Kada prispete u Vršac, na um vam padnu dve stvari. Prva se tiče onoga što osetite kada upoznate nekog ko vas osvoji u tren, ko vam se dopadne stavom, stasom i glasom, nekog za koga poželite da ste ga i ranije sreli. Vršac je zaista grad u kojem najpre zažalite što niste i pre u njega došli. Druga vršačka impresija natera vas da razmišljate o tome, kako je čitav Vršac kao jedna velika torta. Znate ono kada domaćica ispeče patišpanj, pa krene da slaže – red patišpanja, red fila, tako tri puta, a odgore stavi šlag. Tako je i u Vršcu. Red istorije, red onoga što život znači, red zabave... Možete ih na viljušku stavljati pomalo, a može i odjednom. Kako god, najvažnije je da jedno bez drugog ne ide.
Predsednik Opštine Vršac, Čedo­mir Živković, ima samopouzdanje domaćina, kojem je kuća pod konac i spremna da se suoči sa gostima, ma koje fele bili. Naravno da novinari spadaju u one poželjnije, jer Vrščani su od onih koji posao prvo urade, a onda, ako se nađe neko poput nas, da bi o tome voleo i da priča – je dobrodošao! U startu ga je obradovala naša primedba da Vršac ni slučajno nije grad, poput recimo, nemačkog Leverkuzena, poznatog po firmi Bajer i njegovom aspirinu. Mnogi su spremni da znak jednakosti stave i između Hemofarmovih lekova i zdravlja kojim Vrščani odišu. Ima tu naravno i istine ali – grad Sterije, mnogo je više od jednog preduzeća, ma kako ono ugledno bilo.
- Lokalna samouprava planira u dva pravca. Jedan se tiče razvijanja sektora usluga. Recimo u Sloveniji između 30 i 40 odsto prihoda dolazi iz ove sfere (a tu pre svega mislimo na turizam). Kod nas u Vojvodini manje od 3 odsto, kaže Živković. – Drugi segment jeste onaj privredno – ekonomski, u kojem geografski položaj Vršca, koji nam je decenijama bio najveća prepreka, postaje naša velika prednost.  Sa kompletnom infrastrukturom, odličnim putevima, na samo 14 kilometara od rumunske granice, mi smo potencijalno najzanimljivija destinacija za stotine italijanskih i drugih firmi, koje su poslednjih godina izgrađene u okolini Temišvara. Svima njima, Rumunija je postala skupa, ali im je Vršac bogom dan. Sve ovo stvara pretpostavku da Vršac uistinu bude grad u kojem se na svakom koraku, baš kako rekoste, prepliću tradicija, biznis, umetnost, visoki turizam.-
Uopšte, Vrščani su retka sorta ljudi koja vam odmah u startu naglašava svoj smisao za realnost. Uostalom, verovatno je zato ova varoš sa četrdesetak hiljada stanovnika, u svesti mnogih, stekla epitet modernog grada, koji je prema zvaničnim statistikama, dospeo među pet za život najpoželjnijih u Srbiji. Tradicija je čudo. Najpoznatiji Vrščanin svih vremena, Jovan Sterija Popović (a ovde je to velika titula, jer u Vršcu su još rođeni: Paja Jovanović, Jaša Tomić, Vasko Popa, Dragiša Brašovan, Žarko Zrenjanin...) je čak i u vreme najveće euforije, polovinom 19. veka, vodio  računa o onom svakidašnjem. Njegov junak Nađ Pal iz „Rodoljubaca“ kaže svom sabratu Srbinu: „Svuda se pišu i čitaju knjige da se narod pouči. Kod vas mislim da je to parada. U vašoj istoriji nema nego koliko je ko ljudi posekao i pretukao, a gde je narod pogrešio, čega treba da se kloni, o tome se slabo brine”! Sterija je ove reči stavio u usta svog junaka pre više od vek i po. A i danas nam zvuče poznato, jošte kako. To je vrsta trezvenosti koja se u Vršcu pažljivo neguje. Tako im i cela opština funkcioniše.
Mi smo jedna od retkih opština u kojima lokalna vlast nema samo prostu većinu, već konsenzus oko kojeg se okupilo preko 80 odsto odbornika. Pokret Vršačka regija evropska regija, kojem i sam pripadam, daje 18 odbornika, Demokratska stranka 15, a SPS 4. U opoziciji je samo osmoro radikala. Strašno smo ponosni na ovu činjenicu - ističe Živković. – Treba shvatiti da vi u lokalu i nemate velike ingerencije. Mi ne odlučujemo o tome ko će biti izručen Hagu, o statusu Kosova i drugim velikim pitanjima. Mi smo zaduženi za konkretne probleme: putevi, plin, kanalizacija, vodovod, razvoj turizma... Time se bavimo, a trudimo se da imamo dobru konekciju prema višim nivoima vlasti. Tu najpre mislim na Pokrajinsko Izvršno veće i na republička ministarstva koja su nam okrenuta: za zdravstvo, infratsrukturu, prostorno planiranje... To nam je jedino važno. Konkretni rezultati bez dnevno-političkih poena. Rođen sam u Vršcu, tu su mi deca, ne mislim odavde nikuda da idem. Zato naša vlast, ovde u Vršcu, ne razmišlja čime će se predstaviti na sledećim izborima, već čime će se predstaviti sledećoj generaciji Vrščana - zaključuje predsednik.
