Posle trogodišnjih neposrednih priprema, saradnja Muzeja Vojvodine i Centralnog muzeja Podunavskih Švaba iz Ulma rezultirala je izložbom za pamćenje. Ova izložba prolazi kroz lavirint odnosa ne samo dva naroda u Transdanubiji, i taj suživot  sagledava iz nove perspektive, izdižući se iznad do zla boga politizovane i pobedničke slike kakvima smo decenijama kljukani...

Posebno je vredno da se posle Novog Sada, postavka seli u Ulm, pa u Brisel, dok su interesovanje da narednih godina budu domaćini, iskazali još neki evropski gradovi i muzeji. Katalog, kruna svake izložbe je fascinantan; tekstovi propituju pojedine segmente suživota sa impozantnim predznanjem obilja detalja i modernim pristupom oslanjanja na istoriju svakodnevnog života.
Može se primetiti da su nedostajala stručna vođenja, kako bi se posetioci lakše uključili u temeljito drugačiji pristup istoriji, a nekoliko seminara tokom troipomesečnog trajanja izložbe bi upotpunili saznanja. No, od muzeja očekujemo da u daljoj saradnji obuhvate ovakve i slične aktivnosti.
Težište izložbe je u predstavljanju međusobnih kulturoloških uticaja, ali i sagedavanje teškoća i tragičnih momenata u suživotu Srba i Podunavskih Švaba. Trovekovna, burna i hirovita istorija, puna je uzvišenih, toplih primera, ali tragedije tokom Drugog svetskog rata i neposredno po okončanju ostavila je dubok trag u kolektivnom sećanju naroda Vojvodine.
Koliko je naše poznavanje, ne samo istorije, selektivno, ilustruje i činjenica da je danas malo ko u Vojvodini i čuo za grofa Klaudia Florimunda Mersia, najzaslužnijeg za naseljavanje i urbanizaciju Banata, koji je do tada raštrkana staništa ušorio, oformio naselja, te jasnom podelom parcele, odvojio stambeni od radnog dela seoskog domaćinstva.
Poljoprivreda je osnov Vojvodine, a selo, u velikoj meri samodovoljno, je vekovima središte većine ljudi, dok je seoska zajednica oblikovala identitet pojedinca. Nekada je domicilno stanovništvo uzgajalo jednozrnu pšenicu, proso, bob i lan, danas, posle kulturnih uticaja doseljenika, gaje se meka pšenica, kukuruz, suncokret i drugo industrijsko bilje. Izgradnja sistema za melioraciju su nezamislivi bez višestrukog prenosa znanja...
Sasvim je novo viđenje izložbe da se odećom u lokalnoj zajednici iskazivao pol, uzrast, bračni i ekonomski status, esnafska pripadnost, a da nošnja postaje oznaka etničkog identiteta tek sredinom 19. veka, sa izgradnjom nacije kao oštre nadgradnje prethodne etnije.
Danas bi malo ko rekao da je razvoj vinogradarstva u Panoniji procvao kada su Nemci doneli saznanja o skladištenju grožđa i izradi drvenih sudova za razne tečnosti, još manje da su šeširdžije bile vodeće zanatlije ili da napredak pčelarstva duguje savremenijoj proizvodnji voska nemačkim alatima ring i cugbanka, dok je švapska praksa pečenja gline u kružnim pećima revolucionarni podsticaj u ciglarstvu...
Autori postavke ne potpadaju pod stereotip multikulturalnosti i jasno kažu da su međuetnički brakovi bili retkost, pogotovo zajednice između partnera različitih nacija i različitih religija.
Precizno se pojašnjava položaj nemačke zajednice u prvoj Jugoslaviji, potpadanje pod uticaj nacionalsocijalizma u matici, zločini prema Srbima i Jevrejima tokom rata, ali i potonja odmazda prema nemačkom kolektivitetu, bez pojedinačnih suđenja i individualizacije krivice. Precizira se da je „sudbina podunavskih Švaba bila rezultat ciljanog etničkog čišćenja od strane jugoslovenskih komunista“. Slična praksa je bila u mnogim zemljama, pa su Češka, Poljska i Rumunija čak za kolektivni izgon Nemaca dobili odobrenje saveznika na konferenciji u Postdamu, dok je jugoslovenski zahtev zakasnio. Prateća mera bila je konfiskacija imovine, oko 390.000 hektara zemljišta i trećina industrije u Vojvodini, koja je do tada bila u vlasništvu Folksdojčera. Po popisu iz 1910. godine, Nemaca je u Vojvodini bilo 348.000, po popisu iz 2002. godine 3.200...