Po prezimenu Sremac. Po rođenju Bačvanin, a po starini po malo i Bosanac. Veći deo života proveo je u južnoj Srbiji. Danas bi rekli: integralni Srbin. Kanda nas je baš zato tako dobro i opisao u: Ivkovoj slavi, Zoni Zamfirovoj, Pop Ćiri i pop Spiri... Stevan Sremac, za života nije stekao sopstvenu kuću, ali u Senti, u kući njegovih roditelja, danas je Zavičajna fondacija, Stevan Sremac. Ova ustanova se bavi srpskom kulturom uopšte, ali i proučavanjem života i dela Stevana Sremca, koji je upravo u toj kući rođen 11. novembra 1855. godine.

Zna se da je Sremac u Senti živeo do svoje dvanaeste godine, a onda je sa svoja dva brata prešao u Beograd, kod ujaka Jovana Đorđevića, jer su mu roditelji rano umrli. Pod uticajem ujaka, osnivača Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, i jednog od osnivača Narodnog pozorišta u Beogradu, inače istoričara, Stevan je zavoleo književnost, i završivši Veliku školu,  postao profesor istorije. Jovan Đorđević je bio i veliki poštovalac dinastije Obrenović, pa je u čast budućeg kralja Milana, za njegov osamnaesti rođendan, napisao svečanu pesmu Bože pravde, koja je danas naša himna. Stasavajući u takvom ambijentu, Stevan Sremac postaje nacionalista, tradicionalista i romantičar, što ga odvodi na, od Turaka tek oslobođeni, jug Srbije. Po političkom opredeljenju  je žestoki liberal, koji je kadkad iskazivao i svirepu netrpeljivost prema Nikoli Pašiću i radikalima. Biće da je to i jedan od mogućih razloga što je ostao večiti neženja.
Sremac je kao gimnazijski profesor radio u Beogradu, Nišu i Pirotu – priča Nebojša Basarić, organizator programa u Sremčevoj fondaciji. U Pirotu je upoznao Jelenu Pančić. Buknula je obostrana ljubav, ali Sremac nije odoleo da svog budućeg tasta, radikala, ne opljuje u novinama. I, avaj, tu je ljubavi bio kraj. Dal je to razlog što je ostao okoreli neženja, ili možda njegova druga velika ljubav, ljubav prema birtijama i to ne gospodskim, nego onim u kojima se okuplja običan svet, gde je i nalazio inspiraciju za svoja pisanija, Basarić nije siguran.
Da je Stevan Sremac voleo noćni život i kasna ustajanja, potvrdio nam je i kustos niškog Narodnog muzeja, Joca Mladenović, koji tvrdi da postoje dokazi da je Sremac, kao profesor, radio samo u popodnevnoj smeni. Jednom se desilo da su promenili raspored časova i trebalo je da dođe ujutro na posao, a on je direktoru gimnazije objasnio: - Da sam hteo rano da ustajem bio bih pekar, ili zanatlija na Terazijama, a ne profesor.”
Slobodan Borđoški, predsednik Sremčeve fondacije u Senti, pretpostavlja da je ovaj pisac, osim što je po kafanama i novinama vodio žestoke političke rasprave, imao i direktnog uticaja na tadašnju politiku, jer je bio i član Srpske masonske lože, u koju ga je učlanio lično osnivač, Đorđe Vajfert, onaj koji nas danas gleda sa novčanice od hiljadu dinara. Borđoški nam je pokazao i dokument o tome.

U Zadužbini nam pričaju da Stevan nije uspeo da savlada barijeru koja ga je delila od izabranice srca, ali njegov otac jeste. Avram Sremac je bio krojač i radio je kod uglednog senćanskog domaćina i bogataša, Filipa Đorđevića. Spavao je u dvorišnoj zgradi gazdine kuće sa slugama, ali se usudio da se zagleda u Filipovu ćerku Katarinu. Bila je to prava jeres: ona iz gazdačke, on iz siromaške kuće. No, čuda se dešavaju i u životu, a ne samo u knjigama. Ljubav je pobedila i tako je rođen i Stevan.

Stevan Sremac se nije izborio za svoju Jelenu, ali je celog života vodio političke borbe, a kao dobrovoljac je krenuo i u boj protiv Turaka i za to ga je država odlikovala “Takovskim krstom “.
Čitav život je predavao u školama, a školu je mrzeo, jer je ona, kako je govorio:” Okov za mlade duhove, jer se ne radi ništa da se kod omladine izazove osećaj lepote, taj most preko koga se dolazi do lepote. Generacije nam izlaze iz škola nespremne da osete lepotu u knjizi, gimnastici i prirodi.” A generacije njegovih đaka svedočile su da je on ipak pravio te mostove, bilo da je predavao jezik, književnost, ili istoriju serbsku, njegova su predavanja bila istorijska. Valjda je zato i dva puta, za prosvetni rad, dobio orden svetog Save.
Borio se Sremac i za očuvanje starog, romantičarski patrijarhalnog, u svojim istorijskim pripovetkama, koje su, ako nas sada odozgo vidi, na njegovu žalost, pale u zaborav, a ostale su one, po njemu manje vredne, u kojima se borio protivu loših odlika našeg mentaliteta. Njegov zemljak Borđoški kaže da je to kasnije nastavio Nušić, a sada radi Dušan Kovačević.
Ipak, oprostili su mu Srbi i sa juga i sa severa. Oprostili, jer Sremac nije izmišljao likove i fabulu, samo ih je prepisivao iz života. Takvi smo, kakvi smo.
A taj večiti momak i beskućnik, a gospodin, koga niko nije video bez odela, odgovarajuće kravate, čistih cipela, šešira i štapa, voleo je i da se podsmehne na sopstveni račun. Kada su mu u Dubrovniku, na plaži, rekli da popije malo morske vode, jer otvara apetit, on im je odgovorio: - Nemam računa. Niko me nije pozvao na ručak.- Radio je za profesorsku platu koja je bila 120 dinara, a pristojan ručak u kafani koštao je, tada 2,5 dinara.
Sremac se iz najboljih namera, potsmevao našim naravima, a na kraju se sudbina potsmehnula njemu. Otišao je u Soko Banju da pripremi pristupnu besedu za Kraljevsku akademiju nauka i naprasno se razboleo. Kako baš nije mario za lekare, bolest je brzo uzela maha. Vratio se u Beograd i umro 12 avgusta 1906. godine.
O njegovoj bolesti Antun Gustav Matoš je zapisao: “Sanitarni uređaji su bili toliko loši da je Sremac koristeći ih, otrovao krv. Od te infekcije mu nije bilo spasa. “ Oni konkretniji, kažu da je Sremac seo na zarđan ekser na klozetskoj dasci.
Tako je umro veliki borac, koji za života nije stekao kuću, ali se u našoj književnosti dobro skućio, iako ne onim što je smatrao svojim najboljim delima. Ali…