E, kada ovo čujete, onda vam je potpuno jasan put koji je Vršac prevalio za samo dvadesetak godina. Do tada se, naime, kao službeni moto, izgovarala rečenica (a koga drugog) Jovana Sterije Popovića, koji je u „Romanu bez romana“ ostavio usklik: „Vršac, lepa varoš“! Mislim, jeste on lep i tada i sada. Još kako. Samo što je u međuvremenu, Vršac postao – grad! Moderan evropski grad, koji je zadržao sve atribute svoje tradicije (još 1794. ujedinili su se Srpski i Nemački Vršac, te je ubrzo stečen status Slobodnog kraljevskog grada), a opet, koji vam pruža praktično sve pogodnosti koje možete imati živeći u Novom Sadu ili Beogradu. Glavni zamajci ove priče jesu Hemofarm, kompanija moćna u evropskim razmerama, a koja najtešnje sarađuje sa onima koji vode brigu o budućnosti grada, te dve industrijske zone koje će privući i druge moćne investitore. Tu je najpre industrijsko-tehnološki park koji će na 27 hektara biti podignut uz magistralni put Beograd-Vršac-Vatin. Vredeće pet miliona evra, a za grad Vršac i mnogo više.
Već sada je sedam velikih kompanija pokazalo interes da dođe, a procene su da će u prve četiri godine, oko 20 preduzeća u okviru Parka, zaposliti blizu 1.000 ljudi. Tu je i druga industrijska zona „Sever“, koja će pre svega privući vlasnike italijanskih firmi koji ovde vide povoljnije okruženje od onog u susednoj Rumuniji. I tu planovi ne prestaju:
- Učinićemo sve da naš aerodrom ponovo dobije status međunarodnog. Nebo nad Evropom se otvara i to je već gotova stvar. Ako bi u Vršac mogli da sleću avioni sa desetak mesta, to bi nam otvorilo nove šanse za razvoj turizma u čitavom regionu. A i ovako, sa „Vilom Breg“ koja ima 5 zvezdica, hotelom „Srbija“, halom „Milenijum“ (sa 5.000 mesta), Vršačkim planinama... mislim da smo idealna destinacija vikendašima iz Beograda i Novog Sada - kaže Živković, uz jedno veliko „ali“ – velik problem nam predstavlja činjenica da je opštinama ukinut transfer sa viših nivoa. Mi smo recimo dobijali mesečni povraćaj od 25 miliona dinara, a sada nam se vraća jedva nešto preko 4 miliona! Razumem ja da vam neko uzme 20 odsto nečega i kaže „hajde da zajedno iznesemo teret“! Ali ako vam neko uzme više od 80 odsto – onda vas je zapravo presekao i pustio da tavorite dok i to još možete. Mnoge opštine će, ako se ova mera ne ukine, i doslovno bankrotirati. Mi svakako nećemo biti među prvima, ali tu nema šta da nas raduje. Racionalizacija u opštinskoj administraciji jeste poželjna i mi je pozdravljamo. Ipak, pare nam se u lokal moraju vratiti, jer bojim se da ćemo u protivnom, svi ući u gotovo nerešiv problem.-
Ima Vršac još svašta nešto. Vršačku kulu, recimo. Simbol grada, nastao je u prvoj polovini 15. veka u vreme Ugarske vlasti. Pojedini izvori govore da je trvrđava podignuta na mestu starorimske kule osmatračnice. Podigao je Đurađ Branković posle pada Smedereva za odbranu od Turaka. Potvrda ovome je, da je utvrđenje na bregu iznad Vršca veoma slično utvrđenju iznad Smedereva. Pa onda vina. Eh, kakva vina! Već sredinom  15. veka ova oblast poznata je po svojim vinima, koja su bila među najtraženijim na ugarskom dvoru. Često se kod istoričara pominje 1494. godina, kada se na dvoru ugarskog kralja Vladislava, za bure vršačkog vina plaćalo 10,50 dukata. Pa onda, Vršac ima – vetrove. Lude banatske vetrove koji duvaju (ali i bukvalno) 365 dana u godini. Naravno, današnji klinci ne bi bili to što jesu, da i košavu ne okrenu u svoju korist. Vršac je grad paraglajdera, letećih zmajeva koji se otiskuju sa Vršačke kule i prave neverovatan prizor.
Od skora, Vršac ima i novi, drugi po redu bulevar. A on, bulevar Žarka Zrenjanina, najveća je investicija u poslednjih 20 godina. Moderan bulevar, kao nekakva velika arterija uvukao se u tkivo grada kojim dominiraju zgrade Vladičanskog dvora, Saborne crkve, Rimokatoličke crkve – katedrale, koja je sa svoja dva tornja najviša katolička crkva na ovim prostorima, Gradski magistrat… Građevine koje Vrščani doživljavaju poput nekih dalekih rođaka, koji im daju samopouzdanje u vremenu. Sve zajedno, čine razglednicu Vršca, ravnom bilo kojem srednjo-evropskom gradu od ugleda i starine.
U omiljenim nam vicevima, ba­natski lala je uvek nekako spor i za stvarnost nezainteresovan. Ne znam gde su bili ti što prave viceve ali – u Vršcu nisu bili sigurno. Ovde lale voze avione, igraju košarku, skaču paraglajderima, mućkaju lekove… Mi u Vršcu jesmo bili i znamo kako je. A jeste tako, da se u Vršac svakako – ponovo vraćamo.