Kao mladi ekonomista, rukovodio je preduzećima od nekoliko hiljada zaposlenih. Napravio je evropskog giganta ”29. novembar”, a onda je kao ”neformalni centar moći”, preko noći diferenciran i to ga je nateralo da uđe u privatni biznis. Smatrali su ga, a mnogi ga  i danas smatraju, jednim od najmoćnijih ljudi u Vojvodini. Kao predsednik FSS doveo je Radomira Antića, vratio našu ligu u kladionice i radi na kapitalnom projektu ”Kuća fudbala” u Staroj Pazovi. Bez obzira na sve što je postigao, porodicu smatra najvećim uspehom

Oko Toleta Karadžića, kako vas skoro svi zovu, uvek je bilo dinamično. Ipak, prati vas priča da čak i ne znate kada ste tačno rodjeni. Jel to tačno?
Tačno je, jer sam po babi Vidosavi rođen 1941. godine, mada mi u krštenici piše da sam rođen 1939. godine. Od tada, pa do danas živeo sam u nekoliko gradova. Gimnaziju sam završio u Beogradu, a počeo  je u Nikšiću, dok sam u Novom Sadu završio prvi stepen studija agronomije. Tada još nisam imao nameru da odem u Suboticu, ali se pojavio konkurs za inženjera agronomije u subotičkom ”Agrokombinatu”. Dobio sam posao i radio sam, ali mi se agronomija nije svidela, pa sam upisao ekonomiju, na uglednom subotičkom fakultetu. U Subotici sam stekao prijatelje, sreo svoju ljubav, oženio se i tako ... Subotica jeste moj grad. Ponekad mislim da nema lepšeg grada na svetu.

Vašu poslovnu karijeru uglavnom vezuju za nekadašnji gigant ”29. novembar”?
Tako je, mada sam svoj prvi posao dobio u subotičkom ”Agrokombinatu”, još 1969. Godine. Bio sam mladi direktor sa velikim brojem radnika, bio je to veliki izazov za mene, ali sam nekim spletom okolnosti, vrlo brzo prešao na mesto komercijalnog direktora ”Jugokože”, tada takođe velike firme. Posle toga sam rukovodio firmom ”Željezničar” koja je imala 2.500 radnika, što je i za današnje prilike impozantan broj. To je bio veliki poslovni sistem i veoma ugledan u nekadašnjoj Jugoslaviji. U ”29. novembar” sam došao 1979. godine, sa eto, desetogodišnjim iskustvom i tamo sam bio direktor deset godina. Bio je to uspešan period za ovo preduzeće. Izvozili smo po celoj Evropi, u tadašnji SSSR, a glavni kupac naše čuvene šunke bili su Amerikanci. Mislim da je tada ”29. novembar” bio najveće takvo preduzeće u bivšoj Jugoslaviji.
Kako danas gledate na taj period? Jeste li ponosni?
Iskreno rečeno, jesam. Kao ambiciozan i mlad direktor, imao sam nameru da proširim proizvodnju i, po ugledu na ”Podravku” iz Koprivnice, napravim fabriku supa. Bio sam opsednut tom idejom i znao sam da, ako ja to ne uradim, niko neće. Ipak, negde u to vreme sam, ne svojom voljom, otišao  iz ”29. novembra”, pa tu ideju kasnije niko nije realizovao, a možda ne bih ni ja - da budem iskren.
Kažu da ste tih osamdesetih bili toliko uspešan direktor da ste imali ponude da odete u Rusiju, Ameriku ili Englesku, a ostali ste u Subotici. Zašto ste to učinili i da li se sada kajete?
Preduzeća u kojima sam radio imala su predstavništva u Moskvi, Londonu, po celoj Evropi, pa i u Americi. Stekao sam puno poslovnih prijatelja po svetu i zaista imao puno poziva da tamo radim. Nije tajna da sam 1986. godine bio, slikovito rečeno, ”upakovan” da karijeru nastavim u Moskvi, ali sam se u poslednjem trenutku predomislio i ostao. Dakle, imao sam puno prilika da živim i radim na drugim mestima, gde bih možda mnogo više zaradio. Ipak, nije sve u novcu. Ostao sam u Subotici i nikada se nisam pokajao zbog toga.

