Bivalo je da je Begej određivao sudbinu grada i njegovih mostova, ali je ponekad i grad određivao sudbinu reke i njenih mostova. U svakom slučaju, grad na Begeju neraskidivo je vezan za svoju reku i mostove (kojih ima čak deset). Ponekad, tim gore - po reku i mostove.
Zrenjaninci (ili barem njihova politička i graditeljska elita) nisu, izgleda, delili Andrićevo divljenje prema mostovima i njihovoj funkciji, i umesto da im se dive, oni su se opredelili da ih grade, gaze, ruše i opet grade. Istina, i ljubavi je bilo, ali kako u dramama obično biva - kasno. Grad i danas peva i nadaleko pronosi pesmu o svojoj ćupriji, ali - ćuprije više nema.

tara Pazova je oduvek živela životom gazdačkog sina u trećoj generaciji. Mislim, znate ono,  živim lepo, al’ što da se hvalim kad svi i onako znaju čiji sam. Baš tako. U Pazovi, onoj Staroj, nikada se ništa nije tuklo na velika zvona. A uvek se živelo lepo. Eto, recimo, kažite mi neku anegdotu koju znate o Pazovčanima? A nešto mnogo zanimljivo? Uopšte, kažite mi sve što znate o tome kakvi su i koliki su? Hm ...!

Postoji jedna nauka od davnina poznata. Recimo, od kako je sveta i veka. Ta nauka se prosto naziva ”Kako prevariti kupca na pijaci”. Oduvek je postojalo previranje kako od kupca napraviti ovcu. Nadmudriti ga. E, to je uspeh i pravo zadovoljstvo. I tako, dok se preračunavamo kako smo bolje i jeftinije prošli na pijaci nego u prodavnici, ni ne slutimo da kući nosimo minimum nekoliko stotina grama manje, nego što smo pošteno platili.

Mada je u Vojvodini suncokretom zasejano tek 165.000 hektara i rod se procenjuje na 440.000 tona, što nikada nije bilo dovoljno ovdašnjim uljarama, akontna cena suncokretu je, zavisno od fabrike, iznosila od 13 do 15 dinara za kilogram, dok će konačnu, naravno, odrediti tržište. Međutim, na Produktnoj berzi prošle godine, prve tone suncokreta su prodate za 24.000 dinara, ove sezone plaćane su tek 15.500, pa je izvesno da će ili doplata biti minimalna ili je neće ni biti!