pogled i čelo bez bora, ima „prolaz“ i kod Šerpasa i kod Masaija, i verujem svugde u svetu. U svetu bez tehnike oni su razvili osećaj za ljude, i u tvom prisustvu mu ili prija ili ne prija, ako mu ne prija – on neće da troši vreme uopšte, okrene se i ide dalje svojim poslom. Ispoštuje on tebe kao običnog turistu, ali siguran sam da oseti da li si ti ispravan ili nisi.

Njima je naša civilizacija interesantna, tehnologija ih interesuje, ali se na kraju sve svede na smešno. Masaji ne poznaju admnistrativne granice. Kada sam ih pitao dokle se prostire zemlja Masaija, oni su rekli da je to Nacionalni park Masai Mara, Ngoro Ngoro, Serengeti… i kad sam ja primetio da su to oblasti u Keniji i Tanzaniji, on je rekao „Da“, ali nas se to ne tiče, njihove granice nisu za Masai narod – to je sve zemlja Masaija. Masai narod se prepoznaje po tome što nemaju dva donja zuba. U toku rituala odrastanja, dečaci nožem sami sebi izbiju te zube i pri tom ne smeju da pokažu bol. Onda sam ja pričao da kod nas postoje proteze i da se ti zubi mogu napraviti, da babe izgube sve zube i na kraju dana ih drže u čaši, na šta su se oni jako začudili, jednostavno to nisu mogli da poveruju. Mom sagovorniku je to bilo toliko smešno da je odmah otrčao da ispriča ostalima iz plemena, i ubrzo se pola plemena zacenilo od smeha. Nisu mogli da veruju da to postoji. Rekao mi je da mu sledeći put donesem jednu protezu i da će mi za to dati jednu kravu. Njegova majka više nema zube, i baš bi voleo da je obraduje. Objasnio sam da se to pravi po meri, ali njemu ni to nije bilo važno. „Samo donesi, daću ti kravu za to. “I stvarno, reč je reč i odneću mu jedne, kad budem išao sledeći put.
Masai su ponosan narod koji se ne meša sa ostalim stanovništvom. Iako je, recimo, Afrika puna AIDS-a, među Masajima ga nema uopšte. Sećam se jedne anegdote kada smo sedeli oko vatre sa Masajima i slušali njihove pesme koje sam ja želeo da snimim, i ja sam refleksno liznuo prst i podigao ga da vidim odakle vetar duva, a on se iznenadio „Otkud ti to znaš?“ i oni koriste taj pokret, a zatim smo nastavili da pričamo o tehnikama lova na razne životinje. Otkrio mi je i da se lovci na antilope namažu u toku lova izmetom slona, i pošto se antilope ne boje slonova, onda mogu da im se približe dovoljno blizu da ih ulove.
Na Himalajima smo se umalo uvalili u nevolju zbog čajne kobasice. U vreme Kineske ofanzive na Tibetu (govorilo se o masakru velikih razmera), mi smo nosili puno suhomesnatih proizvoda naših sponzora, namazi, kobasice, sirevi. I jedu oni to, i dopada im se i pitaju kakve su to kobasice i ja, ne razmišljajući kažem: „Čajna“. Istog momenta on se izbečio i to je njemu zastalo u grlu. (jer je to na engleskom naziv za Kinu). Njemu su brata ubili na Tibetu, još uvek ga je žalio. Zatim smo uspeli nekako da objasnimo da je to čaj (tea), a ne oznaka za Kinu.
Osim na planinarske ekspedicije, išao si i na druge avanurističke pohode?
Sa Memedovićem sam obišao i Tadžikistan i Kirgistan –ljudi su tamo vedrog duga, pošteni. Kada smo krenuli, nije mi bilo svejedno, to je muslimanska zemlja, na granici sa Avganistanom, hoćemo li imati problema zato što smo hrišćani… I prevario sam se. To su ljudi koji nemaju mnogo, ali će te poštovati i daće ti sve. U tim krajevima, recimo, je privilegija i znak bogatstva – imati prozor. Onda se zamisliš i pomisliš, koliko smo mi svi ovde i bogati i privilegovani – svi imamo prozore. Oni moraju da imaju samo jedan prozor ili barem otvor na centralnom delu krova, kako bi Alah mogao da vidi šta se dešava u kući, sve ostalo je luksuz. Nema nameštaja, spava se na tepisima, ali kad uđeš u njihov dom, oni ti se poklone i ti si njihov gost. Oni su siromašni, ali ne mogu rečima da opišem osećaj duhovnosti i poštovanje gosta u njihovim domovima. Ako ima jedan komad hleba u torbi, on će ga dati tebi i gladovati toga dana. Znači, nema 10, pa da ti da jedan, daće ti sve.
Tamo smo se zaputuli u potragu za selom u kome žive Makedonci, ali ne ovi današnji, nego potomci Aleksandra Makedonskog. Videli smo tu i „ples orla“ koji veoma liči na onaj koji se igra u našim krajevima kod naših Makedonaca i Albanaca, instrumenti im liče na hercegovačke, na šargiju, zatim kape koje liče na naše crnogorske i ličke, neke reči veoma liče na naše „čarapa“ i  „kajmak“, na primer, sve izgleda kao da su deo istog naroda, na dva kontinenta, udaljeni hiljadama kilometara i puteva i bespuća.
Kakav je život  u baznim kampovima, dok čekate na konačni uspon?
Skoro idiličan, čak i na -20 ili -30 ili nižim temperaturama. Izmešano je često više ekspedicija, iz raznih zemalja i svi imate isti cilj, i manje-više iste uslove da ga ostvarite.  Nema rivaliteta, najveći neprijatelj su vremenske prilike, a najteža prepreka je savladati samog sebe. Jednom prilikom smo na Aljasci bili zavejani u šatoru. Zamislite da 14 dana ne možete da izađete iz šatora. Izlazak napolje za obavljanje nužde bio je kao kazna i potencijalno rizična avantura. Sve što ti tamo treba moraš poneti na svojim leđima. Skoro da nema razlike između bogatih i siromašnih, jer svi imaju skoro istu opremu. Možda neko za nijansu bolju jaknu, ali i ti moraš imati neku od najboljih, jer si u protivnom – mrtav, smrznućeš se i nemaš tu šta da tražiš.
Sa te ekspedicije na Aljasku sećam se,  kada smo posle mećave izašli iz šatora, neki Poljak je u mantiji, sa alpinističkim cipelama, sa naočarima za penjanje - držao misu. Svi smo se naježili, i svi su učestvovali u misi bez obzira na veru, bilo je i Japanaca budista ili šintoista koji su se zatekli tu, ali svi su osetili neku duhovnost. Jedinstveni momenat kraj oltara napravljenog od leda.
Izneo si i vojvođansku zastavu na vrhove 4 kontinenta?
Da, ali ne smatram sebe više Vojvođaninom od drugih. Volim svoj grad, Zrenjanin, i nosio sam i njegovu zastavu sa sobom, volim i Vojvodinu, volim i Srbiju. I uvek razvijem te tri zastave. I ne vidim nikakav problem u tome. Sve je to naše. I na svaku ekspediciju nosim drveni krst koji se ručno uradi u Zrenjaninu u radionici „Bakić“ i koji se osvešta u crkvi. I ne nosim ga kao simbol ove ili one vere, već kao simbol duhovnosti svih ljudi moga kraja, nosim ga, jer mislim da je to nešto lepo i dobro.
Sećam se reči jednog starog paora - mudraca: „Pred svakom crkvom skini kapu, a u svojoj se moliš.“