Nastali usled grupisanja dugo vremena po ravnici raštrkanih usamljenih salaša, salaška naselja danas imaju status prigradskih naselja, jer pripadaju gradskim mesnim zajednicama. U praksi, to su sela, i takav status zaslužuju više nego neki drugi. Do naselja se, hvala bogu, već decenijama ne ide prašnjavim lenijama; do samih salaša, avaj, lenija je i dalje prozor u svet. Sa asfaltom vremenom je stigla i struja i telefon. Oni bliži gradu prilljučeni su i na gradski vodovod, ostali koriste bunarsku vodu: dobrog je kvaliteta, može se kuvati pasulj, kaže pesma.

Bukovac, Čičovi, Lugovo, Žarko­vac, Gradina, Lenija, Šaponje, Mil­čić, Obzir, Bilić, Nenadić, Rančevo i salaši na Bezdanskom putu. To je spisak. Među njima su i starine sa pet vekova postojanja, kakva je Gradina. Nekad ih je, doduše, bilo i više. Kao i svuda, i u ovom kraju nestaju. Nema više Matarića, skoro i Radojevići u kojem je preostalo još po koja kuća. U eri komasacije, ostavili ljudi zemlju i kuće nasleđene od predaka i nastanili se negde drugde, u svakom slučaju bliže putevima i civilizaciji, kada ona nije htela k njima. 
Sombor je poslednjih godina, navode u tamošnjoj gradskoj upravi, mnogo toga učinio da se koliko je to moguće olakša život onima koji su odlučili da ne napuštaju salaše. Život kakav su salašari živeli pre 100 i više godina, iako mu se ne mogu osporiti određene prednosti, nije teško zamisliti, ali danas bi bilo, priznaćete, veoma komplikovano živeti ga.
- Danas je situacija kud i kamo bolja u odnosu na pre nekoliko decenija - predočava u razgovoru za VM Vladislav Kronić, načelnik Odeljenja za privredu u somborskoj Gradskoj upravi. - Nedostatak asfalta, struje ili telefona više nisu ključni razlozi za napuštanje salaša ili čak gašenje čitavih naselja.
Salaška naselja u somborskom kraju nekada su imali svoju fudbalsku ligu. Evo, knjige kažu da je izvesni Josip Varga iz Čičova (“sa Čičova”, kako bi rekli lokalci) u dresu čičovskog Zadrugara na utakmici sa OFK Lugovo postigao 17 (!) od 26 golova (gosti su uspeli da postignu dva pogotka!). Inače, te 1971. godine na 14 utakmica Salaške fudbalske lige Varga je postigao – 50 golova.
Većina salaških naselja nekada je imala isturena odeljenja gradskih osnovnih škola, domove kulture, predškolske ustanove, a neki čak  - biblioteku. Dece je sve manje, pa je teško naći opravdanje za postojanje isturenih odeljenja. Ima tome već neko vreme da deca sa gotovo svih salaša osnovnu školu pohađaju u gradu. Ako žive u nekom izolovanom naselju, u školu će sigurno stići, jer autobusi voze ujutro, u podne  posle podne. Samim tim, njihovu sudbinu dele  ostali  žitelji naselja koji koriste usluge gradskog saobraćajnog preduzeća. Oni koji pak žive u naseljima na glavnim saobraćajnicama, stižu do grada,  obrnuto, maltene kad im se prohte. 
Iz naselja su uglavnom iščezle institucije zvane domovi kulture. Mladi danas kulturne i(li) zabavne sadržaje traže uglavnom za vikend u gradu. Oni koji odu na studije, uglavnom se ne vraćaju kući.
- Jedino što svršene studente može da vrati na salaš jeste činjenica da u gradu u kome žive ima sve manje posla - kaže za VM Branko Milešević, koordinator u klasteru „Somborski salaši“. Reč je o zanimljivom projektu, pokrenutom pre dve godine, za čije potrebe je Milešević sa ekipom istomišljenika obišao 300 salaša u somborskom kraju i zahvaljujući upitniku koju su salašari ispunili prikupio veliki broj informacija o načinu života na salašima.
- Utvrdili smo da prosečna veličina poseda na tih 300 salaša iznosi 4,5 hektara, a pošto se 99 posto njih opredelilo za uzgroj pšenice i kukuruza to je velilčina poseda koja ni sada, a ni u budućnosti ne može da prehrani vlasnike. Drugi podatak, takođe alarmantan, je da smo na određenom broju salaša videli da ih vode neoženjeni muškarci, govore nam  da je „teško naći snašu na salašu“...Takva je situacija na barem 15-20 posto salaša, i ako se to ne promeni, pitanje šta će biti s tim salašima za 10 godina - navodi Mišević i predočava podatak da je ove godine, nakon 50 godina,  u naselju Šaponje rođena prva beba. 
Za razliku od ostatka Vojvodine zla kob nije u punoj meri pogodila salaše u somborskom kraju. Danas ih ima negde oko 1000 što je daleko najveći broj u Vojvodini. Među njima dominiraju kuće s početka 20. veka, ali je u nekim naseljima sve više novih kuća. 
Interesantno je to što su salaška naselja tokom 80-ih godina, pa i pre toga, beležila rast populacije zahvaljujući došljacima iz Bosne, koji su se odlučili nastaniti u naseljima gde su svake godine dolazili u berbu kukuruza. 
U okolini Sombora salaš sa zemljom može da se kupi za 10.000 evra pa naviše. Kažu nam da je nekoliko pustih salaša već dobilo nove vlasnike i da ih oni koriste za raličite namene. Nekoliko je takođe preuređeno za prijem gostiju, poput Dida Hornjakovog salaša, Majkinog salaša...
Milešević ističe da se u klasteru „Somborski salaši“ zalažu za to da salaši ne postanu isključivo kafane, već da se na njemu nastavi primarna poljoprivredna delatnost, dok bi ugostiteljstvo došlo više kao nus delatnost.
- U Italiji postoji zakon o agroturizmu, koji smatramo dobrim rešenjem, po kojem poljoprivredno gazdinstvo mora da ostvaruje 60 posto prihoda od poljoprivrede, a onih 40 posto od turizma -.
Somborski salaši, smatra Milešević, vide svoju šansu u ruralnom turizmu, i u njegovoj pasivnoj, i u aktivnoj formi, ali je za to neophodno da grad obezbedi sve potrebne uslove.
- Struja po salaškim naseljima je izuzetno lošeg kvaliteta, pa može da se dogodi da ako neko uključi kruparu da čitavom naselju padne napon. Drugi problem je voda i to se mora rešiti ukoliko želimo da očekujemo ljude iz gradova koji su spremni da svoj godišnji odmor provedu aktivno, na, recimo, nekom  od salaša u somborskom kraju. Najmanje što možemo da im ponudimo jeste da nakon čitavog dana po suncu i prašini gosti mogu da se istuširaju -. n