Kao dugogodišnji direktor ”carstva dobre hrane”, kako je glasio slogan ”29. novembra”, kako gledate na raspad tog giganta?
Imate i danas firmi koje se bave istom ili sličnim delatnostima, poput industrije mesa u Bačkoj Topoli, koje su bile mnogo manje od ”29. novembra”, ali su preživele sankcije, inflaciju i uspele da opstanu. Ni njima nije bilo lako, to znamo svi, ali su opstale, a ”29. novembar” nije. Čudno je to, ako znate da je pomenuta industrija mesa iz Bačke Topole po veličini bila tek petina ”29. novembra”. Zbog čega su oni opstali, a ”29. novembar” nije? Mislim, zbog loše kadrovske politike. Imao je nekoliko direktora, rekao bih, neproverenih kadrova i to je osnovni problem. Po meni od ljudi sve počinje i to je osnovni problem ”29. novembra”. Uvek postoje teškoće, razne prepreke, ali ako ste rukovodilac koji zna i poznajete materiju, onda se uvek izborite. Da je imao bolje rukovodstvo, prošao bi kroz težak period, kakav su prošli i drugi, prilagodio bi se postojećim uslovima i okolnostima i našao bi svoje mesto na tržištu. Na žalost, ova fabrika hrane nije pronašla svoje mesto i propala je. Znam da će se neki moji prijatelji možda i uvrediti zbog ovog što sam rekao, ali to je moj stav.
Šta u tom kontekstu mislite, zbog čega Vojvodina sa svim svojim potencijalima, ipak kaska za evropskim regionima koji imaju mnogo manje prirodnih resursa?
Mislim da  osnovni razlog leži u ekonomskim sankcijama devedesetih godina. Tada su naša preduzeća skinuta sa svih lista kao dobavljači. Ta mesta su zauzeli drugi. Primera radi, ”29. novembar” je bio jedan od najvećih evropskih izvoznika šunke, a sada su to mesto zauzeli Poljaci i Mađari. To se dogodilo i sa dugim proizvodima. Mnogo je teško osvojiti neko tržište, a još teže otići sa tržišta i vratiti se. Posebno je to teško, jer mi imamo zastarelu tehnologiju sa kojom se ne možemo ”tući” na tržištu sa svetskim brendovima. To je jedna skalamerija u koju godinama nije ulagano i sada se nalazimo tu gde jesmo. Kada nema novih tehnologija, nema ni novih proizvoda. To je glavni razlog što imamo takvu depresivnu izvoznu poziciju.
Da li je vaš odlazak iz “29. Novembra” vezan za to što 1989. godine niste hteli da vodite radnike u Novi Sad na miting Slobodana Miloševića?
Tadašnja nadolazeća vlast i neki tada moćni ljudi, čije ime nije vredno pomena, tražila je od mene da dovedem radnike u Novi Sad na miting koji je tamo organizovan radi rušenja pokrajinskog rukovodstva. Ja to nisam hteo da uradim i tako smo došli u sukob. Prvo je bilo više sporadičnih poziva da sa radnicima dođem u Novi Sad, onda su pozivi poprimili imperativni ton, ali sam sve pozive odbio. Rekao sam im da je najlakše huškati narod na narod i da posao jednog direktora nije da mitinguje i vodi radnike na političke skupove. To mi je mnogo zamereno.
Bio sam okvalifikovan kao ”neformalni centar moći”, nazivali su me i kojekakvim drugim imenima i doneli odluku da zato što nisam u njihovom timu, moram da odem. Tu uspesi fabrike nisu bili važni. Nisam bio podoban i dalje priče nije bilo. Onima koji su tada bili u zamahu, koji su dolazili, smetao je neko ko je, da tako kažem, dugo bio na sceni, ko je bio uspešan i uživao ugled u gradu. Mislili su da će, ako me sklone,  biti više mesta za njih.
Da danas sretnete tog čoveka, ili te ljude, kako naš narod kaže,  u pustoj ulici, šta bi im rekli? Koliko ste kivni na njih?
