| MESTO DOBROG DUHA |
 |
 |
 |
| Napisao Ilija Tucić, Foto: Vladimir Jovanović |
|
Sredovečni i oni malo stariji ljudi, sećaju se sigurno kako se u našim školama, godinama, predavala lekcija o kriterijumima razvijenosti jedne zemlje. Na prvom mestu bio je onaj prema kojem se moć države ogledala u učešću seoskog i gradskog stanovništva u ukupnom broju ljudi. Što je udeo seoskog stanovništva bio manji – zemlja je, govorili su nam, bila jača i uspešnija.
 Zato je primer Srbobrana poučan. Privrede u onom ozbiljnom smislu gotovo da i nema. A i ljudi je malo. U samom Srbobranu ni 14.000. Ali zato postoji nešto drugo. Postoji svest o tome da je ova varoš još pre 200 ili 300 godina imala ozbiljne građanske porodice u kojima se Gete čitao u originalu, a klavir bio uobičajen deo pokućstva. Dunđerski, Kaćanski, Pivnički, Debeljački, Šijačići... srbobranske familije iz kojih su se rađali pesnici, generali, visoki činovnici. Još polovinom 19. veka, varoš je imala čitaonicu, pa gimnaziju, pa sve ono što su imale slične varoši u Češkoj ili Austriji. Na crtu gospodo!  I zaista, Srbobranci su navikli da budu na crti. Od 1848. kada su potukli mađarsku vojsku generala Bertholda, do 1945. kada su žigosani, jer su većinom glasali za kralja i bili jedno od retkih mesta u danima posleratne euforije, u kojem je Josip Broz završio u „ćoravoj“ kutiji. U Srbobranu su ljudi, skoro kao pa genetski, zbog svega ovog, navikli da se u životu snalaze sami. I danas je tako. Simboličan povraćaj PDV-a, zapušten železnički i vodni saobraćaj, demografska katastrofa, odlazak stručnjaka, nepostojanje razvojnog plana... stavke su o kojima će vam u prvih 5 minuta pričati predsednici bar 20 od četrdeset i kusur vojvođanskih opština. U Srbobranu o tome nema ni reči. I zašto bi? Ako se išta u životu naučilo onda je to deviza „uradi sve što treba – a onda će biti kako mora“. Te devize se drži i predsednik opštine, Branko Gajin.Na izborima 2004. godine, od 28 odborničkih mandata, grupa građana koju je predvodio on, uzela je 13 i ubedljivo pobedila. Jedan mandat pridružila je demokratska stranka, a većinu je dala Mađarska koalicija. Briljantna pobeda mogla se naslutiti mnogo ranije. Brankova majka bila je dečiji lekar, a otac veterinar. Ne postoji kuća u srbobranskoj opštini, u koju bar jedno od njih dvoje nije kročilo. Kada ti roditelji porađaju i leče, a ti sam si uspešan poslovan čovek, pravnik i zagriženi lokal-patriota, sve ostalo pretvara se u rutinu. Na tim izborima dogodio se stoga i jedan kuriozitet. U izbornoj jedinici u kojoj ne postoji nijedna srpska kuća, u isključivo mađarskom delu Srbobrana, Branko Gajin je svog protivkandidata počistio rezultatom 136 prema 62 glasa! Na delu se ostvario vojvođanski ideal. Srbobran, u kojem je etnička struktura gotovo identična onoj na nivou Pokrajine, postaje varoš u kojem je nacionalna pripadnost na dalekom drugom mestu. Svima, ali baš svima, najvažnije je šta je neko spreman da učini za mesto u kojem žive. U Srbobranu su spretni prsti važniji od krštenice i matične knjige! Male opštine kakva je srbobranska imaju samo jednu šansu. Vratiti lokalnim ljudima poverenje da u svom mestu mogu zadovoljiti sve svoje potrebe, zbog kojih bi bezglavi odlazak bio gotovo besmislen. I mi to radimo. Želimo da mestu vratimo predratni imidž uređene srednjoevropske varoši. Naša ulaganja u komunalnu infrastrukturu u proseku su veća od onih u velikim gradovima. Sa druge strane, mora se učiniti apsolutno sve da se privuku investicije, stručnjaci i mladi ljudi iz drugih sredina koji će mestu doneti neophodnu vitalnost - kaže Gajin.  Nekada je o svemu brinula država. Ukazom kralja Aleksandra, svako ko je držao zemlju, morao je na svakih 500 hektara da podigne po jedan prerađivački objekat. Nisu Dunđerski džabe imali pivare, kudeljare, sušare... Morali su da ih imaju, jer inače ne bi imali pravo na zemlju. Naravno svi ti objekti zapošljavali su lokalnu radnu snagu i svi su bili zadovoljni. Današnji tajkuni kupuju zemlju, hiljade hektara najplodnije zemlje, bez ikakvih obaveza. Ako hoće, mogu godinama da je drže u parlogu, a onda preprodaju. A ako generalne vizije nema, onda – uzimaš stvari u svoje ruke. Mlada ekipa ljudi koji su neopterećeni bilo čime, osim sudbinom vlastitog mesta, u sada već drugom mandatu, zna za koju kvaku se valja uhvatiti.Srbobran