Čak i ako bi se to nekom moglo učiniti, nikada nisu isti razlozi zbog kojih pojedini ljudi završavaju na ulici. Ama baš nikada. Međutim, to znaju jedino oni. Zbog toga retko i pričaju- suviše je bolno i njima samim. Pravila i obrasce prave statističari i ljudi od teorije, a sve kako bi lakše razumeli i kontrolisali ovu sve masovniju pojavu. Ali, u najvećem broju slučajeva se takve sudbine ne mogu do kraja odgonetnuti. Sam način njihovog života predstavlja paradoks za ideju modernog, humanog i socijalno odgovornog društva. Sam njihov život predstavlja paradoks...

Odavno je prošlo ono romantičar­sko vreme kada je skitničarenje, barem u nekim glavama, bilo povezivano sa avanturom i ličnim traganjem za smislom sveta; sa boemštinom, vetropirstvom i duhovnom žeđi za nepoznatim. Istovremeno, mnogo je proteklo od kada je ovaj socijalni fenomen uvršten u pravni okvir država. Danas se skitničarenje u Srbiji podvodi pod prekšajno delo protiv javnog reda i mira, za koje je zaprećena novčana ili zatvorska kazna u trajanju do 30 dana. Međutim, ni mnogo oštrije sankcije ne bi doprinele umanjenju brojnosti ljudi koji su prisiljeni da život provode na ulici.  Razlog tome je sasvim jednostavan. Bilo koja vrsta kazne je preblaga u odnosu na ono šta su ovi ljudi proživeli, kao i u odnosu na  osećaj kada su prvu noć, ispunjeni stidom i strahom, budni proveli pod otvorenim nebom. Na kraju krajeva, ulica je jedino mesto na koje se još mogu vratiti kada ih država kazni zbog toga što nemaju ništa.
Prema rečima Dragana Novakovića, šefa odseka za javni red i mir i javne skupove P.U. Novi Sad, skitničarenje je socijalan pojava koja je prisutna u svim većim gradovima. Razlog tome je, objašnjava naš sagovornik, veća mogućnost za pronalaženje prenoćišta, kao i mogućnost da njihov način života što duže ostane prikriven od očiju javnosti. Ipak, vremenom svi završe u beležnicima policajaca i presudama prekršajnih sudija.
Novosadski beskućnici se noću skupljaju na Železničkoj stanici, napuštenim kućama, grobljima, lagumima Petrovaradinske tvrđave, dok se danju mogu pronaći u parkovima. Svi oni su nam poznati. Većina njih su i ranije bili prekršajno i krivično gonjeni. Iako ne posedujemo tačan broj skitnica na području grada, poznato nam je njihovo kretanje, kao i socijalna struktura. Najveći broj je Roma, dok su ostali iz Novog Sada i okolnih mesta. Veoma retko zatičemo slučajeve koji dolaze iz unutrašnjosti Srbije ili inostranstva- objašnjava Novaković, dodajući kako se većina ovih ljudi bavi prosjačenjem. 
Čekaonice, parkovi, groblja i napuštene kuće, mesta su na kojima obitavaju skitnice bez obzira o kom se gradu radilo. Tako je u Subotici, Somboru, Zrenjaninu, a tako je i u Beogradu, Nišu... Svi oni dele istu sudbinu preziranja od okoline, privođenja od strane policije, prevrtanja po kontejnerima, odbačenosti i, možda najgore od svega,  nepodnošjive usamljenosti. Pojedini ljudi iz Sombora još uvek pamte izvesnog Tuntiku koji je, da se ne bi povlačio po sudovima, polovinu stana prepisao na rođenu sestru. Od tada je živeo na ulici, deleći sa ljudima svaki dinar koji bi mu se našao u džepu. A dok je imao, bilo je i ljudi. Nikada nije pričao o tome kako provodi zimu, gde spava i kako dolazi do hrane. Priča se da je, iako je i sam bio gladan, deci kupovao kokice i sokove. Našli su ga jedne zime u snegu. Umro je od gladi.
Skitnice i beskućnici jedinu pomoć dobijaju od humanih ljudi, kao i pojedinih socijalnih institucija. Jedna od takvih je i Prihvatilište za odrasla i stara lica u Futogu. Ova ustanovana, osnovana 1992. godine, jedina je u okolini koja se bavi urgentnim zbrivanjem ljudi koji nemaju gde. I kojima je neophodna stručna pomoć. Kapaciteti prihvatilišta su 35 kreveta, od kojih je osam predviđeno za nepokretna lica. Prihvatilište ovim nesrećnicima pruža mesto za boravak i spavanje, redovnu hranu, čistu garderobu, društvo, i što je možda najvažnije, adekvatnu medicinsku pomoć.