Ne bih im rekao ništa. Prošao bih pored njih. Moja žena u šali kaže da bismo trebali da im podignemo spomenik, jer da nije bilo njih, ne bi bilo ni preduzeća ”Glorija”. Moja supruga je moj oslonac, mnogo smo toga zajedno prošli, ona ima mnogo duha i na neke stvari gleda mnogo vedrije od mene. Sticajem okolnosti sam se našao u privatnom sektoru, a da nije bilo sukoba sa tadašnjim vlastodršcima, moja biografija bi možda,  naglašavam ”možda” - ličila na biografije drugih,  u to vreme uspešnih direktora, koji su posle jedva sastavljali kraj sa krajem. Ispalo je tako, da se sve završilo dobro po mene, ali ti su ljudi pokušali da mi ozbiljno napakoste i naude.
Da li ste imali nameru da im se “osvetite” tako što bi postali  gradonačelnik Subotice i možda napravili političku karijeru? Jeste li odustali od toga?
Moje političke ambicije su bile kratkog daha. Moram priznati da su me u politiku uvek drugi gurali. Prođe neko vreme, pa mi predlože da se kandidujem za gradonačelnika, poslanika ili neku treću funkciju. Bio sam odbornik u gradskom parlamentu Subotice, ali to je kratko trajalo, dve, tri godine. Moram reći da sam postao odbornik nakon svih previranja i dešavanja, ali sam politiku brzo napustio. Politika traži određen način rada, a ja nisam čovek kancelarija i sastančenja, već sam za akciju. Danas, pozicija na kojoj se nalazim u Fudbalskom savezu,  po pravilima FIFA-e i UEFA-e isključuje mogućnost bavljena politikom, tako da danas o tome i ne razmišljam.
Ne svojom voljom, obreli ste se u privatnom sektoru i danas je vaša firma po svim pokazateljima veoma uspešna. Da li je teže biti privatni preduzetnik ili ”društveni direktor”?
Ja mnogo bolje živim od kada sam otišao u privatan biznis. Rešio sam mnogo problema. Međutim, emotivno, u sebi, vezan sam za te radnike i to vreme. Sa tim radnicima sam proveo 26 godina i bio bih spreman da se mnogo toga odreknem, pa čak velikog dela imetka i novca koje sam zaradio kao privatnik, kada bi tim radnicima bilo bolje i kada bi imali posao. Niko nije srećan kada je samo on ili mali broj ljudi srećan, dok je narod na ivici egzistencije ili teško živi. Ovo nije fraza ili demagogija, već moje iskonsko osećanje, jer sam i ja dete, od šestoro dece, puke sirotinje. Od nas šestoro, petoro je završilo fakultete, ne znam ni sam kako. Obrazovali smo se da bismo izašli iz siromaštva. Saosećam  sa radnicima i ljudima sa kojima sam radio i pomažem im kada mogu i kako mogu. Naravno, da su ti zahtevi svakodnevni i da nije lako, ali ...
Važite za čoveka kome je porodica na prvom mestu. Da li su vaša deca trpela zato što im je otac poznati biznismen i sportski radnik?
Deca su mi završila fakultete. Ćerke pravo, postale su advokati, imaju svoje kancelarije, a sin se školovao u Londonu. Oni zapravo sada vode ”Gloriju”. Oni su zrele ličnosti, vrlo su obrazovana deca i mogu da vode sve vrste poslova. Oni jesu, kao sva deca u tim odnosima, pod opterećenjem moje procene njihovog rada, ali spremao sam ih za sve izazove. Nisam im nikad dozvoljavao da mi postavljaju ”prosta” stručna pitanja. Rekao sam im: ”I ja sam grešio, pa možete i vi, ali morate greške svesti na najmanju meru”. I oni to čine.
Bili ste dugo godina, kako se to tada govorilo, društveni radnik, uspešno ste vodili nekoliko preduzeća. Ipak, mnogi vas ne znaju po tome, već po angažovanju u Fudbalskom savezu. Otkuda vi u fudbalu, s obzirom da ga nikada niste igrali?