je geografski centar Vojvodine. U gotovo idealnom krugu, na sedamdesetak kilometara od njega, nalaze se hrvatska, mađarska i rumunska granica, pa Beograd. Pola sata vožnje smo od Novog sada, malo više do Subotice. Nalazimo se odmah pored evropskog koridora 10 i vodotoka u sistemu Dunav-Tisa-Dunav, koji nas spaja sa Crnim morem. Sada ovu pogodnost treba i materijalizovati. Upravo radimo na opremanju industrijske zone. Za investitore su parcele besplatne. Izdajemo ih na 80 godina uz jedan uslov: investitor koji je uzeo parcelu od jednog jutra, mora da zaposli 10 osoba sa teritorije opštine. Ko uzme hektar, mora da zaposli 17 ljudi. Dobro za opštinu, još bolje za investitore, naročito ako uzmemo u obzir da se recimo u Novom Sadu, hektar zemlje već ne može uzeti bez 10.000 evra! A u Srbobranu, koji je udaljen koliko da kamenom do njega dobaciš, zemlja je besplatna - poručuje Gajin iz svog opštinskog kabineta, ukrašenog retkim preostalim primercima kućnog nameštaja Dunđerskih. Elem, tu nije kraj planovima koji treba da zadrže „stare“ Srbobrance i privuku nove. Gradić bukvalno leži na termalnim vodama. Ako bi opština kupila sada zapušten „Elanov“ hotel, bio bi to osnov za podizanje modernog akva-parka, male banje koja bi u turističkom smislu bila izuzetno atraktivna. Recimo, južna Mađarska bukvalno živi od njih. U planu je i izgradnja luke, za koju se stranci, pre svega Austrijanci, već uveliko raspituju. Deo sredstava za ove planove mogao bi se dobiti, pored ostalog, od prodaje opštinskog hotela u Sutomoru. Rusi nude 6 miliona evra. Ali, s obzirom da je na snazi još uvek Miloševićev zakon, prema kojem je sva opštinska imovina zapravo državna, prodaja ne bi bila mudar potez, jer bi sav novac, umesto u opštinskoj, završio u državnoj kasi.  Naš najveći problem jeste u tome što Srbobran zapravo nikada nije imao mala i srednja preduzeća. Imali smo jedan gigant, kakav je bio poljoprivredni kombinat „Elan“. Njegovom propašću na ulici se našlo 2.000 ljudi. Bila bi to socijalna katastrofa da nije činjenice da u Srbobranu, bukvalno svi, kao glavni ili sporedni posao, rade i zemlju. Ona nas je održala. Samo – to nije dovoljno. Zato se trudimo da učinimo sve što je moguće da privučemo poslovne ljude. A onom „običnom“ svetu predstavimo jednu prostu računicu. Za desetak hiljada evra u Srbobranu se može kupiti kuća. Za 15.000 i više nego solidna. Za te pare u Novom Sadu ne možete kupiti ni garsonjeru na periferiji. Uz to, ako kupite plac, računajte da naši majstori, koji su u celoj zemlji poznati zidari, grade kvadrat za 320 evra, po sistemu ključ u ruke. Sve u svemu, za maksimalno tridesetak hiljada evra u Srbobranu ćete imati savršenu kuću od preko 100 kvadrata, a na desetak minuta hoda od vas biće vam škola, gimnazija, vrtići, moderne prodavnice, ambulanta, sportski tereni...Opština Srbobran nedavno je izvojevala i jednu veliku pobedu. Nakon dugog sudskog spora, štrajkova i blokada saobraćaja, PIK Bečej počeo je sa vraćanjem 1.244 hektara državne zemlje, koju su srbobranski zemljoradnici čekali još od 2006. godine. Druga pobeda još uvek je neizvesna. Iako se na teritoriji srbobranske opštine nalazi 88 naftnih bušotina, zbog čega je zovu i „mali Kuvajt“, ona od njih ima više štete nego koristi. Opština do danas nije uspela da sazna koliko se nafte zapravo vadi. NIS nam podatke ispostavlja po svojim aršinima i tu smo gotovo nemoćni. Tvrdim da smo u prošloj godini oštećeni za najmanje 25 miliona dinara. Naftna renta je mizerna, lokalni putevi su nam razrovani, a posebna je priča što bar pored 30 bušotina stoje bazeni sa naftnom isplakom. To je visoko kancerogena materija koja zagađuje okolinu, a o njoj se niko ne stara. Svugde u svetu nafta je blagoslov za lokalnu zajednicu. Samo mi u Srbobranu zbog nje trpimo - kaže Gajin. S naftom il bez nje, ljudi su u Srbobranu beskrajni optimisti. Svi su ubeđeni da će njihova „mala varoš“ postati etalon preporoda čitave Vojvodine. Ako Česi, Mađari ili Austrijanci u svojim mestima, često i manjim od Srbobrana, ne samo zadovoljno žive, već u njih privlače i hiljade turista – zašto bi oni bili izuzetak. Samo da svako uradi sve što treba, pa će – biti kako mora! Bar potomci Dunđerskih i Kaćanskih, ako ništa drugo, znaju kako se kuća kući. Ko ne veruje – nek dođe u Srbobran. Blizu je – a nije ni skupo.
|
