Danas, to je avetinjski pust pejzaž koji utočište pruža za tek par desetina duša, na isto toliko zapuštenih salaša. Hrvatski Majur jedino je, i jedva naseljeno mesto sa hrvatskim nazivom u Srbiji. Salašarska naseobina nadomak Subotice, nekada je brojala više od šezdeset salaša i skoro 300 stanovnika. Radile su dve kafane, železnička stanica i osnovna škola. Od 1995, svake godine se na livadi kod Gabrićevog križa održavaju rimokatoličke crkvene proslave. Bunjevci iz svih krajeva Vojvodine ne dozvoljavaju da se ovo mesto u potpunosti zatre. Najposećenije je proštenje Marka Križevčanina, a od ove godine svetac je i zvanično Dan omladine Demokratske Stranke Hrvata u Vojvodini. Križ pohode grupe iz Subotice, Sombora i Kikinde. DSHV ulaže velike napore kako bi se sačuvali izgubljeni koreni Hrvata u Srbiji. Prvi deo plana je oživljavanje Hrvatskog Majura projektom etno kuća, drugi deo trebalo bi da počne restitucijom. Šta će bit, samo blagi Bog zna.

Stanovnici Hrvatskog Majura nekada su bili velike gazde - zemljoposednik do zemljoposednika, kojima posleratna obnova nije bila naklonjena. Nakon nacionalizacije i svođenja ogromnih gazdinstava na loše izdeljeni zemljišni mini-max, nastupio je prvi talas nezadovoljstva. Sledili su dodatni udarci i “prijateljsko” ubeđivanje na dobrovoljno raseljavanje. Prvo je ukinuta Pačirska pruga, koja je bila žila kucavica tog kraja. Od Male Bosne do Bikova, sa obe strane pruge, od druge polovine 17. veka do 50-tih godina 20. veka, razvilo se skoro 300 salaša. Ukidanjem pruge, odsečeni su od svita. Zatim je, slučajno, izostao asfaltni put koji je prošao kroz Malu Bosnu, ali ne i kroz Hrvatski Majur. Salašarsko mesto je, nakon agrarne, iskusilo i logističku depresiju. Ostali su odsečeni od sveta. Tvrdoglaviji su odolevali sve do polovine devedesetih godina prošlog veka, kada su se i oni najuporniji umorili od inata i “dobrovoljne” izolacije i odselili prema Maloj Bosni, Žedniku, ili Bikovu. Ili negde baš, daleko, daleko…
Antun Nađ Heđeši i njegova porodica bili su uporniji. Na Hrvatskom Majuru živeli su sve do 1995. godine. Antun i njegova porodica, pomerili su se u Malu Bosnu kako bi uživali blagodeti asfalta. Do Subotičke ulice u Maloj Bosni falilo im je tih pet-šest kilometara. A kako danas u Majuru žive samo četiri salaša, naseljena uglavnom osobenjacima, put verovatno još dugo neće stići, ako ikada stigne. Ako niko ništa na preduzme, slepo crevo poješće gangrena, koja će samo dodatno nađubriti otetu zemlju. 
Kroz nepregledno prostranstvo atara, zemljanim kao putem, bez kompasa, plovimo prema Hrvatskom Majuru. Kapetan plovidbe, panonski barba Antun, kormilari Zetorom 7230, navigacijom prema mapi sećanja. Antunov salaš više ne postoji, ali nas zato dovodi do salaša njegove žene -  na Budimčevićeve salaše. Brat do brata, imao je salaš do salaša. Kompletno, ali napušteno seljačko domaćinstvo, još uvek je funkcionalno. Kad se uđe u dvorište, s desne strane je svinjac koji je mogao da primi dvadesetak tovljenika. Pored čardaka još stoje strnjike od poslednje žetve. I krupara i košara su nedirnute. Jedino je čardak nestao. Verovatno ga je neki od retkih komšija zimus naložio. Neko je razvalio vrata od štale i ukrao stari sanduk za brašno.