Kada stignu kod nas i kad svuku garderobu, može se zaista svašta videti. Neretko imamo slučajeve osobe s gangrenoznim promenama na ekstermitetima, kada im se tkivo bukvalno raspada.  Primera radi, stigao nam je jedan čovek koji je duže vreme živeo na ulici. Naš tehničar je dva sata proveo s njim u kupatilu zbrinjavajući ga.  Čovek je imao ozbiljne rane na obe potkolenice, bio je dezorijentisan, alkoholisan, pun buva, vašaka i crva. Drugi primer je možda još frapantniji. To je slučaj sredovečne muške osobe koja je sedam godina sama živela u improvizovanoj zemunici. Fiziološke potrebe obavljao je u pantalonama, a svake sledeće pantalone je žicom vezivao za nožne zglobove. Dežurna sestra koja ga je prihvatila rekla je da za 15 godina provedenih ovde takvo nešto nije videla. Ipak, naša najveća satisfakcija je videti takvog čoveka oporavljenog i radno sposobnog- kaže za VM dr Gordana Đurić, rukovodilac prihvatilišta.
Prema njenim rečima, teško je proniknuti u psihologiju većine tih ljudi koji, u ne malom broju slučajeva, beže iz prihvatilišta i samoinicijativno se vraćaju na ulicu. Dr Đurić smatra da se radi o specifičnom shvatanju slobode, u kojoj se, kako kaže, kontejner više ceni od ponuđenog tanjira. A možda, dodaje ona, u tome veliku ulogu imaju alkohol, droge i neka psihička obolenja.
Upravo je takva „sloboda“ došla glave Ranku Rakočeviću iz Kolašina. On je došao u Novi Sad nakon što je prodao svu imovinu u Crnoj Gori, da bi se veoma brzo našao na ulici. Kao  težak alkoholičar, Ranko je odbijao svaku pomoć pojedinaca i socijalnih službi. Njegovo beživotno telo pronađeno je u čekaonici novosadske Železničke stanice.
Teško je do kraja razumeti ove ljude. Možda je najilustrativniji primer naše Evice iz Bukovca, dugogodišnje stanovnice prihvatilišta, koja je nekoliko puta bežala. Čak je uspela udajom da ostvari pravo na penziju i doživotno mesto u gerontološkom centru. Izgleda da joj to ništa nije značilo, tako da je jednog dana pobegla, ne javivši se nikom. Pronašli su je nedavno u Beogradu kako prosi i ispija piva s lokalnim alkoholičarima. Uskoro očekujemo njen povratak, iako pomalo strepimo, jer se neki ljudi jednostavno ne mogu privići na koliko- toliko normalne uslove života- kaže naša sagovornica.
Prema podacima nadležnih socijalnih službi, u poslednje vreme je primećen sve veći broj skitnica srednje i mlađe dobi- radno sposobnih ljudi. Upravo zbog ovoga predstave o beskućnicima, kao spodobama u ritama koji obigravaju oko kontejnera i spavaju u kartonskim kutijama, nemaju toliko veliku potvrdu u realnosti. Ponekad je to sasvim pristojno obučena žena koja u parku čita magazin, ili muškarac s rancem na leđima koji vas pita koliko je sati. Nema više pravila, kao što nema pravila kako se postaje skitnica i beskućnik. To se jednostavno desi. A dešava se sve češće.  To se desilo i Novosađaninu Savi M. – bivšem veteranu JNA. On već godinama živi na ulici i snalazi se kako zna i ume. A pre mobilizacije je živeo u prostranom stanu sa ženom i dvoje dece.
Imao sam sreće da se živ vratim s ratišta. Kući sam došao teško ranjen, a i dan danas imam bolove od metka koji se nalazi u kuku. Supruga nije imala strpljenja za moj oporavak i bolove, tako da me je jednog dana bukvalno izbacila na ulicu. Bio je to njen stan. Dobila ga je u nasledstvo. Od života u harmoničnoj i srećnoj porodici spao sam na to da spavam u rupama i po grobljima. I samo zato što sam bio ranjen...- još uvek je u neverici Sava M.
Preko noći se na ulici našao i Tibor Dostanji (56). On je živeo s majkom sve do njene smrti,  a s obzirom na to da stanarsko pravo u ovom slučaju nije nasledno, postao je beskućnik. Bilo je to 2003. godine. Tek tada je, priča on, i saznao da je stan otkupilo neko treće lice, napominjući da se otkup dogodio 1984. godine- u vreme kada otkupa nije ni bilo! Vraćajući se iz večernje šetnje, Tibor je naišao na zaključana vrata i promenjenu bravu. Novi vlasnici su mu rekli da dođe po garderobu i nameštaj, a on im je sve to ostavio. Iako izbačen, sačuvao je obraz i dostojanstvo. Mnogi drugi nisu. Od tada je, priča Tibor, živeo na raznim mestima - od groblja, napuštenih kuća, preko nedovršenih zgrada, do javnih čekaonica.
Nije to ništa strašno. Čovek se jednostavno navikne. Ne znam kako, ali se navikne. Ni ja nisam verovao da je to istina, sve dok se i sam nisam našao u toj situaciji. Nisam razočaran u život i nemam razloga da žalim. Pokušavam da izdržim.  Za sada mi uspeva. Da nije ovog mog urođenog optimizma, odavno bi sve to prekratio. Nadam se nekim boljim danima, jer ne može uvek biti toliko loše- kaže Tibor, nekadašnji ugostitelj i čovek koji tečno govori šest svetskih jezika. Od države dobija socijalnu pomoć od 4.000 dinara, a hrani se u Narodnoj kuhinji.