Profesionalno nisam igrao fudbal, ali amaterski jesam. Našao sam se sedamdesetih godina kao privrednik u sportu. Neko vreme sam bio u odbojci, a posle u fudbalu. Tada je, kao i sada uostalom, za vrhunski sport bio potreban novac, a ja sam kao uspešan privrednik od gradskih i opštinskih vlasti, nabeđen da se prihvatim tih teških zadataka. Fudbal mi je ušao pod kožu i od tada sam zaražen tim sportom. Moram reći da ne žalim zbog toga. Imao sam i lepih i ružnih trenutaka, ali više lepih. Bio sam više godina zamenik Miljana Miljanića u onoj i onakvoj Jugoslaviji, predsednik Fudbalskog saveza Vojvodine, potom Srbije i Crne Gore, a sada Srbije. Naravno, ne zaboravljam Partizan i Spartak, gde sam takođe bio predsednik. Ako čovek može tako da kaže, ponešto sam naučio o fudbalu, a fudbalski savez je jedan veliki sistem, gde se mora znati ko šta radi. Fudbalski stručnjaci treba da vode stručni, fudbalski deo. Najbolji menadžeri treba da vode organizaciju i ekonomske odnose. Naravno, svemu ovome treba dodati podmladak, mlade koji znaju jezike i vladaju informacionim tehnologijama. Mislim, da takva klima vlada u našem savezu i da smo krupnim koracima, čak i krupnijim nego što sam mislio, krenuli napred. Reprezentativni fudbal daje nadu da ćemo daleko dogurati. Regularnost takmičenja, koje je bilo rak rana srpskog fudbala je u fazi prevazilaženja. Činjenica da se naša prva, Super liga, i takozvana druga liga nalaze na kladionicama, najbolje govori o regularnosti takmičenja.
Koliko Vam znanje iz privrede pomaže u radu u sportu?
Tu ja primenjujem, pre svega svoje znanje iz organizacije sistema. Naučio sam kako da odaberem prave ljude, ali i znam da sprovodim kontrolu nad projektima. To sam radio u privredi, to radim i u Fudbalskom savezu Srbije.
Imate bogatu karijeru, poslovnu i sportsku. Žalite li za bilo čim?
U sportskoj karijeri sam napravio mnogo više nego što mi možda, pripada. Moram priznati da mi to nije bila životna preokupacija i orjentacija. Ipak, radio sam u sportu celim svojim bićem. Mislim da sam se u privredi angažovao sa toliko energije i ambicija da bih više postigao. Možda bih kupio mnogo firmi. Možda bih bio previše bogat čovek, mada moram da priznam da nisam siromašan, odnosno moja firma nije siromašna. Ovako, bacio sam naglasak na nešto što nije bilo u prvom planu, već više kao alternativa, kao nešto što nisam planirao. Naravno, sada se radujem što sam tu.
Treba uvek imati meru stvari i treba uvek znati kada čovek treba da ode. Ja sam u godinama kada još uvek mogu mnogo da dam, ali sam  svestan da treba razmišljati o okončanju poslova i završetku projekata, posebno kada se nalazite na ovakvim pozicijama, na kojoj sam ja trenutno. Iracionalno je govoriti da li za nečim žalim, jer sam sledio svoje odluke i sada sam zadovoljan čovek. Ne izgleda mi smisleno sada razmišljati o onome šta bi bilo, kada bi bilo.
Sa čime se najviše ponosite?
Svakako svojom porodicom. To mi je najveće bogatstvo. Imam divnu suprugu i pametnu decu, a o unucima i da ne govorim. Imam dve ćerke, sina i šestoro unučadi. Pet muških unuka i najmlađu, mezimicu, So­fiju.
Pouzdano znam da u kafani naručujete pesmu ”Lulo moja srebrom okovana” od Tozovca. Zašto baš tu pesmu?
Družio sam se sa mnogim estradnim ličnostima, sa nekima sam bio i prijatelj. Družio sam se i sa Tozovcem koji je živeo u Subotici. Neke njegove pesme su posvećene Subotičankama koje je voleo. Volim uglavnom vojvođanske pesme, a ta pesma je ostala iz naših mladih dana, kada smo se družili.