Ulazimo u kuću, još uvek belih zi­dova. Kroz kuhinju, u srednju i prednju sobu. Iza sebe ostavljamo smederevac i viseće elemente. Namešteni kreveti i poluprazni ormani još su tu. Kao i prozorska okna. Drvenarija je kompletna. Neka bunda visi na vratima dnevne sobe, kao da ju je neko pre nekoliko minuta tu odložio. Duhova nema, ali mrtve tišine ovde je na pretek. Stakleni lusteri s celim sijalicama nemo vise obavijeni decenijskom paučinom. Prostorija s drvenom roljkom još uvek je lepo uređena. Tu se peglala roba, posteljina i gunje. Avetinjska pustoš salaša još samo čeka da ga mrak i memla pojedu. Toliko je ljudi bez krova nad glavom, a mi se kućama razbacujemo. Džaba kad puta nema, a nikad ga neće ni biti. Pod strehom još uvek čeka stari špediter. Čak su i gume naduvane, ali nema konja, ili traktora koji bi ga povukli. Prah i vonj istorijske gluposti.
– E, znaš li samo kol’ko smo novca uložili u novu kuću. Jeste lepša i veća od ove, al’ znaš kako je kad zidaš kuću, a imaš kuću. Skroz bez veze. Šta bi smetalo da je tu bio put. Možda bi tu danas bio i nov salaš. Svaki domaćin je imo plac na svojoj zemlji. Danas bi tu bile kuće kô dvorci, a ne pustinja. Restitucija je ključna reč potomaka velikih gazda.
– Dosad je vraćeno malo. Samo ono što je oduzeto ’52. i ’53, a ono oteto ’46. i ’47. godine nije. Tu ne bi trebalo da bude prepreke, ali Republika Srbija koči. U zemljišnim knjigama lepo piše da je to oduzeto i da je to stvarno naše. Šta još triba da se čeka? To je zemlja naših didova, naših otaca, naših stričeva i naše dice. I moj sin radi zemlju. Bezobrazluk je i što Republika Srbija našu zemlju daje tajkunima u zakup po smešnoj ceni od 2.000 dinara godišnje po hektaru. Pa ko je tu lud – ljuti se Antun, profesionalni poljoprivrednik koji zasad obrađuje 60 i kusur jutara zemlje.
On želi samo svoje, i ništa više. O izgubljenoj dobiti u proteklih 50 godina ne želi ni da priča. Bio bi farmer kao oni u Nemačkoj, ili Americi.  Dok plovimo ravnicom, barba daje osnovne reference. Hrvatski Majur je nekad bio skup od oko 60 salaša, a kako i ime kaže, uglavnom stanovnika Hrvata – njih oko 300. Antunov pradeda i njegovi parnjaci bili su ozbiljni farmeri, velike gazde, sa po sto lanaca zemlje. Danas je velika većina salaša napuštena. Kad je tu, šezdeset i neke, išao u školu, bilo je osamdesetoro učenika. Da li ih toliko danas ide u školu u Malu Bosnu - nije siguran.
Nisu svi pobegli za Malu Bosnu, ili Žednik. Stipan i Ruža Lulić, te deca im, žive na salašu Mali Verušić, udaljenom šest kilometara od Male Bosne, sedam od Subotice. Prvi komšija je na kilometar. Sneža ima osam godina i ide u drugi razred. Svog brata Tometa uči da vozi bicikl. Tome ima četiri godine. Bicikl mu je malo velik, ali ne mari. Za nekoliko godina verovatno će učiti i da jaše. A koliki je tek konj naspram bicikla. Ovo mu dođe kao predškolska ustanova. A kad krene u školu, dvotočkaš će mu biti prevozno sredstvo. Ako vreme to dozvoljava – bicikl; ako ne – peške. A kad je baš dobro blato, što je češće stanje na zemljanim bespućima atara oko Hrvatskog Majura, jezdiće laganim kasom u društvu starije braće ili sestara. Đaci jahači, biciklisti i pešaci.
– Imamo pet konja, ali deca najviše jašu najstariju kobilu. Ona ima sedam-osam godina, te sama znade put do sela i natrag. Kad deca stignu do sela, ona je puste, pa se kobila sama vrati na salaš, a kad idu peške, do škole im treba oko jedan i po sat u jednom pravcu. – O životu u izolaciji priča nam Ruža Lulić, dok nasred dvorišta stoji u rasparenoj obući, koja se sastoji od jedne roze baletanke i jedne bele plastične papuče, te proveravamo neke neverovatne delove Ružine biografije. - Jeste, imam desetoro dece. Slavica, Marinko, Slavko, Marko, Marina, Katarina, Tomislav, Sneža, Anica.
Kad je stigla do devetog, prekide je najmlađa Katarina, koja je u čarapama izbauljala u dvorište.  Izgleda da je jedanaesto na putu. A u dvorištu svega i svačega: prasići, kokoške, patke, guske... Jedna se gnezdi da položi jaje, a gusan zaštitnik besno šišti.
– Svake godine po jedan razred iz škole dolazi na jednodnevni izlet na naš salaš. Čisto da vide gde smo, ali i zbog čega naši mali stižu ukaljani u školu. Da ima put, mogli bi lepo ići biciklom, ovako im je malo teže, ali dobri su đaci – kaže Ruža.
Stranka DHSV pokušava na sve moguće načine da zaustavi propadanje ovog lokaliteta. Zemljani put prema naselju Hrvatski Majur prošle je godine popravljen i poravnat. Politička organizacija familiji Lulić poklonila je novo kupatilo. U ovoj stranci rodila se i ideja o otvaranju etno-salaša na Hrvatskom Majuru, naravno stranka se zalaže za povraćaj imovine, ali šta će biti - biće.
Od Subotice do Hrvatskog Majura i Grabićevog križa može se doći pešice, trasom legendarne Pačirske pruge. Koga noge bole može i fijakerom. U original viktoriju, uvezenoj iz Austrije, fijakerista Đorđe Novaković preže graciozne lipicanerke. Kaže, spreman je na sve zadatke. Ove godine, proštenje Marka Križevčanina palo je na 5. septembar. Ovogodišnju misu i slovo o otvorenosti, pod vedrim nebom, održao je svećenik – mladomislenik Dragan Muharem. Nakon mise, na komad tela Isusovog čekalo se u dva reda. Nakon toga svi prisutni mogli su da se zaslade domaćim slatkišima, ili delima iz naklade Hrvatske riječi. U nastavku programa, na salašu Grabićevih, planirano je druženje i igranka uz bunjevačke tamburice, ali je sve to otkazao zbog dana žalosti, nakon tragedije u Užičkoj fabrici municije. Dan mladih DSHV-a je ipak simbolično obeležen nakon tradicionalne mise na salašu Grabićevih. Tom prilikom, Petar Kuntić, predsednik DSHV-a narodni poslanik DHSV na listi DS-a za VM je rekao:
- Za nas i ovo znači puno. Naročito za nas koji smo rođeni na salašu. Ja sam se rodio na Bikovačkim salašima, ali ovaj vazduh osećam kao da je moj, sa Bilkova. Kada imam takvu poziciju da mogu u daljinu da pogledam, jako daleko, meni je taj dan ispunjen. I zato, mi svi koji smo rođeni na salašima i koji smo na njima živeli, svi mi sanjamo da se jednog dana vratimo na taj salaš, jer je salaš predstavljao jednu slobodu, gde si bio sam svoj gazda. I gde si sticao egzistenciju, naučio određena pravila života... I zato je nama svima drago dolaziti na ovakve manifestacije. Što se povraćaja zemlje tiče, mi smo optimisti. Inače danas ne bi bio ovde – kategoričan beše Kun­­tić. n